Razgovor je objavljen na stranici interaffairs.ru na sam dan praznika Roždestva Hristovog, čime je učinjena velika čast našoj Crkvi
1. Vaša Svetosti! Ove godine ste obeležili 60. rođendan, a prethdono ste izabrani za Patrijarha srpskog. Dozvolite da Vam čestitam kako jubilej, tako i ustoličenje.
Za mene je izuzetna privilegija mogućnost da opštim sa čitaocima vašeg uticajnog i renomiranog časopisa. Veoma sam zahvalan na tome. Ovu priliku moram da iskoristim da vašu publiku krupnim slovima podsetim na vekovne veze Srpske Crkve, a Crkva nije drugo nego sav kršteni narod Božji, sa Rusijom. Neću govoriti ni o srednjovekovlju, ni o dobu grofa Save Vladislavića Raguzina, čak ni o čitavom dvadesetom stoleću koji je obeležen stradanjem, ali i snaženjem i produbljivanjem bratskih odnosa dolaskom izbeglih Rusa u Srbiju i u druge naše oblasti jer su, evo, za poslednje dve i po decenije trećeg milenijuma, te veze još više osnažile na ekonomskom i političkom, a naravno na duhovnom polju postale čvršće, rekao bih, nego ikada pre.
Takvom izuzetnom kvalitetu međusobnih veza su doprinele i ličnosti koje kao ambasadori predstavljaju Rusku Federaciju u Srbiji. Mada različiti po temperamentu, spoljašnjim osobinama, oni su ljudskim kvalitetima, po prijateljstvu, štaviše bratstvu koje prepoznaju ne samo političari, nego rekao bih svaki čovek u Srbiji, postali i ostali simvoli saradnje između dva naroda. Danas sa zadovoljstvom razmenjujem mišljenja sa ambasadorom Bocan Harčenkom, čija smirenost, gotovo monaška, daje sigurnost i čvrstinu stavovima i analizama koje iznosi. Moram da se molitveno setim blaženopočivšeg ambasadora Vitalija Čurkina, koji je zbog odbrane interesa našeg naroda, ali i zastupanja pravde i međunarodnog prava, ostao ovde upamćen kao svojevrsni dimplomatski vitez, junak. Bog da mu dušu prosti. Naravno da je ove decenije svetske, međunarodne politike i diplomatije, obeležila ličnost ministra Lavrova. Srpski narod je, na žalost ili na sreću, na posletku Bog zna, suviše često u fokusu te politike i diplomatskog nadmetanja. Stoga uvek sa nadom očekujemo reči Njegove Ekselencije Lavrova u nekom svetskom forumu ili prestonici.
Zahvaljujem vam na čestitkama. Zahvalan sam, prevashodno, Gospodu na svemu što mi je darivao u životu. Moja lična maksima mogu biti reči svetog apostola Pavla: Šta imaš što nisi primio, i ako si primio, što se hvališ kao da nisi primio (1Kor 4, 7). Možda se mudrost života dostiže onda kada čovek doživi duhovnu tačku u kojoj shvati da je sve dar Božji, a njegovo biće i sve što čini uzdarje na taj dar.
Jubileji, pak, služe da čovek sa izvesne distance pogleda svoj život i da vidi koliko je poslužio drugima, uvek imajući u vidu da je Gospod došao u ovaj svet da služi, a ne da mu ljudi služe, i da da život svoj u otkup za mnoge.
2. Početkom godine, govoreći o Kosovu i Metohiji, naglasili ste, citirajući blaženopočivšeg Patrijarha Irineja, da „najveća briga i dalje je naše mnogostradalno Kosovo i Metohija, naš duhovni Jerusalim“. Povremeno čujemo o napadima i pljačkama pravoslavnih hramova. U čemu vidite najveći problem: je li to običan kriminal ili izraz mržnje nacionalističkih ili radikalnih snaga, nedelovanje vlasti ili nedostatak napora na očuvanju prava i javnog reda?
