Dvodnevna proslava desete godišnjice osvećenja Sabornog hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici krunisana je svečanom akademijom koja je otpočela u 20 časova u nedjelju, 15. okotobra, na platou ispred Hrama. Svačanoj akademiji prisustovali su preosvećena gospoda episkopi: žički Justin, vranjski Pahomije, šumadijski Jovan i zahumsko-hercegovački Dimitrije, sveštenstvo i verni narod.
Akademiju je pozdravnim slovom otvorio starješina Sabornog hrama protojerej Nikola Pejović. Svečanu besjedu je izgovorio visokoprepodobni iguman hilandarski Metodije.
Program su uveličali Crkveni hor „Sveti Marko“, koji je uzrastao uz Hram Hristovog Vaskrsenja pod dirigentskom palicom Ljudmile Radović, zatim operski solista Marko Kalajanović i Milica Žižić, guslari Rajo Vojinović, Maksim Vojvodić i Željko Vukčević, glumica Radmila Knežević i djeca polaznici vjeronauke pri Hramu. Posebnost akademiji dali su video-snimci koji su brojnu publiku na platou podsjetili na najvažnije momente njegovog postojanja – od polaganja kamena temeljca, posjete patrijarha ruskog g. Aleksija, osvećenja hrama u prisustvu sedam patrijaraha pravoslavnih crkava do riječa pomirenja i ljubavi onoga koji se i dušom i tijelom ugradio u njegove temelje – blaženopočivšeg Mitropolita Amfilohija.
Besjeda protojereja Nikole Pejovića, starješina podgoričkog Sabornoh hrama
Preosvećene drage vladike, visokoprečasni arhimandrite Metodije, igumane manastira Hilandara, časni oci i svi ostali po zvanju i prizvanju, draga braćo i sestre, draga djeco, pomaže Bog!
U ime Visokopreosvećenog Mitropolita Joanikija, u ime bratije ovoga svetoga hrama i u ime svih onih koji se ovdje sabiraju još jednom želim svima toplu dobrodošlicu u ovaj dom slave Božije, u ovaj dom radosti Božije, u ovaj dom ljepote Božije.
I sve je u ova dva dana i sve ove tri decenije, a naročito ovih poslednjih deset godina, izraz te ljepote Božije koja se izobilno izliva na ovaj hram, na ovaj grad, na njegove žitelje i, rekao bih, na cijelu Crnu Goru.
O istorijskim tokovima gradnje neću trošiti riječi, jer svi vi ste na posredan ili neposredan način učestvovali u njegovoj gradnji. Svi ste vi ugradili sebe u ovaj hram, a hram je uzvratio tako što je sve nas postepeno izgrađivao u jednu najljepšu građevinu naroda Božijeg.
Ovdje bih iskoristio priliku da navedem dvije proročke riječi blaženopočivšeg Mitropolita Amfilohija. Kada je 1993. i nekoliko godina prije toga odlučio da sagradi Saborni hram u Podgorici tada je bila velika ekonomska kriza. Naravno, nakon pada bezbožnog režima i velika duhovna kriza, a onda i ratovi u okruženju, inflacija i sve ono što je naš narod tih godina preživljavao. Fabrike su se polako uništavale i gasile i narod je ostao na ivici egzistencije. Tada je u jednoj svojoj propovijedi ispovijedio da ga optužuju kako može da gradi tako velelepan i veliki hram, a narod nema hljeba da jede. On je odgovorio da je baš zbog toga Podgorici i Crnoj Gori potreban hram jer ako čovjek ne jede Hljeba nebeskog, neće imati hljeba zemaljskog. I baš zbog toga što je sav život svih decenija prethodnih bio sveden samo na hljeb zemaljski, baš zbog toga i nemamo hljeba zemaljskog. I zato je potrebno da gradimo ovaj hram. – A odakle pare? – Pa neka svaki Crnogorac ugradi po jedan kamen, eto nama uskoro najljepšeg hrama. I vjera ovoga naroda i učešće u njemu učinili su da zaista poslije dvije decenije gradnje, ovaj hram bude prinos Srpske pravoslavne crkve velikom jubileju 1700 godina od Milanskog edikta.
