U subotu 14. decembra 2024. godine predavanje na temu: ,,Bezdan bezdnu priziva – čovjekovo traganje za Bogom” u kripti Sabornog hrama Hristovog Vaskrsenja u Podgorici, održao je Visokoprepodobni arhimandrit Sava (Janjić) iguman manastira Visoki Dečani na Kosovu i Metohiji sa početkom u 19 časova.
Uz prisustvo Preosvećenog Episkopa dioklijskog g. Pajsija, sveštenstva i velikog broja hrišćanske zajednice iz Podgorice i okolnih krajeva koji su popunili kriptu do poslednjeg mjesta, Visokoprepodobni Arhimandrit Sava je istakao da mu predstavlja veliku radost što je u podgoričkom Sabornom hramu izražavajući zahvalnost na pozivu. On je ovom prilikom rekao da donosi pozdrave sa Kosova i Metohije, iz manastira Visokih Dečana, posebno pozdrave i blagoslov Mitropolita Teodosija.
U uvodnom slovu, arhimandrit Sava se osvrnuo na stihove iz četrdeset drugog psalma koje je i iskoristio za temu predavanja, rekavši da se uljdski rod suočava sa dva bezdana – bezdanom Božije ljubavi i dobrote, dok sa druge strane se ljudski rod suočava sa bezdanom traženja, osjećaja praznoće, nedovoljnosti i nedostojnosti:
,,Ovaj stih u 42. Psalmu: ,,Bezdan bezdnu priziva glasom slapova tvojih, sve vode tvoje i vali tvoji na mene navališe.“ Zaista jedan od stihova koji otvara bezbrojne teme, jer suočavamo se sa dva bezdana. Bezdan Božije ljubavi, Božije dobrote, Božijeg bića, Boga koji je sebe objavio. Sa druge strane opet i bezdan naše žeđi, našeg traženja, našeg osećaja praznoće, našega osećaja nedovoljnosti i nedostojnosti, jer čovjek nije potpuno biće. Dakle, to je susret između dve neizmerne dubine, te jedne bezgranične i neizmerne dubine Božije koja nema kraja i te ljudske žeđi da se sjedini sa Njim, da postanemo baštinici, da postanemo učesnici te slave, Njegove dobrote, Njegove ljubavi“.
On je u nastavku podsjetio da je čovjek u suštini nepotpuno biće, te da svoju potpunost zadobija u zajednici sa Bogom i bližnjima:
,,To je iskonska težnja čovjekova, zašto? Zašto što je čovjek u suštini nepotpuno biće. Bog je jedini onaj koji jeste sam po sebi, a naše biće je privedeno u postojanje od Boga. Dakle, ne možemo reći da smo mi deo Boga i nešto što se u filosofiji i teologiji zove Panteizam, ali opet sa druge strane ne možemo ni sebe da gledamo potpuno odvojene od Boga, zbog toga što Bog u svojoj neizmernoj ljubavi da podeli svoje biće, svoju dobrotu, svoje postojanje, privodi u postojanje nas kao ljude koji nosimo njegovu ikonu i podobije, a istovremeno svojom mudrošću kao umetnik oslikava vascelu tvar, on je veliki umetnik, poeta“.
Arhimandrit Sava je potom zaključio da ljudi nikada ne mogu postati jednaki Bogu, ali naglašava da je čvjeku ostavljena mogućnost da može da se približi Bogu i da se sjedini sa Njim:
,,Logos Božiji, dakle, pre svega reč, ali i smisao, preko Sina Božijega Bog iskazuje svoju ljubav, on stvara, sve oblikuje, kao vajar, i on utiskuje svoj lik u svakog čovika i njegovom premudrosti ovenčana je vascela tvar. A opet, Duh Sveti je način postojanja Božanske prirode, koji pokazuje više taj aspekt Boga koji sve drži, koji sve nadahnjuje, koji sve ispunjava. I zato se molimo: Care Nebesni, Duše istine koji si svuda i sve ispunjavaš…“ Jer Duhom Svetim je sve ispunjeno. Tako je ljudskim rečima čovek, koliko je moguće našem umu oslikao tajnu Božiju. Ne kao jednoga Boga koji je na izvestan način samotnjak, kao što je u nekim drugim religijama, nego Bog koji je odnosan, koji poziva na zajednicu, koji je sam zajednica i koji priziva sve u zajednicu i nas koji smo stvoreni iako mi nikada ne možemo postati jednaki Bogu, ali ostavljena nam je mogućnost da možemo da se približimo tom Bogu i štaviše, ne samo da se približimo da ga podržavamo, nego da se sjedinimo sa njim“.