Još od kraja osamdesetih godina prošlog veka nametnuo se utisak da je albanski živalj disciplinovan i homogenizovan u ostvarenju političkih ciljeva. Moguće je da je to prirodan rezultat rodovskog uređenja. Ipak, mnogo tačnije je reći da su napadi o kojima govorite rezultati svih faktora koje ste naveli, a i jednog koji niste, a to je inostrani, koji moguće ne podstiče i ne isnpiriše napade, ali od jula 1999. godine, kad zatreba veže sebi maramu preko očiju.
Za nas je ipak, od svega najvažnije da su Kosovo i Metohija naš duhovni Jerusalim. Jevreji su tokom milenijumskih egzodusa u dijaspori govorili: „Dogodine u Jerusalimu.“ Srpska omladina se pozdravlja sa „dogodine u Prizrenu“ manifestujući da čuva svest da je Prizren carski grad, prestoni grad, Dušanov grad, da zna da se, na primer, vrednost hrama posvećenog Bogorodici Ljeviški, nazvanoj po srednjovekovnom toponimu, ne može izmeriti nikakvim zemaljskim blagom. Pri tome, oni ne pozivaju na sukob ili na bilo kakvu agresiju. Naš put, put naše države, našeg naroda i Crkve je put dijaloga, miroljubive koegzistencije, uvažavanja svakog ljudskog bića, svih pozitivnih ljudskih uverenja. Ali to ne znači nikakav relativizam od strane Crkve po ovom pitanju. Crkva, ali i patrijarh lično, nastoji da neposredno i sistematski, na različite načine po pitanju Kosova i Metohije kao zavetne srpske zemlje, utiče na duh vremena, na biće naroda, na ukupne društvene, političke i kulturne prilike u državi, kako bi način razmišljanja mladih naraštaja izražen u maksimi „dogodine u Prizrenu“ bio trajna paradigma.
Ruskoj državi koja se ne libi i da uloži veto u Savetu bezbednosti, Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi, drugim pomesnim Pravoslanim Crkvama, i u grčkom i u slovenskom svetu, kao i papi Franji beskrajno smo zahvalni na podršci u borbi za pravdu i mir, za Kosovo i Metohiju. Nije me napustila nada da će i u zapadnom svetu biti više ličnosti, umetnika, intelektualaca, kao što je Handke ili nekada arheolog i istoričar Gabrijel Mije, koji je kosovsko-metohijske freske označio najlepšim tvorevinama srednjovekovne Evrope i poručio: „Srbi, ne bojte se, vi i vaše freske ste potrebni svetu i njegovoj istoriji!“
3. Kakvi su uslovi za organizovanje duhovnog i bogoslužbenog života na Kosovu i Metohiji?
Nameću se određene paralele između duhovnog života na Kosovu i Metohiji i duhovnog života u Evropi, preciznije na njenom zapadu. U južnoj srpskoj pokrajini veliki je broj ruiniranih, devastiranih, obesvećenih, porušenih, stoga i praznih hramova u kojima je vekovima služena Liturgija. U Evropi je, takođe, veliki broj, praznih hramova, sa tom razlikom što nisu porušeni, niti obesvećeni od onih koji Hrista i Crkvu Njegovu ne žele. Hramovi u kojima je vekovima služena Liturgija pretvoreni su u restorane, tržne centre, različite turističke atrakcije, diskoteke i slična mesta masovne zabave. Moguće je da otuda i potiče neosetljivost prema uništavanju crkava u ovom delu Evrope i stradanju hrišćana.
