Vratimo se sebi! Ako čovek ima sebe, ima ceo svet, a ako nema sebe šta mu vredi što ima pet kuća, automobila ili pregršt drugih materijalnih dobara. Poručio je ovo u božićnom razgovoru za Radio Foču, profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Foči, Zoran Jelisavčić. Na pitanje da li čovjek današnjice može da pobijedi materijalizam kao neodoljivi izazov, Jelisavčić je rekao da smatra da se ne može pobijediti, ali da se može kontrolisati uspostavljanjem drugačijeg sistema vrijednosti.
JELISAVČIĆ: Rođenjem Hristovim kroz istoriju desile su se jako velike promene, naročito u Rimskom carstvu koje je u početku progonilo hrišćane, samo hrišćanstvo, ali je vremenom prihvatilo tu istu veru. I to je onaj preobražaj koji je morao da se dogodi. Ima Hristos jednu rečenicu koja baš o tome govori: „Ne može se grad sakriti kad na gori stoji.“ Hrišćanstvo je suviše jaka religija koja je morala da izađe na istorijsku scenu. Nije moglo ostati zatvoreno u sebe, moralo je da se otvori, pa po cenu da malko bude drugačije nego što je to bilo u prva tri veka. I u tom smislu je rođenje Hristovo prekretnica u istoriji, koja se pokazala posle. Uglavnom u istoriji tako velike ideje ne zažive odmah, odnosno potrebno je vreme za svaku ideju, pa i za hrišćanstvo.
RADIO FOČA: „Svijet je spasen“, ali on je spasen ne da bi se njemu garantovao uspjeh da bi se garantovala „raspjevana budućnost“. Spasenje se dešava sada, upravo ovdje! To je hrišćanska eshatologija da svakoga dana ponavljamo: „da dođe Carstvo Tvoje“. A i ono dolazi sada – riječi su čuvenog pravoslavnog teologa i sveštenika Aleksandra Šmemana.
JELISAVČIĆ: Naveo bih ovde jednu izjavu Ernsta Bloha, marksiste i ateiste, koji se bavio hrišćanstvom. On za Hrista kaže: „Vidite, čovek koji se rodio u „štali“, umro na „vešalima“ (na krstu), za sebe kaže da je Spasitelj sveta“. Ili je bio lud, kaže Bloh, ili je stvarno Spasitelj sveta. Hrišćanski izveštaji, nastavlja Bloh, nam govore, da je Hristos govorio smislene stvari. Prema tome, nije bio lud. Što nam prema tome dalje govori da je bio Spasitelj sveta.
Bloh je, podsećam, bio ateista, ali je proučavajući Hristove poruke, odnosno objave, shvatio da ako bi čovečanstvo to usvojilo, to bi bilo spasenje za celo čovečanstvo.
RADIO FOČA: Svi smo na Božić, Hristovim rođenjem, na dobitku. Dobili smo Boga za prijatelja. Često zaboravljamo zašto slavimo najradosniji hrišćanski praznik i šta on zapravo znači?
JELISAVČIĆ: U početku rođenje Hristovo nije ni slavljeno, u prva tri veka. Inače na Istoku se rođendani nisu slavili. Praznici rođenja nečijeg nisu mnogo bili uvažavani. Inače i danas crkva praznuje samo tri rođenja, Hristov, Bogorodičin i Jovana Krstitelja-Ivanjdan. Na istoku se uvek tragalo, kako kaže Andrić, za onim kako ovo, zašto ono. A to, kaže Andrić, zadužuje kod Boga. Na Istoku se uvek više razmatralo to kog smisla ima što si se ti rodio. Šta ako si se rodio!? Rodila se i lisica u jazbini, pa šta s tim!? Ta dijalektika je i prisutna na starim freskama, srednjovekovnim. Danas slikaju Hrista kao dete u jaslama, a ranije se nije slikao u jaslama, već je u pozadini bila mračna pećina, Bogorodica uglavnom sedi pored. Kada pogledate na tim starim freskama, On nije povijen u neke pelene, već u trake. Tim trakama na bliskom Istoku, povijali su se pokojnici kada neko umre, nisu imali pokrov kao mi. Uvijali su ih u trake i tako polagali u grob. Stara ikonografija je htela da nam kaže evo i ovaj koji se rodio, po zakonu dijalektike, i on će umreti. Vidite da je uvijen u trake, on već ide u smrt. Kao i svi mi čim se rodimo.
