Episkop Teodosije

Jedino je Božije vječno

– Vera u Boga je pre svega poverenje da je sve stvoreno za dobro. Sve nevolje ovoga sveta treba prihvatati sa blagodarnošću, znajući da ništa ne biva bez Božijeg dopuštenja. Treba da smo uvek spremni da pomognemo drugima i podelimo ono što imamo sa onima koji su u nemaštini i nevolji. U istoriji Srba i Albanaca na ovim prostorima bilo je i teških ali i boljih vremena. Važno je, pre svega, da jedni na druge gledamo kao na ljude, a ne kao na pripadnike drugog naroda, ili druge vere, i da pokazujemo solidarnost sa svima kojima je pomoć potrebna – besedio je Njegovo preosveštenstvo Episkop Teodosije

 

Gospod ga je odabrao da služi na zavetnoj zemlji. On je čovek molitve, blagosti i ljubaznosti, verni pastir svome stadu koji se trudi da svako mesto njegove eparhije bude blagoslovljeno, održavanjem Liturgije i čuvanjem vere Hristove. Svedočeći veru u Gospoda, neprestano upućuje poruke da bude više mira, pravde i radosti, da ljudi na Kosovu i Metohiji žive jedni pored drugih bez straha jer smo svi Božija deca. U radosnom iščekivanju dana rođenja Hristovog, Njegovo Preosveštenstvo Episkop raško-prizrenski i kosovsko-metohijski Teodosije besedi za „Jedinstvo”.

 

  • U toku je šestonedeljni Božićni post koji vernici treba da iskoriste za pročišćenje duše i tela, kao i da se uzdrže od rđavih misli, želja i dela. Može li se na osnovu toga zaključiti koliko je srpski narod verujući ?

Božićni, kao i svi drugi postovi u našoj Crkvi su periodi kada treba da intenzivnije živimo verom u Hrista Gospoda. Potrebno je da redovnije učestvujemo u bogosluženjima, moleći se i kod kuće, da sa bližnjima živimo u miru, prevazilazimo nesloge, svađe i pomažemo onima kojima je pomoć preko potrebna. Koliko smo kao narod bliski Bogu vidi se najviše iz toga koliko našu veru projavljujemo u pomenutim delima, a ne samo u spoljašnjim znacima da smo vernici. Treba delatno da budemo deca Svetog Save i naših svetih predaka, a ne samo na rečima.

  • Ima se utisak da i kod vernika postoje podele na tradicionaliste i moderniste i da ne primenjuju Hristove reči da carstvo ne može opstati, ako je u sebi podeljeno… ?

U Crkvi nema tradicionalizma i modernizma, jer je Hristos uvek savremen tj. Njegove reči i dela odnose se na svako vreme i na svaku situaciju. Činjenica je da je Hristos kao ovaploćeni Sin Božiji na zemlji živeo pre 2000 godina, ali On je i sada živo prisutan među nama Duhom Svetim u Crkvi koja je Njegovo telo, organizam čiji smo mi članovi. Zato je važno da reči Hristove pravilno razumemo u svakom vremenu i da svoju veru potvrđujemo ne time što ćemo se preterano vezivati spolja za nešto staro, ili se truditi da budemo moderni i ugodimo duhu ovog vremena, nego da projavljujemo onu uvek savremenu i večnu ljubav Božiju koja se vidi u delatnom hrišćanskom životu. U Crkvi kao Telu Hristovom nema podela, ali ima podela među onima koji se zovu hrišćani. Oni koji se odvajaju od zajednice u Hristu, od poretka koji vekovima vodi Crkvu Duhom Svetim, sami sebe odvajaju i od Crkve. Otuda su svaki sukobi među hrišćanima sablazan i treba da budu prevaziđeni, jer ako ustrajemo u međusobnim podelama, nećemo naslediti Carstvo Božije koje nas povezuje u jedno Telo Hristovo.

  • Iskušenja i raznorazne teškoće nailaze i stavljaju našu veru u Hrista na probu, a mnogi se osećaju slabim i nesposobnim da to savladaju. Kako se uhvatiti u koštac sa izazovima i nadvladati ih?