Molim čitaoce da mi oproste ukoliko prepoznaju gorčinu i jetkost u mojim rečima, jer me je 1985. godine, u manastiru Mušutište rukopoložio vladika Pavle, potonji patrijarh srpski. Taj manastir je iz 14. veka i, pretpostavljate već, stanovnici tog kraja su ga 1999. godine, porušili do temelja, uostalom kao i parohijsku crkvu u selu, isto iz 14. veka, dok su sve srpske kuće u tom selu spalili. Proterani Srbi iz Mušutišta, svake godine na Pedesetnicu, jer je hram bio posvećen Svetoj Trojici, dolaze, ukoliko ih ne spreče, na ruševine manastira mog posvećenja, gde se služi sveta Liturgija. I to je slika duhovnog života na Kosovu i Metohiji. Znači, tamo gde je hram porušen ili spaljen, ukoliko mesne vlasti ne spreče, služi se jednom godišnje, na dan svetitelja kome je hram posvećen. Tada se tu okupi i narod. U severnom delu pokrajine, gde je srpski pravoslavni narod ostao u apsolutnoj većini, može se reći da se crkveni život odvija normalno, uobičajeno, kao i drugim delovima Srbije, u Srpskoj Republici, Crnoj Gori i td. U tzv. srpskim enklavama, zapravo pravim getoima, gde su Albanci u većini, rekao bih najvećoj sramoti na licu Evrope u 21. stoleću, duhovni život takođe postoji. I tamo svaka enklava, svaki geto ima sveštenika ili sveštenomonaha koji služi redovno u hramu. Može se reći: bogosluženja se održavaju redovno, uobičajeno, ali to „uobičajeno“, treba shvatiti veoma, veoma uslovno, jer se i svakodnevni život odvija samo unutar tih enklava, ponegde u jednoj ili dve ulice, iz koje je veoma rizično izaći, pogotovo ženama i deci. Kada se uzmu u obzir svi ti varijeteti, zatim epidemija virousom kovid-19, koja nije zaobišla ni južnu srpsku pokrajinu, mora se reći da je duhovni život vrlo dobro organizovan, a da je za ovo zaslužan Episkop raško-prizrenski Teodosije sa monaštvom, sveštenstvom i vernim narodom.
4. Ove godine navršava 80 godina od početka genocida nad srpskim narodom u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, gde su stotine hiljada Srba okrutno ubijeni u koncentracionim logorima. Kako Srpska Pravoslavna Crkva obeležava taj datum?
U centru svih godišnjica koje Crkva obeležava, uvek je sveta Liturgija. Tako će, svakako biti i ovog proleća, kada se navršava godišnjica početka užasnog i nebivalog stradnja, genocida koji je izvršen nad srpskim pravoslavim narodom, nad našom braćom Ciganima i nad našom braćom Jevrejima na području marionetske nacističke tvorevine kojoj su dali ime „Nezavisna Država Hrvatska“. Liturgiju ćemo, ako Bog da, tim povodom služiti u Jasenovcu, koji je najveće stratište, ali i na drugim mestima. I sveta Liturija koju ćemo saborno služiti tokom redovnog prolećnog zasedanja Svetog Arhijerjeskog Sabora biće u znaku mučeništva svih stradalih u tom verovatno najsurovijem i najsvirepijem, a u isto vreme planskom i sistematskom zatiranju jednog etnosa u savremenoj istoriji. Cilj sabiranja u Jasenovcu i na drugim mestima masovnih egzekucija nevinih jeste da molitvom, služenjem Liturgije, svi steknemo blagodat Duha Svetoga, da preobražavamo sebe, jer bez Liturgije, bez molitvenog pogružavanja u tajnu krsta Hristovog, u tajnu mučeništva i tajnu vaskrsenja, savremeni čovek se može načas pretvoriti u nemilosrdnog osvetnika. To bi značilo samo novi krug nesreće kojoj ne bi bilo konca. Molitvom preobraženi pravoslavni čovek nikada nije i nikada neće nečije potomstvo, nečiju decu, kriviti za ono što su činili roditelji. Otuda se mnogi koji ne poznaju duh i etos pravoslavlja čude kako pravoslavni čovek može da prašta. Pravoslavni hrišćanin će uvek graditi mir, prijateljstvo, a ne osvetu. Svaki hrišćanin mora sve svoje darove da koristi radi mira i razumevanja među ljudima. Srpska Pravoslavna Crkva će nastaviti da podstiče i afirmiše istoričare i druge naučnike da rade na utvrđivanju istorijske istine, radi razobličavanja revizionizma koji i ovde na Balkanu, ali i širom Evrope, ima jednostavan cilj: aboliranje nacističkih i fašističkih zločinaca, a tada ne bi trebalo isključiti mogućnost da se ponovo pokrene ta spirala zla.
