Mićović: Srpski pisci živeli kao tuđinci u svojoj državi
Nagradom Pečat Hercega Šćepana, koju dodeljuje „Trg od Ćirilice” (letnja duhovna i kulturna manifestacija koja se održava u Herceg Novom), nagrađuju se stvaraoci za izuzetan doprinos nacionalnoj, tj. srpskoj kulturi.
Ako imamo na umu da je u Crnoj Gori, državnim programom sistematski potiskivana i marginalizovana upravo srpska kultura, kao i savremeni srpski autori, onda ova nagrada ima još veći značaj. O nivou ove nagrade najbolje govore njeni prethodni dobitnici, ka što su, između ostalih: vladika Atanasije Jevtić, Matija Bećković, Miro Vuksanović, Emir Kusturica i drugi, rekao je i u intervju za naše novine pisac Milutin Mićović, komentarišući ovogodišnju nagradu „Pečat Herceg Šćepana”, koja mu je dodeljena u Herceg Novom.
Predsednik ste Književnog društva „Njegoš”. Ima li savremene Crne Gore bez Njegoša?
Poimanje savremene Crne Gore mnogo se usložilo. Možda je to postao najprotivrečniji kulturni i duhovni prostor na Balkanu, s razornim nabojima. Različiti savremeni kulturološki koncepti, degradirani političkom instrumentalizacijom, ovde se bore za prevlast. Međutim, teško je preuzeti tu prevlast u narodu i kulturi gde u osnovi kulturnog pamćenja živi, rekao bih, regulativna Njegoševa matrica. Njegoš je sagledao i izrazio ne samo temeljne protivrečnosti čoveka i ovog naroda, nego i univerzuma, i to iskazao plamenim jezikom koji ne stari i ne gubi na značaju. On drži temelj ovog naroda, i ne da mu da propadne u ništa, ili da se izgubi u neko savremeno, pseudokulturom maskirano ništavilo. Njegošev agonalni i nebom nadahnuti duh, probija i u našu savremenost, i bira savremenike koji će taj duh opet da pokrenu. Dakle, mogu se projektovati razne savremene Crne Gore, ali jedna i jedina, sebi slična, jeste ona koja ima Njegoša u svom temelju.
Kako vidite savremenu književnu i uopšte kulturnu scenu na našem, srpskom jezičkom prostoru?
Srpska kultura deli iskušenja kulture savremenog sveta, u kojem se tom tihom duhu, posebno književnosti, ne daje bitan značaj. Ali takvim tretmanom kulture, svet upada u aporiju koja proizvodi sve dublji besmisao i bezizlaz čovekov. A uloga kulture, one najbolje, jeste da provodi čoveka kroz lavirint, da pronalazi Arijadninu nit i osvetljava ljudski bezdan. „Nad svom ovom grdnom mešavinom, opet umna sila toržestvuje” (Njegoš). To izdizanje iz proždirućih protivrečnosti, zadatak je kulture od početka do danas. Stvaralačka sloboda je ipak najvitalniji organ čovekovog duha. U to su se uverili i umni i manje umni ljudi, vladari i tirani.
Kako je opstajala srpska kultura, posebno u Crnoj Gori u protekle dve decenije?
Srpska kultura je ono na čemu stoje srpske države i pokrajine, srpska sabornost i budućnost. Najbolja kultura proizvodi suverenost duha koja uspravlja čoveka i narod iznutra, i pored mnogih udara i optužbi koje nam se o glavu obijaju, što od moćnika ovog sveta, što od nas samih. Crna Gora, mi tako svedočimo, stoji na srpskoj kulturi, jeziku i pismu, na Cetinju i Lovćenu. Iako je po tim pitanjima danas nametnuta velika polemika, ali pokazuje se – ono što je vredno, ne može da potone, i ne može se zaboraviti i pored svih ambicija tamnih sila. Za ovih dvadeset godina u Crnoj Gori, stvorena je takva podela u jednom narodu, jednoj kulturi, da je bilo poželjno da braća budu nebraća, da jedan jezik budu dva, da pored crkve bude anticrkva – i da nema načina da se razgovara po bitnim pitanjima u ovako podeljenoj Crnoj Gori. Jedni su mogli sve, a malo šta su znali, drugi su znali i videli sve, ali još ništa nisu mogli. Čini mi se da je prethodna državna vlast silom na sramotu uvela crnogorski jezik u crnogorski Ustav i državu, da bi se umnožili naši unutrašnji nesporazumi i sukobi, da se stvori što veća ljudska tmuša, kako bi svi odustali od Boga i od čoveka. Doista, takvi destruktivni projekti bili bi već nepovratni, da u čoveku ne živi sloboda i stvaralačke sile, koje na sreću, i sam Tvorac podržava. I najviše podržava kad se od strane onih koji drže ovaj svet, sputavaju i obesmišljavaju, kada se smišljeno umnožava falsifikat u svim prostorima života, a originalu se predlaže da se gubi i da mu je bolje da ga nema. Eto u takvoj se situaciji našao narod i ljudi u Crnoj Gori, koji drže njene temelje.
Govorite kao da ste bili tuđinci u svojoj državi?
Živeći kao tuđinci u svojoj državi, pisci koji su se borili da Crna Gora održi i obnovi autentičan lik, imali su za pomoćnike velike Petroviće, i celo duhovno i kulturno nasleđe, dok ih je sopstvena država sve više, ne samo prećutkivala nego i prezirala i odbacivala. Ali kao što se istini ne da odseći jezik, tako se ne može ugasiti ni sloboda u narodu i pojedincima koji znaju šta ona može. I upravo, odvažniji pojedinci nisu dali toj Luči da se ugasi.
Zato danas zaista postoje sakrivene stranice najnovije crnogorske i srpske istorije u Crnoj Gori, na kojima je zapisana istina o jednoj dugovojujućoj borbi, za pravo lice Crne Gore.
Na čemu trenutno radite i šta književna publika može da očekuje iz vaše spisateljske radionice?
U izdanju Srpske Književne zadruge (Beograd), Budimljansko-nikšićke eparhije i Srpskog nacionalnog savjeta (Podgorica), a uz podršku Ministarstva kulture Srbije, izlazi mi knjiga eseja, „Luče u tami Crne Gore”.
Tu su sabrani tekstovi pisani kontinuirano dve decenije, dakle u vreme sistematske represije na srpsku kulturu u Crnoj Gori. Tematizovana je prisustvom Njegoša u našoj savremenosti, kao i esejističkim osvrtima na desetine pisaca našeg veka, od Miodraga Pavlovića do Ranka Jovovića.
Knjiga nije zatvorena u crnogorski, ni srpski kulturološki konflikt, nego se u njoj otvaraju pitanja mogućnosti slobode pojedinca u savremenom svetu, koji kao najvišu brigu za čoveka nudi komfor, kao kompenzaciju za gubitak sopstvenog bića. Naravno tu su i druge knjige (poezija, eseji) koje su se gomilale, za vreme mog angažovanja u nepoštednoj crnogorskoj polemici, koja je tražila da budem stalno u ringu. To što je ostajalo iza tih zbivanja, ostalo je poeziji.
Politika – Novica Đurić