Visokoprepodobni arhimandrit Sava je rekao da je spasenje zaravo vraćanje u autenitični način postojanja prije grijehopada praroditelja Adama i Eve:
,,Spasenje je zapravo vraćanje u autentični način postojanja. Nekako sve razlike, posebno na Liturgiji, bivaju prevaziđene. To je upravo Hristova revolucija, upravo je to autentični način našeg postojanja. Tako da je odnos čoveka i Boga zapravo jedna stalna saradnja, jedna sinergija sa Božijom blagodaću. To najviše vidimo kod svetitelja.
Bog želi da ga tražimo, ne zato što je to Njemu potrebno, već želi da se kroz nas projavi njegova ljubav i dobrota“.
Iguman dečanski Sava je zatim naglasio da na ljubav Božiju možemo jedino odgovoriti noseći bremena jedni drugih:
,,Sve što imamo, imamo od Boga. Osim naravno ono što loše činimo, ali, opet i to je odsustvo tvorenja, odsustvo ispravnog i pravog ponašanja. To ne možemo reći da je od Boga, ali jeste na izvjestan način dobilo neko svojstvo postojanja time što smo ga mi projavili. Ne može neko reći sada zlo ne postoji, da ne postoji ovo stradanje u Gazi, da ne postoje ratovi, da ne postoje bolesti, da ne postoje muke i patnje. Na izvjestan način jedino što svarno postoji, jeste ljubav Božija. Mi na tu ljubav Božiju možemo da odgovorimo jedino noseći bremena jedni drugih. To je najteže. Tu pokazujemo koliko smo Boga upoznali, koliko smo u stanju da nosimo bremena jedni i drugi, koliko smo u stanju da prihvatimo drugoga, koliko smo u stanju da podnesemo nečije slabosti, koje su posledice raznih iskustava, različitih navika, koje su svemenom ušle postojano kao neki mehanizam ponašanja. Koliko imamo snage da podnesemo to ili da se ljubavlju ispravimo, to pokazuje koliko je u nas ušao taj Duh Krotosti, Duh Ljubavi Božije“.
On je zaključio da iskra postojanja Duha Božijeg u čovjeku jeste zapravo u srcu svakoga čovjeka i zato kako dalje navodi Bog jeste u svakom čovjeku:
,,Iskrica postojanja Duha Božijeg u nama jeste zapravo u srcu svakoga čoveka i zato je Bog u svakom čoveku. Međutim kod nekoga je taj lik vidan, a kod nekoga je skriven. Taj lik Božiji je pokriven, oštećen, navikama, palom prirodom, pre svega, raznim traumama, nevoljama, kod nekoga više, kod nekoga manje. Bog je tu, kao lekar, kao tvorac, da ga očisti, da ga prosvetli, da mu ponovno da onu prvobitnu krasotu i lepotu. Ljubav je prepoznavanje lika Božijeg u drugom čoveku. Međutim, po našim emocijama koje su vrlo često pod uticajem našeg egoizma i koristoljublja, ljubav vrlo često postaje sebična i volimo samo ono što nama odgovara, vrlo olako možemo nekoga da omrznemo, možemo da činimo nerazumne stvari, da povređujemo druge“.
,,Tek kada zaćuti naš um, kada zaćuti logika našeg razmišljanja i našeg srca, onda ćemo poznati Boga“. – poručio je tokom predavanja Visokoprepodobni arhimandrit Sava, iguman manastira Visoki Dečani na Kosovu i Metohiji.
Boris Musić