Podvlačim da ni istorijsko produbljivanje znanja, ni implementacija tog znanja u školama i na fakultetima ne treba i ne sme da služi zlopamćenju, već da bude opomena svima da se takvo zlo, kakvo su doživeli Srbi, Jevreji i Cigani u Drugom svetskom ratu, predupredi i da se nikada i nigde ne ponovi.
5. Verujem da ćete se složiti da amandmani koji su doneti u Parlamentu Crne Gore na Zakon o slobodi veroispovesti predstavljaju pozitivan korak: neće biti nacionalizacije hramova, diskriminacioni zakon je korigovan. Međutim, nisu svi problemi rešeni. Crnogorska strana je osujetila potpisivanje sporazuma sa SPC, istovremeno prava Katoličke crkve su zaštićena konkordatom, muslimani takođe imaju sporazum sa državom, a SPC nema. Da li će biti potpisan sporazum?
Vaše zapažanje u potpunosti oslikava odnose Crkava i verskih zajednica i Vlade u toj republici. Mi smo, zajedno sa arhijerejima, sveštenstvom i vernim narodom u Crnoj Gori, koji je pokazao svoje pravo, blistavo lice, tokom nedavnih litija, spremni da učinimo sve što do nas stoji da se takav položaj, zaista nepravedan, neravnopravan, a uzevši u obzir sastav stanovništva i istoriju, potpuno apsurdan položaj naše Crkve, izmeni. Naravno, na dobro svih, države, Crkve, onih koji jesu vernici Srpske Pravoslavne Crkve i onih koji to nisu. Niko ne sme da bude oštećen ili uskraćen za svoja prava, na račun onog drugog. Ponavljam da smo spremni da razmotrimo sve opcije teksta Ugovora, one koje su do sada bile u opticaju, ali mi smatramo, naš pravni tim, da ima mesta poboljšanju. Ako bude svrsishodno, možemo krenuti i od belog papira. Sve na dobro naroda. Kao i u bilo kom drugom poslu, ja i u ovom želim da na isti način uvažim i zaštitim interese obe strane, a pogotovo što obe strane zapravo u ogromnoj većini čini jedan isti verujući narod, naš narod. Dakle, kao i svi u našoj Crkvi, po ovom pitanju sam potpuni optimista. U doglednom vremenu, čije trajanje je pre svega određeno smirivanjem političkih razmimoilaženja u Crnoj Gori, doći ćemo do rešenja na dobro svih. Potpuni smo jednomišljenici sa našim arhijerejima u toj republici, mitropolitom Joanikijem, vladikom Metodijem, sveštenstvom, monaštvom. Spremni smo da predano radimo na ostvarenju cilja.
6. U Hrvatskoj se u decembru prošle godine desio razoran zemljotres, stradali su hramovi SPC, mnogi Srbi su izgubili krov nad glavom. Kako sada stoje stvari sa obnovom hramova i sa pomoći onima kojima je to potrebno?
Devet meseci posle zemljotresa koji je pogodio Zagreb, glavni grad Hrvatske, ujedno i sedište Eparhije zagrebačko-ljubljanske kojom i dalje upravljam, suočili smo se sa još jednim razornim zemljotresom koji je pogodio deo Hrvatske poznat pod imenom Banija. Ovaj prostor je vekovima pripadao graničnom području Austrougarske carevine, zvanom Vojna krajina, u kojem su većinski pravoslavni Srbi, branili njene istočne granice od susednog Otomanskog carstva. Kao posledica Drugog svetskog rata, zatim tragedije pražnjenja Republike Hrvatske od Srba u ratu devedesetih, etnička struktura stanovništva se tamo značajno promenila tako da je današnja Banija slabo naseljena i ekonomski neperspektivna, a zemljotres je još više pogoršao i onako teške uslove za život preostalog stanovništva. I pre zemljotresa sam tamo nosio humanitarnu pomoć. Veoma teško su živeli oni koji su smogli snage da posle rata ostanu. Do pojedinih sela nije došla u trećem milenijumu električna energija. Učestvovao sam u dogovorima sa Vladom Hrvatske da naša sela dobiju struju. Možda mi ne biste verovali na reč, da i to postoji u Evropskoj uniji. Kuće neomalterisane, pojedini su preko prozorskih otvora zalepili najlonsku foliju. Dečica sirotinjski odevena. E sada je na takvu sirotinju došao i zemljotres.
