U spisima velikog oca Crkve Isaka Sirina stoji zapisano između ostalih pouka koje on daje za poznanje čovjeka i njegovog odnosa sa Bogom, govori o tri nivoa na kojima čovek živi. Pre svega dok čovek živi u grehu, kaže Isak Sirin-on živi u raznim strahovima koji ga obuzimaju. Dakle, dok nije izašao na svetlost Hristovu i susreo se sa Bogom, oko njega je bezbroj nekakvih strahova. Plaši se od raznih događaja, hoće li biti zdrav, siromašan, hoće li zapasti u kakvu nevolju, hoće li mu se dogoditi nešto što ne očekuje, hoće li zapasti u situaciju da ne može da izdrži nešto u životu i tako bezbroj strahova koje čovek oseća da ga opkoljavaju sa svih strana i sve dok se predaje grehu, ne može se izbaviti od tih strahova.
Dalje, kada čovek napreduje i dođe u dodir sa Bogom, u poznanje Boga-njemu se javlja jedna druga vrsta straha, a to je strah od suda Božijeg. Dakle,kada čovek se sustretne sa Bogom i pozna istinu, u njemu se javlja strah od suda- od onog konačnog suda, kada će čovek izaći na svetlost i kada će se obelodanitisva njegova dela i kada će izići pred lice Božije.
Kada se susretne sa Bogom , taj strah se izmenjuje zato što on vidi da je Bog život i onda razmišlja da li će on moći da uđe u taj život, u večni život i šta mu je potrebno za spasenje. Dok je u grehu on ne vidi ništa. Čoveku koji živi u grehu i nije se okrenuo ka Bogu, njemu možete da pričate koliko hoćete o Bogu, strahu Božijem i carstvu nebeskom…na njega ništa ne utiče, zato što je mrtav duhom i on ne vidi ništa od toga što bi ga pokrenulo da izmeni život. Zato, nemojte da se čudite kada mnogi ljudi koje susretnete u životu kažu da nemaju nikakvog greha i ne vide zašto bi se kajali. Takav čovek se još nije dotakao Boga i nije otvorio svoje srce da primi svetlost u svoje unutarnje biće i on ne vidi ništa. Ne vidi da njime vlada greh i ne vidi da se iza tog greha krije đavo, a iza đavola večna smrt.
Progledavši, čovek počinje razmišlja kako će izaći pred lice Božije. Plaši se suda Božijeg i kada biva pokrenut takvim strahom on lako počne da razumeva da je nužno da bi se izmirio sa Bogom, da ispunjava zapovesti Božije. Kroz to stiče sve dublji i dublji odnos sa Bogom, do mere kada dostigne onu punoću života odnosa sa Bogom u ovom svetu koji će se preseliti i u večni život, a to je odnos ljubavi. Kada čovek zavoli Boga, od tog trenutka prestaju svi njegvi strahovi.
To su tri nivoa u koji ma svi živimo i borimo se. Ako još uvek nemamo u sebi osećaj straha o suda Božijeg , ako nas ne zabrinjava šta će se desiti kad izađemo pred lice Božije, šta ćemo dati kao odgovor na naš život, onda još uvek nismo sreli Boga.
Veliki novojavljeni starac Porfirije Kavsokalivit isto govori, da što više budemo voleli Boga, sve više ćemo se radovati, a manje brinuti. Ljubav Božija prema nama je stalno otvorena i ispružena. Stvar je našeg srca, da li ćemo primiti Boga u svoje srce, primiti Ljubav, jer je Bog ljubav. I onda možemo da izmerimo našu ljubav prema Bogu po količini straha koju imamo u sebi i u isto vreme i radosti. Ukoliko nemamo radosti i razmišljamo stalno šta će biti i kako će biti, mi još uvek ne volimo Boga. Ukoliko volimo Boga mi se predajemo Božijoj volji u ovome svetu. Vidimo sve dublje i dublje svojom verom kako se Bog brine o nama i da je nam sve što je potrebno, savršeeno i na vreme. Kroz to se utvrđujemo u našoj veri i onda naša vera nas vodi ka ljubavi gde potpuno predajemo svoj život Bogu i živimo slobodno u ovom životu istinskom ljubavlju. Gospod nas zove i kaže: Dođite umorni i natovareni. To smo mi. Umorni i natovareni od muka, briga i razno-raznih misli koje nas veju, muče, maltretiraju. Gospod nas zove da se oslobodimo toga tako što se predamo Njemu. Kaže: „Dođite meni i ja ću vas odmoriti“. Dakle, to je jedini istinski način odmora u ovome svetu i to zavisi od našeg truda. Koliko se budemo trudili toliko ćemo dobijati blagodati Božije i ljubavi prema Bogu.
Naravno, nije svaki trud istitinit. Mora čovek da nauči kako da se pravilno približava Bogu. Mnogi se ljudi sujetno trude u ovome svetu i ogroman napor čine da zarade novac u ovome svetu, da se obezbede što više u ovome svetu. Međutim, taj trud je uzaludan, jer će jednog da na to sve ostaviti, pre ili kasnije trenutak smrti će ga odvojiti od toga i zato se on plaši smrti. Ne plaši se što će izaći pred sud Božiji nego se plaši što će morati da ostavi sve to za šta se privezao. Taj strah je strašan, agonijski i vodi čoveka u paralizu duše i on zatvara vrata da Bog može da se useli u naše srce.
Cilj našeg života je da se oslobodimo materijalnih stvari, da se predamo Bogu što više, da se uspokojimo upravo u ljubavi Božijoj. Svoje srce da otvorimo da primimo Boga i On će nas uspokojiti i dati nam mir koji će pre svega ličiti na nešto što nije od ovoga sveta.
Hristos kad je vaskrsao kaže apostolima: Mir vam svoj dajem. Hristos kaže: Moj mir nije isti kao od ovoga sveta. Mir ovoga sveta je lažni mir. Dakle, ono što Hristos nama daje i kako se izražava ljubav Božija u ovome svetu je mirom. Uspokojenjem.
Isto je i sa molitvom. Ko se moli istinski mora da nauči u jednom trenutku da čuje Boga kroz svoju molitvu. Čovek koji ne čuje Boga u svojoj molitvi, taj je okrenut sebi. Njegovo srce nije spremno da primi Boga. Isto tako ćemo videti da se pravilno molimo kad budemo spremni da čujemo i svog bližnjeg, jer to je isto. Onako kako se moliš i imaš onos sa Bogom, tako je i prema bližnjima. Ako ne čujemo svog bližnjeg, nego samo sebe i svoje probleme namećemo, udaljili smo se od Boga.
Dakle, tri stvari da zapamtimo: strah koji imamo dolazi od grehova. Kad budemo se dotakli druge vrste straha, kad se Boga dotaknemo, plašimo se kakav ćemo odgovor dati Bogu na sudu Njegovom, menja se perspektiva našeg života, postaje nešto drugo bitno u našem životu i život ćemo graditi na osnovu toga, a iz toga će se roditi i ljubav prema Bogu, ako dostignemo tu visinu. Da prestanu svi strahovi-kada zavolimo Boga svim sviiojim srce, nestaje strah, postajemo radosni i shvatamo da smo istinska deca Božija. To je cilj našeg života i zato nas je Bog stvorio. Priziva nas u tu radost i vaskrsenje i pobedu nad smrću.To je radost kojoj treba da hrlimo, a od nas zavisi kako ćemo na to odgovoriti.
Besjeda nakon Akatista Majci Božijoj, 20. februara 2026.
Priredila: Lana Ostojić
