Ova knjiga je dragoceno svjedočanstvo o proti Andriji kao vojnom svešteniku, junaku i ratniku i njegovim saborcima iz Šekularsko-trepačkog bataljona, koji je imao šesnaestoro djece. Ovom knjigom njen priređivač i izdavač, praunuk prote Andrije, nekadašnji profesor Cetinjske bogoslovije, teolog i pravnik g. Miloš Momirov Popović, želi da sačuva vječni spomen svom prađedu proti Andriji Popoviću, svešteniku, ratniku i znamenitom Šekularcu.
PROTA ANDRIJA POPOVIĆ
KAO SVEŠTENIK I RATNIK
U spomen proti Andriji i njegovim saborcima u Velikom ratu
Na praznik Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja, 11. septembra, 2023. godine navršilo se 80 godina od mučeničke končine protojereja Andrije Popovića, paroha šekularskog i istočkog. Prota Andrija Popović je rođen u znamenitoj i staroj svešteničkoj porodici Popović koja je svom narodu i Crkvi dala više od 20 sveštenika. Rođen je 28. oktobra 1869. godine u Šekularu, Crna Gora, od oca Sava, sveštenika i majke Magre, rođ. Pešić. Osnovno školovanje je završio u rodnom Šekularu i kroz sve razrede nio je ocenjivan sa odličnim ocenama. Rođen na granici nekadašnjeg Osmanskog carstva, prota Andrija se isticao junaštvom još kao đak u okršajima sa Arnautima, Rugovcima. Po svršetku škole, završio je bogoslovsku školu pri Manastiru Ostrog. Posle ženidbe sa Milenom, rođenom Vuković, bio je rukopoložen je za sveštenika 12. juna 1891. godine u Manastiru Ostrog i dobio je parohiju svoga oca Sava u Šekularu. Svome narodu i Crkvi služio je punih 30 godina na parohiji u Šekularu i od svih je bio cenjen i poštovan.
U Prvom balkanskom ratu, prota Andrija je bio vojni sveštenik u Šekularsko-trepačkom bataljonu, gde nije vršio samo svoju svešteničku službu, već je učestvovao u svim ratnim dejstvima svog bataljona. U Prvom svetskom ratu prota Andrija učestvuje prvo kao vojni sveštenik Šekularsko-trebač kog bataljona, a potom kao vojni sveštenik Dečanske brigade, a zatim i kao vojni sveštenik pri Limskoj diviziji. Učesnik je znamenitih bojeva crnogorske vojske na Glasincu, Vikri, Dobrunu i Suvodolu i u svim bojevima pokazao je veliku hrabrost, te su ga njegovi saborci zvali i „Pop junak“.
Posle Prvog svetskog rata, prota Andrija je predvodio porodice iz Šekulara u naseljavanju Kosova i Metohije. U aprilu 1920. godine pošao je ispred Šekularaca da za njih traži gde će se naseliti. Teška srca napustio je svoj Šekular, gde je bio voljen i poštovan od svojih parohijana, kojima je bio savetnik i primer u svemu u toku svog tridesetogodišnjeg službovanja na parohiji šekularskoj. Za svoju dotadašnju službu Bogu i rodu bio je odlikovan pravom nošenja crvenog pojasa od strane episkopa zahumsko-raškog Kirila 22. jula 1920. godine. Kako prota Andrija piše u svojoj „Hronici Šekulara“, doprineo je da se 98 domaćina sa porodicama naseli na prostorima Kosova i Metohije. Sam prota se sa svojom mnogobrojnom porodicom naselio u varošici Istok u Metohiji gde 30. maja 1921. godine, dobija parohiju istočku sa 126 domova. Službu Božiju je vršio u manastiru Gorioč sve do 3. jula 1933. god. kada je osveštana crkva Svetih apostola Petra i Pavla u centru Istoka. Prota je bio cenjen i uvažavan od svojih parohijana u Istoku i okolnim mestima svoje parohije i svima služio kao primer svojim životom, službom Bogu i rodu. U svojim propovedima podučavao je narod da čuva svoju veru, da živi po Božjem zakonu, da svi žive u slozi i ljubavi, jer je to Božija zapovest. Pored svoje svešteničke službe, prota Andrija je uzimao učešća u radu mnogih društava i udruženja. Bio je predsednik Agrarne zajednice, član Upravnog odbora za izgradnju Narodnog doma u Istoku, učestvovao u radu Crvenog krsta. Sa svojim sinom, sveštenikom Vladetom rukovodio je izgradnjom crkve u Istoku, kao član Odbora za podizanje crkve. Podučavao je narod savetima, britkom rečju i zračio svojom pojavom. Na parohiji istočkoj ostaje do 18. februara 1928. godine kada predaje dužnost paroha i parohiju od 202 doma sinu Vladeti i odlazi u zasluženu penziju. Kao penzionisani sveštenik pomaže svom sinu, svešteniku Vladeti u životu istočke parohije, u bogosluženjima, izgradnji crkve, unapređenju parohije (1933 god bilo je 450 domova). Episkop raško-prizrenski Serafim odlikovao je jereja Andriju činom protojereja 5. marta 1933. godine na liturgiji u Sabornoj crkvi Svetog Georija u Prizrenu i time mu odao priznanje i zahvalnost za njegovo služenje Crkvi Božjoj.