RADIO FOČA: Ko može danas biti radostan? Onaj kome je pun novčanik ili onaj koji nosi Hrista u sebi?
JELISAVČIĆ: U 17. veku, na primer, povodom tog novčanika i potrošačkog mentaliteta koji je već bio počeo na Zapadu, Oliver Kromvel svojim ukazom zabranio je slavljenje Božića, ne crkveno, liturgijsko, nego proslave kod kuće. Zašto je to uradio. Jer je govorio da se taj praznik izopačio i nije više bio ono što bi trebalo da bude. Na primer, suva šljiva je u Evropi imala posebno mesto i ulogu. Svi su za Božić u Engleskoj pravili puding od suvih šljiva. Ali pošto je to bila sirotinjska hrana, pravljenje pudinga za Božić podizalo je cene i onda sirotinja nema šta da jede preko zime. I zato je rekao – kako sada mi govorimo o Hristu, a radimo takve stvari. Nije puding taj koji proslavlja Hrista, već mi u Crkvi. I onda je zabranio pravljenje pudinga iz socijalnih i verskih, naravno, razloga.
Svi ćemo se mi, naravno, „prejedati“ na Božić, ali šta znači hrana na taj dan. Hrana je jedino naša želja, a u našim srcima bi trebalo da bude liturgijska proslava Hrista. Nije bitno šta ćemo taj dan jesti. Zato Božiću i prethodi post, kao disciplina.
RADIO FOČA: U posljednjih dvadeset godina ubrzanog tehnološkog razvoja čovječanstva način života je promijenjen više nego u prošlosti za dva vijeka. Mislite li da je egoizam postao odlika savremenog čovjeka? Da li savremeno doba sve više poznaje jedan nazovimo kult određen frazom „rad na sebi i za sebe“?
JELISAVČIĆ: Živimo u periodu koji je zapostavio smisao življenja. Andre Maljro, francuski pisac, govorio je da je ovo prvi put u istoriji, misleći na 20. vek, da jedna civilizacija ne zna zašto živi. Nekad su ljudi znali. Neka je to bilo i pogrešno nešto, besmisleno možda, ali su znali, imali su neki cilj. Danas nemate to. Zato i imamo to što imamo, mnogo negativnih pojava. Stari narodi su tragali za smislom, a današnjem čoveku je sve teško. Zapostavili smo tu potragu za smislom. Kada deci pomenete neku knjigu oni vam kažu da će to saznati na internetu. To je ta današnjica, nema potrebe da se ja trudim, kada to ima na internetu.
RADIO FOČA: Čovjek treba da jača u Bogu, a ne u svom egu. Bog jeste sa nama, ali je zato sujeta svuda oko nas? Nisu to više samo pojedinačni slučajevi, već sociološki fenomen. Kako se izliječiti od jedne od iskonskih ljudskih boljki, koja je sve više destruktivna, a sve manje pokretačka?
JELISAVČIĆ: Neki recept, neka formula ne postoji. Ono na šta hrišćanstvo ukazuje jeste borba sa samim sobom. Malo da ograničimo svoju volju, osećaj moći, koji je poguban uglavnom. Dostojevski nam kaže da ako nema Boga, sve je dozvoljeno. Dok je Mekintajer, koji se bavi istorijom morala, obrnuo to i rekao ako je sve dozvoljeno, onda Boga nema. Ne čudi taj praktični ateizam u današnjem svetu, jer je čovek sebi sve dozvolio, misli da je Bog. Sujeta je danas postala nešto normalno, a nije uopšte. Ta ljudska sujeta svuda oko nas, želja za posedovanjem, način kako se dolazi to toga, sve je kao dozvoljeno. A nije!
RADIO FOČA: Kao pravoslavni hrišćani, pozvani smo da u sebi izgrađujemo zdravu svijest, put sredine, život u vrlini, oslobađajući se mržnje i predubjeđenja prema nekome ili nečemu. Kako u ovom modernom svijetu živjeti i težiti vrlinama?
