Postoje dani u crkvenoj godini koji nas podsećaju na velike događaje iz prošlosti. A postoje i dani koji nas ne ostavljaju na miru, jer otkrivaju nešto što se dešava upravo sada – u nama. Velika sreda je takav dan. Na prvi pogled, to je dan kada se sećamo Judine izdaje. Dan kada jedan od dvanaestorice odlazi kod prvosveštenika i dogovara da izda Učitelja za trideset srebrnjaka. Dan kada se zlo, čini se, konačno otkriva.
Ali ako se malo dublje pogleda, Velika sreda nije samo priča o Judi. To je dan kada se otkriva srce čoveka. Jevanđelje pred nas stavlja dva događaja, jedan pored drugog – ne slučajno, već kao snažan kontrast koji ne može da se ignoriše. Dva puta, dva načina postojanja, dva odnosa prema Bogu. I ta dva puta ne stoje negde daleko u prošlosti. Oni stoje u nama.
S jedne strane – žena. Grešna, prezrena u očima ljudi, ali probuđena u srcu. Hristos je u tom trenutku u gostima, u kući u Vitaniji, za trpezom sa učenicima. Sve deluje mirno, gotovo obično. I baš tada – ona prilazi. Donosi skupoceno miro. Ne nešto obično, ne nešto malo. Donosi ono što je najvrednije što ima. I ne samo da je donela miro – razbija posudu, jedini oblik sigurnosti koji je imala. U tom razbijanju daje sve – sve što ima, sve što je, sve što može. Ni mere, ni računice. Samo ljubav. I miro se izliva na Njega.
Ljubav ili računica?
To nije samo čin. To je izlivanje srca. U tom trenutku nema računice. Nema mere. Nema pitanja „da li se isplati“. Postoji samo ljubav, pomešana sa pokajanjem, sa stidom, sa nadom. Sve što ona jeste, staje u taj jedan trenutak.
S druge strane – Juda. On sve to gleda. Gleda miro koje se izliva. Gleda „rasipanje“. I u njemu se javlja nešto drugo. Ne ljubav. Ne pokajanje. Nego računica. Jevanđelje beleži da upravo posle tog događaja Juda odlazi kod prvosveštenika. Kao da ga je taj prizor pokrenuo. Kao da je u tom trenutku nešto prelomljeno.
Dok jedna duša daje sve, druga počinje da računa.
I tu se otkriva suština Velike srede. To nije samo dan Judine izdaje. To je dan suda nad našim srcem. Dan kada vidimo da postoje dva puta: put ljubavi – i put izdaje.
„Jer kakva je korist čoveku ako zadobije sav svet, a duši svojoj naudi?“ (Marko 8, 36)
Žena daje. Juda prodaje. Žena ne meri. Juda sve meri. Žena razliva miro. Juda broji srebrnjake.
Cena je poznata – trideset srebrnjaka. Ni previše, ni premalo. Dovoljno da se savest umiri, a duša izgubi. Dovoljno da se čovek uveri da je nešto dobio, a da u stvari sve izgubi.
Gde počinje izdaja?
Ali najstrašnije u svemu tome nije sam novac. Nije ni sam čin izdaje. Najstrašnije je to što se sve to rađa tiho, postepeno. Juda nije jednog dana ustao i rekao: „Izdaću Hrista.“ Sve je počelo mnogo ranije. Malim pomeranjem u srcu. Malom promenom u pogledu. Onim trenutkom kada ljubav više nije bila dovoljna, kada je počelo da se pita: „Šta ja imam od ovoga?“
I tu dolazimo do nečega što ne možemo da zaobiđemo.
Jedan deo nas hoće da voli. Drugi deo računa, meri i prodaje. To nije priča o nekom drugom. To nije priča o Judi kao istorijskoj ličnosti. To je priča o nama. Koliko puta u životu osetimo poriv da učinimo nešto dobro, nešto lepo, nešto što nema koristi – samo zato što je ispravno? I koliko puta se odmah posle toga javi drugi glas: „Čekaj, a šta ja imam od toga?“ Koliko puta smo bili spremni da damo, pa smo stali? Koliko puta smo osetili ljubav, pa je pretvorili u računicu?