Prota Andrija nije napustio svoj Istok i svoje parohijane u strahotama Drugog svetskog rata. Ostao je da brani svoj dom, svoje ognjište, svoj narod, svojim prisustvom i primerom. Hrabro je prkosio Šiptarima, kojima je smetao na njihovom putu uništavanja i satiranja svega srpskog i pravoslavnog u Istoku. Veliki prota Andrija mučenički je stradao od strane Šiptara, 11. septembra 1943. godine, na praznik Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja u svojoj 74 godini. Iako je bio upozoren da postoji plan za njegovo ubistvo, nije hteo da napusti svoju kuću i Istok, hrabro prkoseći svojim dušmanima koji su ga mučki ubili. Sahranjen je sutradan, pod kuršumima, na starom istočkom groblju. Njegovi zemni ostaci preneti su na novo istočko groblje i sahranjeni u porodičnu grobnicu juna 1968 godine. Parastos proti Andriji i svim upokojenim članovima njegove porodice služio je episkop raško-prizrenski Pavle, potonji Patrijarh srpski.
Prota Andrija je imao sa protinicom Milenom šesnaestoro dece.
Posle ove kratke biografije prote Andrije Popovića, osvrnuo bih se na protino učešće u Velikom (Prvom svetskom) ratu. Ove godine se navršava 110 godina od početka Velikog rata i u čast ovog jubileja i na trajno sećanje na protu Andriju Popovića, vojnog sveštenika i njegove saborce u Šekularsko- trepačkom bataljonu objavljujem ovu knjigu „Ratni dnevnik (1914-1916)“ i tako odužujem dužni dug prema ovim velikanima našeg lomnog Šekulara. U Prvom svetskom ratu prota je bio vojni sveštenik u Šekularsko-trepačkom bataljonu koji je bio u sastavu Gornjovasojevićke brigade, gde nije vršio samo svoju versku dužnost, već je učestvovao u svim borbama svog bataljona. Takođe u ovom ratu prota Andrija učestvuje kao vojni sveštenik Dečanske brigade, a zatim i kao divizijski sveštenik Limske divizije. Svedočenje o svom učešću u Velikom ratu prota Andrija je ostavio u svojoj Hronici Šekulara i Ratnom dnevniku koji su nam dragoceni izvori o njegovom nemerljivom doprinosu ratnim dejstvima kako Šekularsko-trepačkog bataljona, tako i Limske divizije, kao i ostalim vojnim formacijama koje su zbog potrebe formirane tokom Velikog rata. Učesnik je znamenitih bojeva crnogorske vojske na Glasincu, Vihri, Dobrunu, Suvodolu. Prota Andrija vršio je kao vojni sveštenik, prvenstveno, versku službu u svom bataljonu i diviziji, služio svete liturgije, služio službe za zdravlje, osvećivao slavske kolače i žito povodom krsnih slava svojih ratnih drugova, vršio opela nad poginulim saborcima, razgovorom i besedama duhovno okrepljivao vojnike i narod s kojim je dolazio u kontakt. Pored verskih dužnosti prota Andrija je pomagao svojim saborcima u ratnim dejstvima Šekularsko-trepačkog bataljona, sa vojnicima je kopao rovove, prenosio je oružje i municiju do borbenih položaja, izvlačio je mrtve i ranjene saborce sa položaja. O toj nesebičnoj pomoći svojim saborcima sam prota svedoči na mnogim mestima u svojoj „Hronici Šekulara“, ovde navodim jedno svedočenje o pomoći svojim saborcima: „Istoga dana kad su vršili juriš to jest kontra juriš, pop Andrija na jurišu nosio je redenik od mitraljeza, i kad je najveća potreba bila za municiju dao ga Vasu Kneževiću – poručniku iz Bjelopavlića, koji je tade određen u bataleon Šekularsko Trebački“. Njegovo požrtvovanje i nesebična pomoć bili je poštovani od saboraca sa kojima je delio i dobro i zlo na ratištu, o čemu svedoči jedna anegdota koju je prota naveo u svojoj „Hronici Šekulara“ u kojoj navodi da „vraćajući se u svoj bataleon čistim brdom, pod najvišu topovsku, mitralješku i puščanu vatru neprijateljsku bez ikakvog zaklona, govorili su popu Andriji vojnici i sam Radule Balević narednik i komandir Milo Sajčić: „ Da se sagne“. „Što da se saginjem, da se dvostručim, ako me pogodi ovako će manje bit rana“, to je popu bio odgovor, koji se danas u prepričavanju kod vojnika kao hrabrost govori“.