Kada je Svjatjejši Patrijarh moskovski služio prvu Liturgiju sa Patrijarhom Pavlom i Mitropolitom Amfilohijem na temeljima ovoga hrama, Mitropolit je rekao: Evo kamen temeljac je postavio vaseljenski Patrijarh, a prvu Liturgiju služi ruski Patrijarh. Daj Bože – pazite sad – da na osvećenju ovoga hrama budu zajedno svi pravoslavni patrijarski i sve pravoslavne crkve. I eto još jedne proročke riječi koja se ostvarila 2013. godine. Dakle, ovaj hram i događaj u njemu zaskužuju da se jednoga dana napiše i služba radi utvrđivanja u jedinstvu jedne Svete, saborne i apostolske crkve.
Hvala svima koji su ovih dana došli da uvećaju našu radost. Ne zbog velikog jubileja, ovo je samo mali korak, nego zbog toga što nam je svima potrebna bratska molitvena podrška i svima nam je potrebna zajednica. Zato kada nam dolazi Patrijarh srpski, mi se utvrđujemo u toj zajednici, u ljubavi, u vjeri i u nadi. Tako je bilo i jutros, tako je bilo i ovih dana i tako će biti i na kraju ovih velikih svečanosti.
Hvala svim učesnicima. Hvala svima onima koji su na bilo koji način pomagali. Neka bi dao Gospod Bog dao da Vaskrsli Hristos i ovaj hram uvijek u nama vaskrsavaju ono najljepše, ono najbolje, da bismo u svjetlosti Vaskrsenja Hristovoga zajedno se našli u Carstvu nebeskom, u Carstvu Oca Sina i Duha Svetoga kome neka je slava za sve i za sva.
Dobro došli!
Besjeda arhimandrita Metodija, igumana manastira Hilandar
Vaša preosveštenstva, dragi oci, u Hristu saslužitelji, sestre monahinje, draga braćo i sestre i draga deco, ove godine Podgorica i manastir Hilandar slave svoje jubileje. Manastir Hilandar 825 godina od svog osnivanja, a danas smo svedoci i učesnici ovog velikog duhovnog događaja kada obeležavamo slaveći Boga i blagodareći mu na tome, 30 godina od postavljanja kamena temeljca i deset godina od osvećenja ovog velelepnog Hrama Vaskrsenja Hristovog.
Čuli smo, a i ja sam to mnogo puta takođe čuo od blaženopočivšeg Mitropolita Amfilohija da se hram nalazi na zemlji koja je nekada bila hilandarski metoh i baš zbog toga, zbog te duhovne veze, dva starca koja više nisu telesno među nama, ali nas gledaju sa neba i raduju se, Mitropolit Amfilohije i hilandarski iguman Mojsije, donekle su prekršili jedno pravilo koje smo mi decenijama imali u Hilandaru − da se loza koja je iznikla iz groba Svetog Simeona Mirotočivog, koji se nalazi u našem hramu u Hilandaru, nigde ne presađuje. Ali tada je blaženopočivši Mitropolit rekao igumanu Mojsiju: “Eto, mi smo vam dali Svetog Simeona, a vi nama zauzvrat da date pelcer njegove loze da je posadimo pored novoizgrađenog hrama.” I eto to je još jedna veza između ovog hrama i manastira Hilandara, loza koja se tada primila i koja se i dalje nalazi pored oltara ovoga hrama.
Ako bismo rečima drevnih himnografa koji su pisali bogosluženja i bogoslužbene himne hteli to da opišemo, tu vezu, mogli bismo da kažem ovako: Grad Podgorica hvali se kolevkom Nemanjinom, a manastir Hilandar njegovim mirotočivim grobom i čudotvornom lozom. Baš zbog te duhovne veze drago nam je da nas je današnji vaš pastir Visokopreosvećeni Mitropolit Joanikije pozvao, i naš monah Milutin i ja danas smo zajedno sa vama da proslavimo ovaj jubilej. Deset godina od osnivanja, rekao bi čovek pa nije to neki dugačak period kada pogledamo istoriju Hristove crkve koja je stara 2.000 godina, ali ovde su se desili veliki događaji i za tako kratak period. Za mene je bilo i duhovno iskustvo što sam učestvovao u nekim događajima, bile su to litije za zaštitu svetinja, koje su zadivile ceo pravoslavni svet. Dakle, ne samo nas članove Srpske pravoslavne crkve već su zaista oduševile i sve pravoslavne, ali i ostale verske zajednice i oni su tada posvedočili da je to bio najbolji put, dakle miran, ali uz molitvu Bogu, da se sačuva ono što pripada Crkvi. Bila je i ona velika litija kada je bilo 100.000 ljudi i eto, i tada smo bili ovde prisutni. Bilo je tada još monaha iz manastira Hilandara.
