U božićnim danima, kada se Nebo Rođenjem Hristovim spušta na zemlju, putem Nebeskog Carstva uzašla je duša dečjeg psihijatra i divnog hrišćanina dr Svetomira Bojanina.
Kao retko ko među nama Srbima, uspevao je da spoji duboke uvide medicine i bogoslovlja o zdravlju i bolesti duše. Sklon objedinjavanju iskustava i saznanja, a ne razjedinjavanju, upozoravao je da se savremena porodica ne bavi dovoljno decom, da to ne čine ni škola ni društvo. Kao profesoru Medicinskog i Defektološkog fakulteta u Beogradu, tvorcu novih univerzitetskih predmeta usaglašenih sa najsavremenijim svetskim dometima, mnogi su mu zamerali na iskrenosti. Teme o kojima je govorio nisu bile prijatne mnogima, jer su sve pozivale na pojačanu odgovornost. Noviji talasi nasilja i pucnji po školama, kako u stvarnosti tako i na društvenim mrežama, prepune duševne bolnice za mlade, enorman broj dece zavisne od narkotika, interneta i mnogo čega, tužno su svedočanstvo o ispunjenim proročkim i/ili prekognitivnim rečima ovog srpskog lekara, po obrazu Svetih vidara hrišćanskog i svetosavskog duha. Jer, kome su poznati uzroci, ne mora čekati da vidi posledice. A pod tepih više ništa ne može da stane.
Ateističkoj i nihilističkog pedagogiji i filozofiji, suprotstavljao se argumentovano, ukazujući na najranije faze razvojnog perioda detinjstva koje svedoče o želji dece za besmrtnošću i prisustvom Drugoga – Boga. Religija i moral za njega su bili stubovi bez kojih je svako vaspitno zdanje na slabim temeljima. Ograničavanje na intelektualni razvoj – opasna redukcija ljudskog bića. Povezati ono majčinsko načelo tople reči koja svome čedu svedoči ljubav prema Bogu i bližnjima, sa naučnim debatama koje se na akademski način bave temama bivstva i egzistencije, nikome, čini nam se, nije pošlo za rukom kao Bojaninu. “Četiri eseja o dobroti“, Gordijev čvor mladosti“, “Tajna škole“, “Škola kao bolest“, “Velika zabuna ili kriza psihijatrijske misli“ ostaju da nas podsećaju i opominju na velike istine koje nam je divni profesor Bojanin zaveštao.
U vreme proizvodnje novih i novih lekova raznih farmakoindustrijskih kuća, stvaranja novih i novih pravaca psihijatarije, psihologije i psihoterapije, Bojanin je tvrdio da nam nedostaje “hristocentrična psihologija“. Često se pozivao na Svete Oce, dajući im mesto ravnopravnih sagovornika sa najvećim autoritetima nauke.
Evo, za kraj ovog plamička sveće za mir duši Hristovog lekara, podsećanja na njegove reči: “Još u četvrtom veku, Sveti Jovan Zlatousti, ukazivao je na to da uvek treba spasavati čoveka u moralno palom, makar on bio razbojnik, a mi ćemo reći: u mentalno bolesnom, jer u njemu trpi čovek, boreći se za svoj opstanak u slobodi određenoj odgovornošću, što nas kao ljude, izdvaja među svim živim stvorenjima na zemlji“ (Velika zabuna ili kriza psihijatrijske misli).
Protojerej Aleksandar R. Jevtić
Izvor: eparhija-zicka.rs