Prota Andrija počinje svoj Ratni dnevnik objavom mobilizacije 28. jula /15. jula 2014. godine. Kao vojni sveštenik, prota je svoj dnevnik vodio do 13. septembra/31. avgusta 1915. godine. Nemam informaciju da li je i posle ovog perioda do kapitulacije Kraljevine Crne Gore 21. januara 1916. godine, prota Andrija beležio borbena dejstva svog Šekularsko-trepačkog bataljona pod komandom kapetana Mila Kenjića, uglavnom svoj Ratni dnevnik završava Listom gubitaka 1914. godine. Rukopis Ratnog dnevnika je dat u originalnom prepisu, integralno u pravopisnom obliku bez jezičkih intervencija, kako je napisan. Nisu vršene bitnije interpunkcijske izmene, pravopisna prilagođavanja. Ratni dnevnik je dat bez značanijih ispravki, po redosledu kako ga je prota Andrija pisao. Sadržaj je dat prema godinama i datumima označenim u rukopisu, ostavljajući u tekstu i pravopisne greške i dijalektološke razlike i način pismene komunikacije, koja se koristila u to vreme. Moja želja je bila da ne pripremim kritičko izdanje rukopisa Ratnog dnevnika, nego da ga ostavim u što izvornijem obliku. U tumačenju zapisa u protinom Ratnom dnevniku pisanog u predahu ratnih dejstava, po neki put nečitkih reči i skraćenica, koristio sam podatke iz dva dragocena izvora, prvo knjigu „Šekular i Šekularci od pomena do 1941. godine“ od dr Miomira Dašića, iz poglavlja „Šekularci (i Rovčani) u Prvom svjetskom ratu (1914-1918)“ i knjigu „Šekular i Šekularci u novije doba“ od Goluba Brakočevića. Za objašnjenje nekih događaja i ličnosti koje je prota Andrija pomenuo u svom Ratnom dnevniku pomoć sam potražio u isto tako dragocenom izvoru, knjizi „Milo Kenjić sa svojim bataljonom u borbi za slobodu i ujedinjenje srpskoga naroda (Ratni dnevnik Mila S. Kenjića 1912–1916)“ koju su priredili Blagoje Šarić i Goran Kiković.
Objavom mobilizacije čete Šekularsko-trepačkog bataljona (Prva četa – Trepačka, Druga četa – Riječka, Treća četa – Mezgaljska, Četvrta četa – Trešnjevačka, Peta četa – Oraška i Šesta četa – Radmužička) su se okupile na zborna mesta od 30/17. jula do 01. avgusta/19. jula 1914. godine i istog dana su upućene u Dečane u Metohiju. Gornjovasojevićka i Donjovasojevićka brigada sa bataljonima regruta iz Đakovice činile su Starosrbijanski odred pod komandom brigadira Radomira Vešovića. Zadatak ovog odreda bio je da održava red i mir u Metohiji i obezbedi granicu prema Albaniji. Šekularsko-trepački bataljon se iz Dečana premestio u selo Junik, bliže granici sa Albanijom gde je ostao u periodu od 7. avgusta/25. jula do 19/6. avgusta, kada je po naređenju Vrhovne komande crnogorske vojske odmarširao za Pljevlja preko Peći – Žljeba – Rožaja – Bioča – Bijelog Polja – Lise (kod Brodareva). U Pljevlja su su prispeli 23/10. avgusta, gde je zajedno sa Andrijevičkim i Kraljskim bataljonom uključen u sastav Sandžačke divizije da bi se suprostavio ofanzivi austrijske vojske sa ciljem da bude prethodnica u nastupanju prema Pljevljima, Metaljci, Čajniču i Goraždu. U protivofanzivi Sandžačke divizije, koja je potisla austrijsku vojsku iz pljevljskog kraja ka Drini. Šekularsko-trepački bataljon je ispoljio veliku hrabrost i dao značajan doprinos gonjenju neprijatelja preko Drine. U gonjenju neprijatelja naročito se istakla kombinovana četa potporučnika Radosava Dašića, nastupajući dolinom reke Prače prema Rogatici. Trebačko- šekularski bataljon se zadržao u dolini reke Prače do 18/5 septembra, a zatim osvojio Čelopek i vodio žestoke borbe na Vihri, Mlađu i Glasincu. Bataljon je držao položaje na Mlađu, zauzeo Bandovo brdo i Krečni vis. U ovim odsudnim bojevima na Glasincu i Gradini, bataljon je imao velike gubitke u ljudstvu.