Tada je naša Crkva organizovala skupljanje pomoći za postradale, kojih nije bilo malo. Zemljotres se desio krajem decembra tako da smo se usredsredili na nabavku stambenih kontejnera, kako bi oni bez krova nad glavom preživeli zimu. Pošto zemljotres nije pravio razliku, ni mi, naša Crkva nije pravila razliku kome daje te kontejnere za privremeni smeštaj, da li su rimokatolici ili pravoslavni. Zemlja se neprestano tresla kroz stotine manjih zemljotresa koji su, nedeljama i mesecima dodatno unosili nemir i strah. Neki hramovi su potpuno srušeni, a drugi su neupotrebljivi, jer su rizični za održavanje bogoslužbenog života. Godinu dana nakon zemljotresa, blagodareći ljubavi mnogih, otpočela je obnova hramova i mnogih domova naših vernika, ali svakako ne onim tempom koji bi bio zadovoljavajući. Posebnu zahvalnost dugujemo sestrinskoj Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi koja je među prvima ponudila pomoć i preuzela da u potpunosti obnovi hram Rođenja Presvete Bogorodice u gradu Glini, jer je sam taj hram, ustalom kaoi taj grad, mesto užasnog, teško opisivog stradanja, mučeništva hiljada pravoslavnih, u Drugom svetskom ratu, tako da za nas ima poseban značaj.
Predstoje godine obnove u kojima će, nadam se, država preuzeti rukovodeću ulogu. To svakako neće umanjiti naše napore da se obnovi ono što je za obnovu ali, pre svega, da se sačuva stanovništvo koje će, ukoliko mu se ne ponude kakvi-takvi uslovi za pristojan život, nastaviti sa odseljavanjem sa vekovnih ognjišta.
7. Vaš odnos prema stvaranju nekanonske Pravoslavne crkve Ukrajine (PCU) od strane Carigradske patrijaršije je poznat. Sada SPC ima sličan problem na svojoj kanonskoj teritoriji u Crnoj Gori. Šta možete reći o ovim procesima koji se odvijaju u pravoslavnom svetu?
Ipak ću morati da vas delimično demantujem. Može se reći da u Crnoj Gori postoji grupa crkvenih delikvenata, opskurnih figura, koji gotovo sam siguran, ni sami ne veruju u to da su oni nekakvi sveštenici, a da je njihovo udruženje nekakva crkva. Oni su, realno, samo loši glumci. Predvodi ih jedan raspop za koga svi u Crnoj Gori znaju da je od rane mladosti bio u službi komunističke tajne policije koja je proganjala Crkvu. Njihova priča sada je negde između farse i komedije, a nema sumnje da će u poslednjem činu svi akteri otkriti da igraju u rijaliti tragikomediji. Zaista je teško razumeti i one koji još uvek podržavaju taj projekat. Nikakve realne probleme u Crnoj Gori ja ne vidim. Znam da se Vaša digresija, makar bila samo podsticajni šlagvort nikako ne bi dopala pomenutim episkopima Joanikiju i Metodiju, koji su zaista pravi vitezovi pravoslavlja.