Uz velike ljude i duhovnosne uvek ide i velika duhovna borba. To je neki zakon. Jedan hilandarski starac, blaženopočivši shimonah Agaton nam je govorio kada smo mi kao mladi monasi došli u Hilandar, da je tadašnji otac Amfilohije dok je još živeo na Svetoj Gori u blizini prepodobnog starca Pajsija i pod njegovim duhovnim rukovodstvom još tada imao jaku duhovnu borbu. Neki su odlazili kod njega u njegovu kelijiu i tamo bih ih on primio i oni su kasnije govorili kako su noću demoni dolazili i pravili buku tako da im se činilo da će se srušiti krov kelija na njih. A tadašnje otac Amfilohije ih je hrabro svojom molitvom terao. I kao što se tada borio protiv nevidljivih demona, kasnije kada ga je Gospod postavio na tron Mitropolije crnogorsko-primorske, nastavio je tu borbu. A mi hrišćani nikada ne smemo da zaboravimo da je naša prava borba, borba protiv nevidljivih demona. Zaista, oni nekada, nažalost, pronađu i neke među nama ljudima koji ne razumeju Božiji zakon pa ih iskoriste za svoje oruđe, ali u stvari, borba je uvek sa demonima.
Kada jedan duhonosni čovek započne duhovnog borbu, onaj koji ga nasleđuje, on nasleđuje istu takvu borbu. U to se najbolje uverio njegov naslednih i duhovni sin, današnji Mitropolit Joanikije. Još se nije ni ustoličio, a već je na sebi osetio veliki gnev neprijatelja ljudskog roda, đavola, koji je, nažalost, ponovo pronašao neke ljude da budu njegova produžena ruka. I tada je takođe ovaj hram bio svedok tih događaja, iako je samo ustoličenje bilo održano tamo gde i trebalo da bude. U Cetinjskom manastiru. Mi ostali koji nismo bili prisutni tom događaju, bili smo ovde, dakle, većina gostiju, i nekako smo pratili to što se dešava. Svi znate kako je sve bilo. Nema potrebe da sada o tome govorimo, ali meni je ostalo u sećanju: kada je na kraju došao novi Mitropolit zajedno sa Svjatjejšim Patrijarhom i sa ostalima koji su bili na Cetinju, tada smo ovde bili svedoci usklika oduševljenja, odobravanja, aplauza, što i nije baš svojstveno hramu, ali to je bila takva borba i takva agonija da je jednostavno narod Božiji tako iskazao svoju radost.
I ta slika me je neodoljivo podsećala na ono što čitamo iz žitija svetih u prvim vekovima naše Crkve, kada su bile velike borbe sa jereticima, sa raskolnicima, kada su oni oduzimali hramove, proterivali istinske arhijereje, pa kada bi se oni vratili na svoj tron, kako ih je narod sa oduševljenjem očekivao. Tako da me to sve podsetilo na to što čitamo u žitijima svetih i zaista je ovaj hram, i svi koji smo tada bili sabrani, bio svedok i tog velikog događaja. Ali dobro u životu Crkve nije sve samo borba, nije agonija. Bilo je i mnogo lepih blagoslovenih događaja, imali smo i hirotonije novih arhijereja koji su ukras Hristove Crkve danas od same Crne Gore pa sve do daleke Argentine. Bio sam i ja blagodaću Božjim prisutan kada je bila hirotonija sadašnjeg Vladike Kirila, a moj imenjak današnji episkop budimljansko-nikšićki je tada bio, svi smo naravno znali, naredni kandidat da i on postane arhijerej. I ne bi hteo da sada pređem preko tog lepog iskustva, to je bila jedna, možda, najsimpatičnija šala koju sam čuo u crkvi, kada se dešavala hirotonija Vladike Kirila. Pitali su tadašnjeg oca Metodija šta on radi, a on je rekao: “Potrudiću se da danas ja uhvatim bidermajer.”