Šekularsko-trepački bataljon je sve vreme bio izložen napadima austrijske vojske, snažan udar je usledio 8. oktobar/25. septembra kada su položaje na kojima je bio bataljon gađali austrijski topovi. Jedna četa ovog bataljona je u protivjurišu povratila Bandovo brdo, međutim vrlo brzo je usledio protivnapad austrijske vojske, kada su Šekularcima pritekle u pomoć dve čete Kraljskog bataljona. Na ovim položajima u žestokim okršajima Šekularsko-trebački bataljon je imao velike gubitke i posle potiskivanja sa Bandovog brda 10. oktobra/27. septembra. Posle početnog potiskivanja neprijatelja, otpočela je borba na celom frontu 13/8. oktobra, te je zbog nadmoći neprijateljskih topova bataljon odstupio sa Glasinca, Jabuke, Prače i stigao u Goražde 23/10. oktobra preko mosta, na desnu obalu Drine. Šekularsko-trepački bataljon je dobio naređenje da zaposedne položaje Jabuke, Međurečja i Ustripače, koje su do tada držale jedinice srpske vojske.Od sredine novembra 1914. godine bataljon je preko Međurečja, Sućanske reke, Ruda i Uvca vodio žestoke borbe sa austrijskom vojskom, da bi početkom decembra zauzeo položaje kod Međeđe, na levoj obali Drine, gde je ostao do marta 1915. godine. Prota Andrija je bio određen, naređenjem komandanta Limske divizije brigadira Matanovića, da vrši versku službu kao vojni sveštenik pri crkvi u Rudom, gde je boravio do aprila 1915. godine. U Rudom je, pored dužnosti vojnog sveštenika, vršio i dužnost parohijskog sveštenika obilazeći sela koja su bila pod parohijom rudačkom gde je služio svete liturgije i vršio ostale crkvene obrede (krštenja, opela, venčanja), ispovedao je i pričešćivao narod, vojnike, ranjenike i bolesne u bolnicama i po kućama. Pokazao je izuzetnu hrabrost kada je zavladala epidemija pegavog tifusa, nije se uplašio od te zarazne bolesti, nego je i bolesne ispovedao, pričešćivao i sahranjivao. Zbog hrabrosti, razboritosti i savesnog obavljanja svoje službe vojnog sveštenika, prota Andrija je bio voljen i poštovan od svojih saboraca, vojnika i građana.
Prota Andrija je ostao u Rudom i okolnim mestima do posle Vaskrsa, do sredine aprila 1915. godine. U to vreme Šekularsko-trepačkim bataljonom komandovao je poručnik Dragiša Marjanović, komandir Trešnjevačke čete, jer je kapetan Milo Kenjić vršio dužnost komandanta Dečanske brigade zbog bolesti majora Radovana Radovića. Dana 23/10. aprila 1915. godine počelo je prebacivanje četa Šekularsko- trepačkog bataljona, na desnu stranu Drine, niz selo Batovo na Međurečje. Bataljon je bio u rezervi u selu Batovu do kraja jula 1915. godine i u ovom periodu od aprila do kraja jula 1915. godine nije bilo borbenih dejstava, da je čak i jedan deo vojnika dobio otpust kućama radi kosidbe. Prota Andrija je u ovom periodu obavljao svešteničku službu u Zaborku i okolnim mestima.