Razna iskušenja i teškoće su sastavni deo našeg biološkog života. Međutim, ako istinski živimo Hristom, umirući svaki dan starom čoveku i njegovim navikama, odnosno strastima, onda živimo na drugačiji način. Spolja smo i dalje u ovom svetu i vremenu, ali tada mi, kako su drevni hrišćani govorili „zemljom hodimo, a na nebu obitavamo”. Mi svakodnevno stradamo, ali smo u tim stradanjima još jači, jer Hristos je pobedio silu smrti koja je ništa drugo nego vezanost za ovaj pali svet i njegove zakone. Ko zaživi u Hristu, njime svet više ne vlada i otuda svi izazovi i teškoće za hrišćane su zapravo put kojim još više postajemo sjedinjeniji sa Bogom. Sa Hristom se saraspinjemo da bismo sa njim savraskrsli, peva se u crkvenim pesmama. Zato sve nevolje ovoga sveta treba prihvatati sa blagodarnošću, znajući da ništa ne biva bez Božijeg dopuštenja. Mi kao pojedinci ne možemo da poznamo celinu volje Božije koji Hristom u Duhu Svetom čitavu tvorevinu uzvodi u večno postojanje i sjedinjuje. Vera u Boga je pre svega poverenje da je sve stvoreno za dobro. Ako sa blagodarnošću sve prihvatamo, naravno menjajući samo ono što do nas stoji, i u skladu sa zapovestima Božijim, onda ćemo i najveće teškoće lakše nositi i one će nam biti na večni život i spasenje.

  • Nekada su ljudi bili siromašni i srećni. Danas, u civilizaciji gde je osnovni smisao života što više proizvesti i što više potrošiti, ljudi su u tom prestižu nezadovoljni, potišteni, apatični pa čak i ozlojeđeni. Da li se naša vera lako poljulja zbog materijalnog ili nikada nije ni bila dovoljno čvrsta?

Potrošački duh je duh ovoga sveta i veka. Bog je stvorio svet da bi sve u njemu Hristom bilo povezano i sjedinjeno i živelo večno u Bogu. Nažalost, ljudi koji ne poznaju Boga i njegovu ljubav, sve vide odvojeno i nemilosrdno grabe materijalna bogatstva, slepo verujući da će time postati srećniji. Oni misle da će na taj način pobediti silu smrti, ali biološka smrt dolazi i što je najstrašnije oni koji ne zažive Hristom sada i ovde, ostaće u duhovnoj smrti odvojeni od Boga. Istinska radost i mir koji nam je Hristos dao ne mogu se naći u spoljašnjim okolnostima, već u odricanju od sveta, jer Gospod kaže: „Ko se ne odrekne sebe ne može biti moj učenik”. To nije upućeno samo monasima, ili, u našem vremenu nekim izabranima, već svakom hrišćaninu. Odreći se sebe, to ne znači fizički ostaviti ovaj svet i njegova bogatstva, već znači odreći se naše samoljubive vezanosti za ovaj svet i svega onoga što je prolazno. Hrišćani mogu da žive okruženi materijalnim svetom i čak i materijalnim bogatstvom, a da to ne vlada njima. Treba da smo uvek spremni da pomognemo drugima i podelimo ono što imamo sa onima koji su u nemaštini i nevolji. Zato vera u Hrista nije prezir materijalnih vrednosti, već ne dozvoljavanje da one vladaju nama i zamene u našim srcima Boga. Ne može se služiti Bogu i mamonu, odnosno bogatstvu, rekao je Hristos.

  • Koliko bi veronauka kao obavezni predmet u školi oplemenila decu i usmerila od detinjstva na pravi put?

