Praznik Svetog proroka Ilije — Ilindan, danas, 2. avgusta 2026. godine, molitveno je proslavljen u Manastiru Svetih arhangela na Miholjskoj Prevlaci, kod Tivta.
Svetu liturgiju služio je jeromonah Siluan (Popović), sabrat svetogorskog manastira Grigorijat sa protosinđelom Vasilijem, nastojateljem prevlačkim u molitvenom prisustvu monaštva i vjernog naroda.
U svojoj liturgijskoj propovjedi o. Siluan je ukazao na radost koju imamo na ovaj sveti dan, zato što imamo takvoga Gospoda, koji je živ, koji je na svakoj Svetoj liturgiji i na svakoj svetoj službi — ne dolazi samo da bude prisutan sa nama, da nas blagoslovi i milostivo pogleda na nas, nego hoće da budemo jedno sa Njim.
„Tu žarku žeđ je osetio prorok Ilija, pa je revnovao ne zbog ljudi, nego samo da se istina Božija ostvari. Jer, kad sveti ljudi, draga braćo i sestre, osjete prisustvo Boga, kao Stvoritelja cjelokupne tvorevine, i još više kao Sazdatelja i kao Onoga koji oduvek jeste, koji nikad ne prestaje, onda ta žeđ, koja u njima počinje, nema kraja. Zato što oni osjećaju da žive za Boga, da hoće samo da se Bog proslavi u njima i u čitavom svijetu. Osjećaju da je Bog jedina istina, da je Bog jedina realnost, da je samo taj Gospod Bog život i život svakoga čovjeka koji dolazi na svijet, i da je svaki čovjek stvoren zbog toga Boga i od toga Boga“, poučio je sabrane jeromonah Siluan i pozvao ih da budu revnitelji proroka Ilije za Boga živoga.
Vesna Dević
Besjeda jeromonaha Siluana, sabrata svetogorskog manastira Grigorijat
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.
Draga braćo i sestre, nalazimo se ovde na ovom svetom mestu, na ovom uzvišenju, gde je svetinja Božija i gde su sedamdeset mučenika, čije su mošti postradale, mošti pune blagodati.
I takođe, kao što smo čitali u Svetom jevanđelju, Gospod je rekao Svojim učenicima da odu ispred Njega, a On se pope na jedno uzvišeno mesto da se tamo pomoli. I onda je do uveče ostao tamo, i u četvrtu stražu noći, to bi bilo možda negde pred zoru, došao je. Lađa je već bila daleko na otvorenoj vodi. I onda Gospod, videvši kako bura muči lađicu usred mora, pošao je po vodi, kao po suhu, da dođe do lađe. Ali apostoli su Ga videli i mislili su da je to neka utvara. Nisu još mogli da shvate da je to Gospod. Znači da još nisu bili spremni da mogu da shvate da je On zaista Sin Božiji. Kao što Sveti oci kažu, da su posle silaska Duha Svetoga na apostole oni bili ojačani, prosvećeni, i zaista je zablistao Duh Sveti u Svetim apostolima. Pa su oni zato i ojačali čitav svet i svu vaseljenu, i propovedali vaskrsloga i raspetoga Hrista, i za Njega ne samo propovedali, nego i za Njega položili život i postradali.
Dakle, kako je Gospod išao po vodi, apostol Petar je rekao: „Gospode, ako si Ti, reci mi da i ja dođem k Tebi.“ Međutim, kad je krenuo ka Gospodu, pošao je po vodi. Ali, kao što rekoh, vera je malo omanula, pa je počeo da tone i rekao je: „Gospode, pomozi mi.“ Odmah mu je Gospod pružio ruku, izvukao ga iz vode i odmah su zajedno ušli u lađu.
To se više puta dešavalo, kako vidimo u Svetom pismu Novoga zaveta, da je Gospod pomagao našem neverju, kao onaj što je rekao: „Gospode, verujem, pomozi mome neverju.“ Kao što bi naš blaženopočivši Mitropolit Amfilohije govorio, postoji neverje, maloverje, poluverje, a najbolje je da imamo punoću vere u Hrista Gospoda, koji je zaista, kako su posle, kad su zajedno seli u lađu, rekli: „Gospode, Ti si zaista Sin Boga živoga.“ I onda je to bilo sve priprema za veliko čudo: stradanje Božije, raspeće na Krstu i, naravno, Vaskrsenje i Vaznesenje. I to je sve ono što je Gospod nama ustrojio za svetu tajnu našega spasenja, naše duše.