Prota Andrija završava svoj Ratni dnevnik sa 13. septembrom/31. avgustom 1915. godine. Od svog pokojnog oca Momira Vladetinog nasledio sam ovaj Ratni dnevnik prote Andrije i nemam informacije o tome da li je prota pisao nastavak svog Ratnog dnevnika do kapitulacije crnogorske vojske januara 1916. godine. Kao dodatak ovom Ratnom dnevniku imamo Listu gubitaka u četama Šekularsko-trepačkog bataljona, poginulih i ranjenih vojnika, u 1914. godini. U pojašnjenju ove liste sa punim poštovanjem prema poginulim i ranjenim borcima koristio sam knjigu Goluba Brakočevića „Šekular i Šekularci u novije doba“, one odeljke knjige u kojima se govori o sastavu četa Šekularsko-trepačkog bataljona, kao i o gubicima u ljudstvu u toku Prvog balkanskog rata i Prvog svetskog rata. U navedenoj knjizi našao sam potpune podatke o svim pomenutim borcima, u kojoj su četi bili i koji čin su imali, kao i o datumima i mestima njihove pogibije ili ranjavanja, jer je u Ratnom dnevniku prota Andrija često zapisivao samo početno slovo imena pomenutih boraca, katkad bez čina i pripadnosti četi, kao i mesta pogibije ili ranjavanja.
Iz knjige „Hronika Šekulara“ prote Andrije Popovića, iz poglavlja „Evropski rat“, kao i iz knjige „Šekular i Šekularci od pomena do 1941. godine“ dr Miomira Dašića, iz poglavlja „Šekularci (i Rovčani) u Prvom svjetskom ratu (1914-1918)“ saznajemo da je posle 13. septembra/31. avgusta usledila odstupnica zbog jake ofanzive austrijske vojske. Sandžačka vojska zadržavala je nastupanje neprijatelja sa Drine i omogućila povlačenje srpske vojske, a Šekularsko- trepački bataljon je imao zaštitničku ulogu u odstupanju Sandžačke vojske sa Drine koja se povlačila. Pomenuti bataljon se oktobra 1915. godine vratio u svoju matičnu, Vasojevićku brigadu (zajedno sa Kraljskim i Andrijevačkim bataljonom) i u novembru je dobio naređenje, da u sastavu novoformiranog Kosovskog odreda, zauzme položaje kod Rožaja gde je došlo do pobune Arnauta koja je pretila da ugrozi odstupnicu srpske vojske. Zbog pogoršanja situacije u vezi sa odstupanjem srpske vojske iz Metohije, formiran je Čakorski odred (u čijem je sastavu bio Šekularsko-trepački bataljon) čiji je bio zadatak da zaustavi prodor neprijateljskih, austrijskih i arbanaških snaga od Peći prema Čakoru i Mokri. Polovinom decembra 1915 godine Čakorski odred je vodio u Rugovi oštre borbe sa Arnautima i pokušavao da zaustavi prodor neprijatelja prema Beranama i Andrijevici. Do januara 1916. godine Čakorski odred je zajedno sa Vasojevićkim odredom uspešno je štitio odstupnicu pri povlačenju srpske vojske. Posle pada Berana, koje je zauzela austrougarska vojska, zbog približavanja neprijatelja selima u oblasti Vasojevića i Šekulara došlo je do osipanja boraca iz pojedinih četa Čakorskog i Vasojevićkog odreda. Do dezertiranja je došlo zbog prodora austrijske vojske prema Andrijevici, jer su vojnici Marsenićke, Trepačke i Trešnjevačke čete otišli da sklanjaju svoje porodice. Šekularske čete su i dalje pružale otpor i usporavale su napredovanje austrougarskih i arnautskih četa iz pravca Rugove. Usled jake neprijateljske ofanzive, šekularske čete su se povukle na položaje u Šekularu, iznad sela Rmuša – Radmuževića i odatle pružale žilav otpor neprijateljskim snagama, odbili njihov napad i naterale su neprijatelja da se povuče u Berane. Šekularsko-trepački bataljon je dobio naređenje da se sa svojih položaja uputi ka Andrijevici i Podgorici da bi zaštitio odstupnicu crnogorskoj vojci. U toku izvršavanja ove naredbe, kako navodi prota Andrija u „Hronici Šekulara“, „dana 18/05. januara 1916. godine iz Vrhovne komande je stiglo naređenje da je odstupnica prekinuta i da je crnogorska vojska kapitulirala i da je austrijska vojska ušla na Cetinje i Podgoricu.“
Po kapitulaciji Crne Gore i rasformiranja četa Šekularsko-trepačkog bataljona, kako je prota Andrija naveo u svojoj „Hronici“ da je „Šekularcima i Veličanima ostavljeno oružje pošto se ovi nalaze do granice turske i sa njima od vazda zakrvljeni, da se brane od napada i nasilja rugovskog i drugih turskih plemena, dok Švaba postavi red.“ Posle ubistva austrijskog oficira početkom juna 1916. godine od strane Radomira Vešovića, brigadira Gornjovasojevićke brigade, oko 3. jula/20. juna 1916. godine uhapšeni su od strane okupacionih vojnih vlasti kapetan Milo Kenjić i svi oficiri, prota Andrija, Oto Rmuš, predsednik šekularske opštine i veliki broj viđenijih Šekularaca. Prota Andrija je na veoma brutalan način uhapšen i sproveden u sabirni logor, tako što su ga austrijski vojnici uhvatili u kući Gavra Spalevića tokom verskog obreda i bez prava da se pozdravi sa svojim najbližima i uzme najpotrebnije stvari sproveli u sabirni centar.