Veronauka ima poseban značaj da decu i mlade ljude usmeri ka pravilnom shvatanju vere u Boga i podstakne da aktivno učestvuju u životu Crkve. Njena uloga nije da deci samo da formalna znanja i informacije, već da u njima razvije istinske duhovne vrednosti. Zato je veroučitelj svojevrsni propovednik i ima sveštenu ulogu, jer i svojim životom i rečima mlade ljude treba da nadahnjuje za život u Hristu. Ako veronauka ostane samo formalni predmet, neće biti od nje velike koristi. Zato je važno da veroučitelji sa svojim episkopima i parosima aktivno rade na tome da deca i mladi ljudi ono što nauče na veronauci aktivno i u životu primenjuju. Pre svega treba da žive evharistijskim životom, pomažući jedni drugima, kloneći se loših navika i razvijajući one osobine koje im pomažu da postanu zreli i odgovorni ljudi, istinski sledbenici Hristovi.

  • Srpski narod se lako odrekao vere zbog komunizma. Može li se primetiti među vernicima u današnjem vremenu da politička ideologija ima uticaja na svest o veri?

Politička ideologija je uvek bila zasnovana na podelama i oni koji smisao svog života vide samo u političkim sukobima i borbama ne mogu na pravi način da poznaju ljubav Božiju. Naravno, ako se napravi pravilan pristup, politički aktivisti mogu mnogo da učine da poboljšaju uslove života i istinski razviju domaćinski duh u društvu i reše mnoge probleme. Prirodno je da se svi u svemu ne slažu. Ali, jedno je ne slagati se, a drugo prezirati drugoga zbog različitog političkog stava. Otuda ljudi mogu biti članovi mnogih političkih partija, a opet u Crkvi zajedno kao braća i sestre da budu u slozi jedni sa drugima. Ukoliko čovek istinski zna da mora da radi na dobro svojih bližnjih i celog naroda, onda i politička uloga može da bude sredstvo širenja ljubavi Božije i jačanja Crkve. Uostalom takav primer su nam dali veliki i slavni Nemanjići koji su živeli u kompleksnim političkim okolnostima, ali su uvek radili za dobro svog naroda i ostavili nam predanje i svetinje koje su nas vekovima utvrđivali u veri Hristovoj.

  • Kako pronaći balans između mera zbog Kovida-19 i verskih potreba, posebno u vreme slava i verskih praznika, i u kojoj meri vera i medicina jedna drugu nadopunjuju u ovim teškim vremenima?

Crkva se ne suočava prvi put u istoriji sa epidemijom kao što je ova. Bilo ih je mnogo, i hrišćani su uvek gledali da očuvaju svoju veru i hrišćanski život koliko je to moguće i u uslovima stradanja od bolesti, ali i da istovremeno zaštite i sebe i bližnje. Medicina ima veliki značaj ako se shvati kao dar Božiji i ukoliko lekove koristimo da bismo sačuvali život svoj i naših bližnjih, imajući uvek u vidu odgovornost za svetinju života. Preterano poverenje u nauku i zanemarivanje vere, jednako je pogrešno i opasno kao i negiranje tekovina medicine i fanatično verovanje da će nas samo Bog sačuvati. Ko se čuva i Bog ga čuva, kaže naš narod i zato u tome treba naći odgovarajuću meru. Važno je da se ne plašimo bolesti, ali da se čuvamo od nje ne samo radi nas već pre svega radi naših bližnjih koji zbog naše samouverenosti i nepažnje mogu da postradaju i pate. Onima koji su bolesni treba ukazivati svaku vrstu pomoći i stalno se moliti za njih, kao i za požrtvovane lekare i medicinsko osoblje koje se danonoćno trudi, posebno u ove teške dane pandemije. Kako će se svaki čovek čuvati, to je pitanje slobode i odgovornosti svakog od nas. Crkva nas poziva da ovo i sva druga pitanja koja se pojavljuju u vreme pandemije rešavamo odgovorno, ozbiljno, trezveno i sa poverenjem u Boga, kao istinskog lekara, koji pomaže i direktno, ali i preko ljudi kojima je povereno da nas leče.

  • Ima li srpski narod dovoljno solidarnosti i empatije da pomogne siromašne, nemoćne, bolesne…?