Zato, draga braćo i sestre, kao što rekoh, i mi se nalazimo ovde na gori. Sećamo se kako je Gospod otišao da se pomoli. Kome da se pomoli? On je Bog i čovek.
Samome Sebi da se pomoli?
Sveti oci tumače da se Gospod molio Ocu Svome, ali, sa druge strane, Otac i Sin i Duh Sveti jesu jedna suština, jedna energija. Tri Lica, kao što govorimo.
Kao što Sveti oci isto tako kažu da sunce ima oblik, toplotu i svetlost, a opet je jedno sunce. Zato je Gospod i hteo nama da pokaže da je molitva najlepša kad je na usamljenom mestu, kad je odvojena od sveta, od meteža. A, naravno, Gospod se tada, po Svetim ocima, molio za čitavu tajnu spasenja, čitavog sveta, svih ljudi od početka veka do kraja i svršetka ovoga veka, kao Stvoritelj i Sazdatelj svakoga čoveka i svakoga ponaosob, i svih nas zajedno kao celine, a pogotovo za celinu Pravoslavne crkve Božije, kao Njenog tela.
I svi oni koji su kršteni u Hrista, Hristovo su Telo, i jedna vera i jedno krštenje, baš onako kako je i Sveta Trojica jedno: Otac i Sin i Sveti Duh. Tako su svi kršteni po tom obrazu jedno, u jednom jedinstvu, a svoje ličnosti zadržavaju. Međutim, u Duhu Svetome svi su jedno, kao što Sveti apostol Pavle kaže: nema ni Jelina, ni Judejca, nema nacije, nema ničega, nema ni jednog jezika, nego je jezik ljubavi, a jezik Carstva nebeskoga jeste molitvenost i tišina, ispunjena ljubavlju Božijom.
Zato, draga braćo i sestre, vidite koliko je Gospod zavoleo svet Svoj, da je došao da se druži s apostolima, da bude zajedno sa njima. Jeste, oni su Ga poštovali kao Učitelja na početku, a posle su Ga videli i poznali, i sami su rekli: „Ti si Sin Boga živoga. Ti si Sin Božiji. Ti si Bog, koji je došao grešnike da spase“, kao što apostol Pavle kaže: „Od kojih sam prvi ja.“
I zato, vidite kolika je ljubav Božija, da je Gospod sišao da bi sve to učinio, da postane čovek. Bog, koji je stvorio nebo i zemlju, sunce i sve što se vidi i što se ne vidi, sišao je da primi telo od Prečiste Bogorodice, Majke Božije, od Prečiste, koja je uzvišenija od anđela i arhanđela. Zato se i zove Viša od nebesa i Šira od nebesa, i Carica anđela i arhanđela. Pa je primio telo od Nje, na čudesan način se rodio, i sve to učinio za naše spasenje. U pećini rođen, pa onda živeo s apostolima, odrastao sa ocem i sa majkom kao običan čovek, a bio je Bog pravi. Kao što rekoh, Bog, ne prividan čovek, nego i čovek pravi i Bog pravi. Jedan isti Bog koji je vodio izrailjski narod i koji se očovečio radi nas.
Sve je to učinio iz ljubavi prema nama, da nam pokaže koliko nas ljubi, voli i koliko sve ljude, od postanka sveta do današnjega dana, zbog svih nas zajedno i svakoga ponaosob, siđe da bi nas spasao, da bi nas prosvetio.
Zato je i sa apostolima poživeo. Zato se Gospod potrudio. I zato je blagoslovena ova zemlja grešna. Iako je puna greha i puna svega onoga što nije po volji Božijoj, ona je puna i ljubavi i svetosti Božije, jer je Gospod hodio po njoj, jer su apostoli hodili po njoj, jer su svetitelji Božiji prolili krv i mučenici očistili ovu zemlju svojom krvlju.