Austrijska vojna vlast je naterala sve uhapšene da 13 dana pešače preko Crne Gore, gladne, žedne i bez odmora do Kotora, sprovela ih na brod, a potom do zloglasnih logora. Većina uhapšenih su internirani u logore Nađmeđer i Boldagoson u Mađarskoj, a neki su internirani u Nažižer i Ašah. Prota Andrija je sa velikom grupom Šekularaca interniran u logor Nađmeđer, u Mađarsku, u kome ostaje do početka 1917. godine. Prota Andrija je u logoru pokazao, kako sam ističe u svojoj „Hronici“, „najlepše držanje, sve muke i glad je junački snosio, vazda je hrabrio vojnike, te je njima i omiljen bio“. U logoru je bio zadužen za veronauku, vršio verske obrede, najčešće opela svojim brojnim saborcima koji su podlegli torturi, bolestima i nezapamćenoj gladi kojoj su bili izloženi zatočeni u logoru Nađmeđer. Na zauzimanje mitropolita Mitrofana Bana da se crnogorsko sveštenstvo oslobodi iz vojnih logora, prota Andrija i pet sveštenika pušteni su iz logora Nađmeđer i sprovedeni na Cetinje uoči Nove 1917. godine. Posle povratka u rodni Šekular, prota Andrija je ponovo uhapšen od strane okupacionih vlasti početkom avgusta 1918. godine zajedno sa bratom Jakovom i odveden u taoce gde je jedva uspeo da izbegne streljanje od strane Austrijanaca. Posle pogibije brata Jakova koga su austrijske okupacione vlasti streljale 25/12. septembra 1918. godine kao taoca, prota Andrija je otišao je u komite sa sinovima Danilom i Vladetom, sinovcima Gavrom, Radom, Pantom i Ljubomirom gde se zajedno sa znamenitim komitama Milisavom Lekićem, Milunom Popovićem i Novicom Kenjićem i ostalim komitama borio za oslobođenje od austrijske okupacije. Ovaj znameniti Šekularac, sveštenik i ratnik dočekao je oslobođenje svog Šekulara i Crne Gore u komitama i tako osvetio svog brata i svoje poginule saborce aktivno učestvujući u slomu i proterivanju austrijske vojske.
Prota Andrija je bio odlikovan za svoje zasluge u Prvom balkanskom ratu i Evropskom (Velikom) ratu sledećim odlikovanjima: *Zlatnom medaljom Obilića za hrabrost*, *Jubilarnom medaljom kralja Nikole*, *Ratnom spomenicom Kralja Petra od 1914-1918 * i medaljom *Osvećeno Kosovo 1912*. *Krstom 1913*, *Jugoslovenskom krunom V reda*.
O Spasovdanu 2024. godine
Miloš Momirov Popović,
teolog i pravnik
(Tekst pod nazivom „Prota Andrija Popović kao sveštenik i ratnik“ je izvod iz knjige protojereja Andrije Popovića „Ratni dnevnik 1914-1916“ str. 5-17. koji je napisao praunuk prote Andrije Popovića, teolog, pravnik i nekadašnji profesor Bogoslovije Svetog Petra Cetinjskog na Cetinju Miloš Popović)
Priredio Aleksandar Vujović,
urednik Katihetskog programa Radio Svetigore
i profesor Cetinjske bogoslovije
