U delu Iva Andrića Njegoš kao tragični junak kosovske misli nailazimo i na jedno ovakvo razmišljanje „Karakteristika je svih velikih duhova da bar jednim delom svoga duha i bar u jednom delu svoga života neminovno prosanjaju san o vasioni kao harmoniji i sudbini sveta, kao o velikoj drami na čijoj nas krajnjoj tački čeka potpuno blaženstvo“.
Ovakvo sanjanje, čini mi se, obuzimalo je i našeg Svetozara u većem delu njegovog ovozemaljskog života. To sanjanje ga je konačno i utvrdilo u veri, i time je osmislio život, jer je shvatio da po vjeri živimo, a ne po gledanju (2 Kor 5,7). Budući da je Svetozar bio književnik, istoričar, umetnik i pedagog, po prirodi stvari, bio je idealista i sanjar. U tom svom sanjarenju vazda su mu, kao u viziji, lebdeli tipovi i arhetipovi kršne Bukovice i Ravnih Kotara. Tome je doprinelo podneblje u kome se rodio i odrastao. U tom podneblju se često meša san i java. Iz tog podneblja su ponikli junaci njegovih pripovedaka poput Strica Jandre i Petra Miodraga. Jer junaci iz tih predela, bilo stvarni ili izmišljeni, nisu bili vuci u jagnjećoj koži, nego najčešće jagnjad u vučjoj koži. Odrastao je uz ognjište rodnog sela, slušajući svakojake priče koje su proizilazile iz predanja, a i iz osebujne mašte Bukovčana i Kotarana. Nalik Simi Matavulju, koga je rado čitao i njime se oduševljavao.
Potpisnik ovih redaka imao je čast da se sa Svetozarom upozna još dok je bio dopisnik Politike Ekspres krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Upoznavši ga, uočio je da pred sobom vidi čoveka širokog znanja, a uz to i profesora srpskog jezika, koji je u tom trenutku nedostajao u Bogosloviji Sveta Tri Jerarha u manastiru Krki. Na svu sreću, i korist Bogoslovije, Nastavnički savet Bogoslovije, na čelu sa ondašnjim Episkopom dalmatinskim Longinom i rektorom protojerejem-stavroforom Nikolom Škrbićem, i prof. Borak su prihvatili takav predlog. A najviše su koristovali (Svetin izraz) mladi učenici Bogoslovije. Sveto će od tog doba (1993), što u Krčkoj, što u Karlovačkoj bogosloviji, kao vrstan profesor provesti skoro četvrt veka.
Ponosan sam što je Gospod, preko moje malenkosti, „prekomandovao“ profesora Borka iz svetovne službe i prizvao ga da ore na njivi Gospodnjoj, odnosno u laički apostolat. Doživeo je tužnu sudbinu izgnanstva Bogoslovije i gotovo celog naroda iz Dalmacije. Ali i to je junački podneo, te bio i ostao velika vrednost i primer za ugled kakav treba da bude jedan profesor Bogoslovije. Iz manastira Krke preko Divčibara završio je svoj radni vek u najstarijoj Bogosloviji u Sremskim Karlovcima, gde je, i kao penzioner, često i rado dolazio.
Svoju životnu trku je završio 20. juna 2025. godine u Čortanovcima, selu neobičnog imena. Veliku ljubav u teškoj bolesti pružila mu je njegova porodica, supruga Milena i deca Sava, Milica i Danilo sa svojom decom. Oni svedoče da je počivši Sveto tokom svoga ovozemaljskog života bio kao drvo zasađeno pored izvora vode, koje rod svoj donosi u svoje vrijeme, i kojemu list ne vene; što god radi, u svemu uspijeva (Ps 1,3).
Sa te životne vetrometine, po Božjoj volji, svoju dušu predao je Bogu, a umorno telo rodnoj grudi, u selu Gošiću, gde je pre nešto više od osamdeset godina ugledao svetlost Božjeg dana. Otišao je u susret svojim precima na čelu sa mučenicom majkom Marijom. Ispunila mu se želja, izražena Njegoševim stihovima, da đe je zrno klicu zametnulo, onđe neka i plodom počine.
Večan pomen i rajsko naselje podari, Gospode, sluzi Tvome i bratu našem Svetozaru.
Protojerej-stavrofor Slavko Zorica,
Inspektor bogoslovijâ u penziji
Izvor: SPC