U tom unutrašnjem prostoru, negde između želje da volimo i potrebe da merimo, dešava se Velika sreda.
Žena iz Jevanđelja nije bila savršena. Ali je u jednom trenutku izabrala ljubav. Nije računala. Nije štedela. Nije se čuvala. Dala je sve.
Juda nije bio nepoznat Hristu. Bio je učenik. Bio je blizu. Video je čuda. Slušao reči. Ipak, u njemu se nešto polako menjalo. Nešto se hladilo. Nešto se pretvaralo u korist. I onda je došao trenutak kada je ta unutrašnja promena postala spoljašnji čin. Otišao je.
To „otići“ je strašna reč. Ne zato što označava kretanje, nego zato što označava odvajanje. Odvajanje od ljubavi. Od istine. Od života. I sve za cenu koja se može izbrojati. Trideset srebrnjaka.
Koliko često i mi menjamo nešto beskrajno vredno za nešto što se može izbrojati? Ne mora to biti novac. Ponekad je to udobnost. Ponekad strah. Ponekad potreba da se uklopimo. Ponekad su to sitni dobici zbog kojih gubimo nešto mnogo veće.
I zato Velika sreda nije samo priča o prošlosti. Ona je ogledalo. U tom ogledalu ne vidi se samo Juda. Vidimo se i mi. Vidimo svoje kolebanje, svoju podeljenost, svoje male izdaje koje često ni ne primećujemo. Ali isto tako, u tom ogledalu vidi se i ona žena. Vidi se mogućnost da se voli bez mere. Da se da bez računice stane pred Boga onakav kakav jeste čovek – sa svim padovima, sa svim slabostima – i da se ipak da srce.
To je nada Velike srede.
Nije sve u tome da li smo nekada pogrešili. Nije sve u tome da li smo nekada „računali“. Pitanje je šta biramo sada. Da li ćemo ostati u računici – ili ćemo se usuditi da volimo? Da li ćemo nastaviti da merimo – ili ćemo početi da dajemo? Da li ćemo čuvati „svoje“ – ili ćemo ga prineti?
Hristos stoji između ta dva puta. Ne primorava. Ne osuđuje unapred. Ne pravi pritisak. Samo prima – i miro, i izdaju. I to je možda najdublja istina ovog dana.
Jedan izbor menja sve
Ljubav Božija ostaje ista. Ali odgovor čoveka nije. Jedni je doživljavaju kao spasenje. Drugi kao pretnju. Jedni je prihvataju i daju sve. Drugi od nje beže i pokušavaju da je „pretvore“ u nešto što se može kontrolisati, izmeriti, prodati. I tako se isto prisustvo pretvara u dva potpuno različita iskustva.
Velika sreda nas ne poziva da osudimo Judu. Lako je osuditi. Teško je prepoznati. Poziva nas da stanemo i pogledamo unutra.
Gde smo mi u toj priči? Da li smo bliže ženi koja daje – ili učeniku koji prodaje? Da li smo spremni da izgubimo nešto da bismo dobili sve – ili smo spremni da damo sve za nešto malo?
Odgovori na ta pitanja ne daju se rečima. Daju se životom.
I zato Velika sreda ostaje tiha, ali snažna. Bez velikih događaja spolja. Bez buke. Ali sa dubokim pokretima unutra.
Tamo gde se donose odluke koje niko ne vidi – ali koje menjaju sve.
I možda je upravo to mesto gde sve počinje. Ne sa trideset srebrnjaka. Nego sa jednom mišlju. Sa jednim izborom. Sa jednim tihim „da“ – ili „ne“ ljubavi.
Nataša Smolović
Izvor: „Fondacija Prijatelj Božiji“