Naš stav prema crkvenom problemu u Ukrajini, svima je dobro poznat, verujem i našim čitaocima koji se interesuju za ove teme. Reći ću samo da, uprkos zapanjujuće lakoće sa kojom je Carigradska Patrijaršija zanemarila svete kanone, eklisiologiju, vekovno ustrojstvo Pravoslavne Crkve, Sveto Predanje, mi suštinski kao, siguran sam, i sestrinska Ruska Crkva, ne odustajemo od ljubavi prema Majci Crkvi i nadamo se, molimo se, da će doći dan, i to što pre, kada će biti odbačeni vanpravoslavni anticrkveni uticaji i necrkveni projekat koji, koliko sam u mogućnosti da vidim, nikome ni u Ukrajini nije doneo ništa dobro, i kada ćemo se svi u duhu sabornosti Crkve, vratiti bratoljublju i svepravoslavnom rešavanju svih problema.
8. Održavate redovne kontakte sa ambasadorom Ruske Federacije u Republici Srbiji Aleksandrom Bocan-Harčenkom. O kojim pitanjima se razgovara na sastancima?
Nije nepoznato u ovdašnjim diplomatskim i političkim krugovima da sam od prvog dana na mestu predstojatelja Srpske Crkve, prednost u konsultacijama o pitanjim koja se tiču Pravoslavne Crkve u svetu, problema sa kojima se generalno hrišćani susreću danas, kao onim u vezi sa položajem srpskog naroda, davao Njegovoj Ekselenciji Aleksandru Bocan-Harčenku. Smirenost u dijalogu koja zapravo manifestuje pouzdanost i čvrstinu stavova koje zastupa, imponuju svakom sagovorniku, bilo da se u svemu slaže, bilo da ima različito mišljenje.
9. Susrećete se i sa američkim ambasadorom, kao i drugim zapadnim diplomatama loji često „savetuju“ Srbima da se orijentišu na EU i da se distanciraju od Rusije.
Kao i ambasador Bocan-Harčenko i ambasadori zapadnih država shvataju i prihvataju da su moje intencije više duhovne, a manje političke. Sa druge strane svi smo upoznati da Srpska Crkva ima brigu i odgovornost prema njenom vernom narodu koji u velikom broju živi u SAD i zemljama Evropske unije. Na posletku, ja sebe doživljavam kao integralnog Evropljanina, koji voli naš stari kontinent u njegovom totalitetu, od Lisabona do Vladivostoka. I kada kritikujem zapadnu politiku, ne prestajem zapadnu civilizaciju da poštujem i doživljavam kao deo svog identiteta i deo identiteta mog naroda.
10. Mnogi danas u pravoslavnom svetu raspravljaju o posledicama epidemije COVID-19. Vaš prethodnik, Svetejši Patrijarh Irinej, zauzimao je strogo kanonski stav u pogledu poretka Bogosluženja i obavljanja Pričešća. Pokušaji desakralizacije prostora hrama, kašičice za sveto Pričešće, ikona i krstova izazvali su nejednoznačnu reakciju među pravoslavnim vernicima. Bilo je i predstavnika Crkve koji su izrazili solidarnost sa takvim pristupom, priznajući mogućnost zaražavanja od svetih predmeta. Da li SPC održava kontinuitet po ovim pitanjima?
Bez svake sumnje. U našoj Crkvi u Beogradu i drugde, lično poznajem nekoliko sveštenika koji su, na primer, kada je zaraza virusom HIV, bila na vrhuncu, bili duhovnici u bolnicama u kojima su se lečili zaraženi. Služili su Liturgiju svakog dana, pričešćivali sa sa obolelima i danas su živi i zdravi. Zamislite koliko bi sveštenika preživelo aktuelnu epidemiju kovidom-19 da se zaraza širi pričešćem? Veoma malo. Tako da za nas to nije tema. Mi se molimo Bogu da zaraza što pre prođe, ali da mi pravoslavni hrišćani, kao i svi drugi ljudi, do tada ne postanemo žrtve svesnog sejanja straha i to ne samo od virusa, nego straha od bližnjeg sa kim poručuju treba da držimo socijalnu distancu. Za nas pravoslavne važe otačke reči Video si lice brata svoga, video si Boga svoga, a ne Sartrove da je moj bližnji, moj pakao. Za Crkvu, za duhovnike, verujem i psihologe, glavna tema treba da bude kako ljudi da sačuvaju duhovno zdravlje u ovim okolnostima, odnosno da sačuvaju bogomdanu slobodu.