Naš narod je vekovima odlikovala solidarnost i briga za bližnjeg iako smo oduvek imali međusobnih podela i svađe, neretko i u samim porodicama. Na selima su u prošlosti mobama ljudi pomagali uvek onima kojima je pomoć bila potrebna, i tada su ljudi bili mnogo više povezani. Danas preovlađuje duh individualizma i zato kroz parohijski život treba uvek da se trudimo da organizujemo pomoć siromašnima, nemoćnim, bolesnim i starim osobama. Crkva tu ima veliku odgovornost i dobrotvorni rad je poseban izraz ljubavi prema Bogu, jer ko oseća nevolju bližnjega u njemu istinski živi Duh Sveti.

  • Imaju li Albanci na KiM tolerancije i poštovanja prema komšijama Srbima?

U istoriji Srba i Albanaca na ovim prostorima bilo je i teških ali i boljih vremena. Važno je, pre svega, da jedni na druge gledamo kao na ljude, a ne kao na pripadnike drugog naroda, ili druge vere, i da pokazujemo solidarnost sa svima kojima je pomoć potrebna. Naravno, to se odnosi i na Albance koji bi trebalo da imaju takav odnos prema Srbima koji žele da u miru žive sa njima. Nažalost, videli smo da trenutno toga nema mnogo i ostajemo u nadi i molitvi da duh ljubavi nadvlada etničke podele i mržnju. Na Kosovu i Metohiji dovoljno je i neba i zemlje, i vode i šuma i polja, za sve ljude dobre volje.

  • Koje vrednosti današnji čovek može iščitati iz tajne Božića, događaja koji se desio pre više od 2000 godina?

Vreme pripreme i proslave praznika Rođenja Hristovog uvek je prilika da pripremimo naša srca da prime Bogomladenca Hrista i da se ogrejemo toplinom ljubavi Božije prema bližnjima i svim ljudima na svetu. Gospod je došao na zemlju i postao čovek da bi nas učinio sposobnim da živeći još ovde na zemlji živimo kao nebeski narod, da promenimo svoj život, da živimo ne kao grupa individualaca, već kao porodica i zajednica. To je smisao Crkve koja je pre svega svetotajinskog karaktera. Spremajući se za Božić postom, molitvom, pokajanjem i ispovešću, otvaramo svoje srce za Boga i bližnje i tako već prinosimo Bogomladencu darove kao što su to učinili drevni mudraci. Možemo Mu se pokloniti samo ukoliko prinesemo darove u svom srcu – zlato kao čistu i prekaljenu veru u Boga, smirnu kao celomudrenost srca i tela, i tamjan kao iskrenu i miomirisnu molitvu.

  • Verujete li da će snažne reči iz Božićne poruke: „Slava na visinama Bogu, a na zemlji mir ljudima”, razbiti tamu i konačno zaživeti na Kosovu i Metohiji?

Kao hrišćani uvek živimo u nadi i veri da će za sve nas biti bolje i na Kosovu i Metohiji. Naša vera i nada sežu ka večnosti, jer znamo da je sve na ovom svetu prolazno i da je Božije jedino večno. Do nas je da činimo što možemo, da bude bolje, i da sve što Bog dopusti primimo sa blagodarnošću. Ne treba nikoga da uvredimo ili povredimo, već treba da negujemo sve ono što je naše i što nas je vekovima sačuvalo. U jednoj od verzija drevnih tekstova Svetog Pisma kaže se „Slava na visinama Bogu, a na zemlji mir među ljudima dobre volje”. I ove reči imaju veliki značaj i smisao jer istinski mir Božiji moguć je jedino među ljudima koji su svoju dušu i srce otvorili jedni za druge i imaju dobru volju da sve rešavaju u miru. Sa tom verom hitamo u susret Bogomladencu Hristu, spremajući se da uskoro pevamo radosne božićne pesme oko badnjaka i proslavimo Gospoda koji je postao čovek da bi nas učinio istinskom decom Božijom. Koristimo, stoga ovu priliku, da uputimo svima svoj arhipastirski blagoslov da preostale dane posta provedemo u miru, zdravlju i ljubavi Božijoj, i svi zajedno, na dan praznika radosno uskliknemo:

HRISTOS SE RODI – VAISTINU SE RODI!

R. Komazec