JELISAVČIĆ: Bilo je oduvek teško, ali danas posebno teško. Zato što smo izbombardovani sa svih strana. Počev od prvog razreda osnovne škole, deca uče stvari koje nisu primerene nama. Brojni pokreti, informacije, sve to dezorijentiše mlade ljude. Ja se i ne čudim mladima, ja se čudim roditeljima. Iz kuće sve polazi.
RADIO FOČA: U ovim teškim vremenima po cijelo čovječanstvo, vlada uznemirenost u čitavom svijetu. Čuju se i vide različiti scenariji, planovi, nevolje … Na Božić se molimo da svjetlost rođenja Hristovoga obasja i one koji čine nepravdu, da ih urazumi.
JELISAVČIĆ: Ako uzmete Jevanđelje, nema tu ništa nerazumno. Ako ste hrišćanin morate biti pobornik mira. U svim ratovima stradaju nevini, ništa se neće desiti bogatim Palestincima, već onoj dečici. I ovima u Ukrajini, koje imao para izašao je. Bilo je stradanja i pre. Sada su stradanja postala masovna, jer je čovečanstvo napustilo proverene stvari, odnosno stvari koje su postajale u tradiciji i do kojih se držalo. Danas više nema pravila. Čovečanstvo je krenulo jednim putem i ne daj Bože neka katastrofa bi jedino mogla da povrati ljude da se malo smire ili ograniče. Jer ko god ima moć, on će je negde upotrebiti. Što bi mu uopšte trebala. A obično ljudi moć upotrebe za zlo. To je nekakav usud istorije.
RADIO FOČA: Istorijski hod srpskog naroda svjedoči decenije i vjekove mukotrpnog trajanja koji je obilježila bespoštedna borba, prije svega, za slobodu. Mnogi ovu godinu najavljuju kao godinu novih iskušenja, problema, ličnih i nacionalnih, zatim vječnog pitanja Istok ili Zapad, Da li su ta iskušenja zaista tako velika ili su sve vrijeme sa nama i u nama?
JELISAVČIĆ: Uvek je bilo iskušenja, samo što je srpski narod kroz istoriju uspevao da nekako nađe svoj identitet i svoj put. Mislim da ipak u srpskom narodu postoji nekakva svest, ne mislim na crkvenu, nacionalnu, već opšteljudsku. Nije toliko crno, kao što nam se čini. Ima tame svakako. Ta dilema Istok ili Zapad je pseudoproblem, šta nas to briga. Mi imamo svoje i to je to. Ima vladika Nikolaj jedno delo „Iznad Istoka i Zapada“ i tako bi i trebalo biti. Niko se ni na šta nije pretplatio.
Mi nekako jesmo izgubili svest o sebi danas. Znate kako su Srbi u 19. veku bili organizovani u Sarajevu, pa bolje nego Nemci u Berlinu. I crkveno, nacionalno, prosvetno, građanski, kulturno, pola onih zgrada u centru Sarajeva Srbi su podigli, isto tako u centru Zagreba. I najednom, posle toga, neko zatišje. Negde smo malo otkazali. Treba raditi jako dugo na poboljšanju mentalnog stanja i mentalnog zdravlja srpskog naroda. Nema tog stabilnog društva.
RADIO FOČA: Često vidimo mutne oblake koji obavijaju ljudske živote. Vidimo li i briljantnu nebesku svjetlost koja se probija kroz njih?
JELISAVČIĆ: Mislim da se vidi. Kada vidite sve te neke humanitarne akcije oko nas, njihova baza je u hrišćanstvu. Možda to ljudi ne rade iz verskih razloga, ali je hrišćanstvo ipak uspostavilo tu socijalnu delatnost. Hrišćana je u početku bilo jako malo, ali je car Konstanin ipak priznao hrišćanstvo. Nije bitan broj, bitan je kvalitet. Mi ako budemo hteli, uspećemo. I bićemo svetlost svetu.
Novinar: Radmila Prvulović
Izvora: www.radiofoca.com