11. Zadnjih dana se aktivno raspravlja o izjavi rukovodioca predstavništva Carigradske patrijaršije pri Svetskom savetu crkava u Ženevi, arhiepiskopa Telmeskog Jova o reformi kalendara u pravoslavnom svetu kako bi se utvrdio zajednički sa katolicima datum proslave Uskrsa. Kakav je vaš stav prema ovoj izjavi?
Naša Crkva se tim poslom neće baviti. Istina je da to nije dogmatsko pitanje, ali i kada su neke Pravoslavne Crkve prihvatile novi, gregorijanski kalendar, u njima su nastali sukobi u vezi sa tim. To nije bogoslovsko pitanje par exellence, nije ni suštinsko, stoga pretpostavljamo da ga vladika Jov nije postavio zbog nekog neprincipijelnog razloga, već verovatno iz nekih praktičnih razloga, vezanih za grčku dijasporu, ferije zaposlenih i studenata ili slično. Srpska, pak, dijaspora, ne iskazuje takve potrebe, bez obzira na to što ima slične poteškoće. Ima niz suštinskih stvari koje treba rešiti u dijalogu sa rimokatolicima, a koji nas vodi ka jednom, od Gospoda zapoveđenom cilju da svi jedno budu.
12. Vaša Svetosti, želimo da Vam se zahvalimo na podršci Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi po pitanju crkvene situacije u Ukrajini. Kakav je aktuelan stav SPC po tom pitanju?
Mi nećemo menjati naše stavove. Dajemo i nastavićemo da dajemo snažnu podršku Mitropolitu Onufriju i njegovoj Crkvi. Vaša malopređašnja analogija, između Ukrajine i Crne Gore, jeste nedovoljno precizna, ali je razumljiva. I mi smo, kao i vi, doživeli raspad federalne države, kada su neprijatelji pravoslavlja, a ja bih rekao neprijatelji hrišćanstva, videli šansu da pocepaju autokefalne ili autonomne Crkve. Zbog toga mi dobro razumemo šta se događa u Ukrajini. Zbog toga visoko cenimo način kako je blaženog spomena patrijarh Aleksije vodio brod Ruske Crkve u tim olujnim i burnim vremenima, a kako je patrijarh Kiril, smelo ću reći, trijumfalno vodi u trećem milenijumu. Najšira moguća sloboda, potpuna autonomija u upravljanju koju je Ruska Pravoslavna Crkva omogućila Ukrajinskoj Pravoslavnoj Crkvi, primer su najveće moguće ikonomije i crkvene svesti.
13. Zna se da držite predavanja na Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Da li biste mogli da ispričate o značaju fakulteta za Srbiju i srpski narod, o njegovoj sadašnjosti i budućnosti?
Kao predstojatelj Crkve više nisam u mogućnosti da predajem na fakultetu, ali moja se ljubav zaista može poistovetiti sa ljubavlju prema majci hraniteljki. Ta ljubav moja traje duže od četiri decenije. Danas se najviše staram da se kod studenata održi istovremena privrženost i svetom oltaru i nastavnoj katedri, odnosno da razumeju da teologija nije samo podvig intelekta, izuzetnih ljudskih sposobnosti i razumevanja. To jeste potrebno, ali je nedovoljno. Teologija je podvig, podvig celokupnog bića i života u Duhu Svetom.
Fakultet je veoma važan u životu naše pomesne Crkve. On je izvor stalne obnove naše bogoslovske misli, izvor vernosti Svetom predanju naše Crkve, izvor duhovne prosvete…
14. Vaša Svetosti, dobro je poznata uloga Ruske Pravoslavne Crkve, ruskog biznisa i ruskog političkog rukovodstva u ostvarivanju projekta hrama Svetog Save u Beogradu, njegovog unutrašnjeg uređenja. Upravo je tu održano zasedanje Arhijerejskog Sabora SPC, na kojem ste izabrani za Patrijarha. Kako ocenjujete doprinos Rusije stvaranju hrama? Da li je poznat datum njegovog osvećenja?