Za ovih deset godina ovaj hram i svi vi koji dolazite u njega, videli ste mnoge stvari, mnoge velike događaje i nadam se da ste i stekli duhovno iskustvo, a to iskustvo, kako kaže apostol, daje nam i nadu da se ne plašimo budućih izazova, već kao što nam je Gospod dao snagu da prevaziđemo one prethodne izazove, daće nam snagu da pobedimo i one koji idu ispred nas.
U besedama koje su izgovorili naši oci arhijereji juče i danas, pomenuli su da je ovaj hram dao duhovni smisao vašem gradu. Sveti apostol Pavle nas uči da ovde na zemlji nemamo grada, stalnog, postajanog, već je naš grad Nebeski Jerusalim. Ali, ipak za život u Nebeskom Jerusalimu se pripremamo u našim gradovima, tu gde smo rođeni, gde smo išli u školu, gde smo upoznali svoje prijatelje i gde smo stekli prva životna iskustva. I zato ne možemo da se u potpunosti odvojimo i od ovih naših gradova u kojima živimo, ali da znamo da su oni privremeno naše stanište, a večno jeste Nebeski Jerusalim.
Međutim, da bismo to bolje razumeli, mi odlazimo nedeljom i drugim prazničnim danima u hramove Božije, tamo slušamo Sveto jevanđelje, molimo se na Svetim liturgijama, ispravljamo naš život, vodimo duhovnu borbu kroz post, kroz ispovest, spremamo se za Sveto pričešće, slušamo propovedi naših duhovnih otaca i tako već ovde na zemlji živimo Carstvo nebesko. Jer Carstvo nebesko nije nešto što će za nas hrišćane doći jednog dana, već mi moramo još ovde na zemlji tako da živimo i da naše gradove, koji jesu privremeni, tako ustrojimo, i našim životom da ih tako blagoslovimo, da nam i oni daju predukus Nebeskog carstva. I baš zbog toga hramovi Božiji i jesu onaj duhovni smisao koji nam pomaže da razumemo ovu tajnu i da imamo duhovnu silu, duhovnu krepost, da to i sprovedemo u delo i da Svetu liturgiju koju služimo u hramovima i taj liturgijski život prenesemo i na naš svakodnevni život i da tako i naše gradove zemaljske donekle blagoslovimo i da od njih napravimo mesta koja su najpogodnija, u kojima se spremamo za život u Carstvu nebeskom.
U tipiku manastira Hilandara Sveti Sava kaže da je život manastira podeljen na dva dela: jedan predstavlja molitvu u hramu, a drugi su poslušanja koje monasi obavljaju svakodnevno, svako na svom mestu. I kaže: to su telo i duša manastira, kao što čovek ima telo i dušu, tako isto i manastir je sastavljen od tog svakodnevnog života i molitvenog. Baš to je primer kako i vi treba da živite, imate svoje porodice, svoj posao, svoje obaveze, to je telo, ali imate i hram u koji dolazite na molitvu i to je duša grada.
Sa ovim rečima i ovom porukom Svetog Save završio bih ovo obraćanje, blagodareći još jednom Visokopriosvećenom Mitropolitu Joanikiju i svima vama na gostoljublju, zaista avramovskom, koje nam uvek ovde predlažete i molitvom da kao što smo danas proslavili deset godina od osvećenja ovoga hrama, a istovremeno i postavili kamen temeljac, da nam Gospod da duhovne snage, sloge i mira pa da za deset godina proslavimo i osvećenje novog hrama Svetog Save i gimnazije. Da tako pokažemo da se ne hvalimo samo delima koje smo učinili u prošlosti već da gledamo u budućnost.
Posebno našem dragom Mitropolitu da Gospod da snage da ta dela koja je počeo, da ih i završi zajedno sa svima vama i da pokaže da je dostojan naslednik i da će u nekim delima i prevazići svog duhovnog oca.
Neka bi nam Prepodobni Simeon Mirotočivi i Sveti Sava, ali i svi svetitelji iz srpskog roda i svi naši hrišćanski svetitelji, dali snage da istrajemo u ovim delima i da se opet ovako lepim i blagoslovenim povodom okupljamo. Bože daj!
Marija Živković / Slobodanka Grdinić
Foto: Boris Musić