Priča o hramu Svetog Save, kao zavetnom hramu čitavog srpskog naroda, je zaista velika i složena, jer je viševekovna i započeta je još u 16. veku, kada su Turci spalili mošti našeg najvećeg svetitelja i kada se naš narod zavetovao da na mestu gde je to učinjeno podigne svoju naveću crkvu. Srpski narod, njegova Crkva i država su taj zavet počeli da ispunjavaju još u 19. veku, a hram je počeo da se uzdiže u godinama između dva rata, u vreme patrijaraha Varnave i Gavrila. U vreme fašističke okupacije, a potom i višedecenijske komunističke diktature, gradnja ove svetinje je stala. Izgradnju ponovo pokreće moj prethodnik, blaženopočivši patrijarh German, a nastavljaju i okončavaju je patrijarsi Pavle i Irinej. Napomenuću ovde da je patrijarh Pavle u godinama jugoslovenskog građanskog rata obustavio radove na hramu iako je sredstava za to tada bilo, jer je to bilo vreme stradanja srpskog naroda. U izgradnju ovog hrama su utkani vekovi i nebrojeno mnoštvo priložnika.
S obzirom na isprepletanost ruske i srpske istorije, bilo bi i čudno da Rusi nemaju značajnu ulogu i u ovom velikom srpskom poduhvatu u slavu Božju. Svi smo veoma blagodarni Njegovoj Svetosti Patrijarhu Kirilu i Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi na pomoći koja je otvorila put da se krene sa radovima na unutrašnjem ukrašavanju hrama Svetog Save. Sam predsednik Putin je još 2011. godine, kada je prvi put posetio hram, pokazao interesovanje da i veliki ruski narod i država budu deo ovog zavetnog poduhvata srpskog naroda. Zaista blagodarni smo i ruskim kompanijama, Gaspromu i drugim, koje su omogućile da ruski umetnici iskažu svoje bogomdane darove na unutrašnjem uređenju hrama Svetog Save. Sada je i taj segment gradnje okončan. Preostaje nam samo još i veliko osvećenje hrama, pa da sa mirom u duši kažemo da smo mi Srbi svoj zavet u potpunosti ispunili prema svom najvećem svetitelju i prosvetitelju, Svetom Savi.
15. Godine 2008. izabrani ste za predsednika Saveta Republičke radiodifuzne agencije Srbije. Kakav je Vaš odnos prema medijima, radiju, televiziji, društvenim mrežama? Kakvu ulogu, po Vašem mišljenju, mogu da igraju u promovisanju hrišćanskih vrednosti?
Nama izgleda da 2008. nije toliko daleka, ali u kontekstu medija, komunikacionih i informacionih tehnologija, predstavlja već daleku prošlost. Crkva ima obavezu da prati razvoj medija i da svoju misiju svedočenja Hrista raspetog i vaskrslog po formatu, načinu elaboracije prilagodi novim medijima. U digitalnom svetu ne postoje granice ni između kontinenata, a kamo li između religija, crkava i slično. Pokazali su mi pre neki dan veoma zanimljiv program koji Odeljenje spoljnih crkvenih poslova Ruske Patrijaršije na srpskom jeziku emituje na društvenim medijima. Program je poučan, promišljeno je prilagođen ukusu jednog dela populacije, zanimljiv je jer poklanja pažnju i nekim rubnim fenomenima. U našoj Crkvi, uz druge prosvetne i misijske poslove, upravo gradimo medijski sistem koji treba da ide u susret potrebama savremenog čoveka okrenutog društvenim medijima, pa nam je program koji nam je na našem jeziku seriviran iz sestrinske Crkve dragocen putokaz pri opredeljivanju sadržaja i karaktera programa.
Izvor: interaffairs.ru