Kao što Sveti Dimitrije Rostovski kaže, Gospod je pokazao na kojem su stupnju mučenici, samim Svojim uznošenjem na Krst. Koja je to visina i stupanj duhovnosti mučeništva, to je sam Gospod pokazao na Krstu. Pa su je mučenici opravdali, ovu zemlju našu grešnu, krvlju svojom, Sveti oci i podvižnici svojim znojem, a apostoli, pre svih nas i njih, svojom propoveđu i svojom, takođe, krvlju, svojom ljubavlju, koju su primili Duhom Svetim od Gospoda.
Danas, kao što znate, draga braćo i sestre, praznuje se i Sveti prorok Ilija, koji je takođe bio revnitelj za istoga toga Boga, koji još nije bio očovečen, nije postao čovek, Gospod naš, Spasitelj Isus Hristos, ali je živi Bog od veka, koji je vodio izrailjski narod tada.
Kao što smo, baš i mi sada, zabludeli, klanjamo se raznim idolima, tako se i tadašnji izrailjski narod klanjao idolima i prinosio čak i ljude na žrtvu. Tako da je u tom periodu prorok Ilija ostao veran, veran jednome, jedinome Bogu, dok su tadašnji car Ahav i Jezavelja, njegova žena, carica, poverovali i počeli da se klanjaju lažnim bogovima, kojima su prinosili žrtve, životinjske, pa čak i ljudske.
Prorok Ilija, kao bogoposlanik, vapio je da oni prestanu da veruju u lažne bogove, da se klanjaju lažnim idolima, pa je rekao da, ako ne budu prestali, tri godine neće padati kiša, biće suša. I tako je i bilo.
Zatvorilo se nebo, tri godine i šest meseci nije padala kiša. A i inače je Egipat sam po sebi vruć, kao i Palestina, a ako još nema kiše tri godine, onda možete da mislite kako je bilo. A onda je, na molitvu proroka, Gospod poslao kišu i utehu u tom datom trenutku.
Međutim, prorok Ilija je pobegao, bežao je od careva, krio se četrdeset dana. Njemu je gavran, ptica, kako se i na ikonama vidi, donosio hranu. I kaže se da je Sveti prorok Ilija jedan od začetnika monaškog života, zato što je u pustinji živeo i molio se. Međutim, jedan detalj iz njegovog života je jako poznat. Kada se on molio Bogu, sakrivši svoju glavu ka srcu, u pustinjama egipatskim, gde se krio od careva – ima i ta pustinja, pećina negde na Sinaju, ispod Sinajske gore, gde se on sakrio – i još jedna pećina tamo, odakle je dolazio iz Palestine prema Egiptu. Kada se molio Bogu, kaže, pojavi se prvo vihor vetrova, i ne beše Bog tu. Pa se pojavi zemljotres, ali ne beše ni Bog tu. Ali se pojavi tihi povetarac, u tišini, i tu beše Bog. U tišini. Samo se Gospod javljao na njegovu molitvu, jaku. Zato je Sveti prorok Ilija izabranik Božiji, čovek koji je revnovao za toga Boga i nikada Ga se nije odrekao.
A još veće je čudo kada je sveštenike, koji su služili lažnom bogu, pitao da na jednoj gori postave žrtve, pa da se pomoli jedan, pa drugi, pa na čiju molitvu siđe oganj da spali te žrtve, taj će biti pravi Bog. Pa je onda prorok Ilija rekao: „Dajte onda buriće pune vode, sipajte, za svaki slučaj, da bude i vode tu, da se što teže može zapaliti.“ I kad je sveštenik lažnog boga Vala, tadašnjeg, a to su, u stvari, bili lažni bogovi, demoni, počeo da se moli, nije bilo ničega, naravno. A onda je prorok Ilija, u podsmehu, rekao: „Možda tvoj bog spava, pa te ne čuje.“ I kad je počeo prorok Ilija da se moli, sišao je oganj sa neba, spalio je sve te žrtve, pa i svu tu vodu. Toliki je bio oganj da su se svi začudili i mnogi se vratili i poverovali u jednoga Boga.
Zato je prorok Ilija i vaznesen na nebo, kako piše u Starom zavetu, i nije doživeo smrt.
Ali imamo još jednu priču. Dok je išao i bežao od careva, došao je gladan kod jedne udovice, koja je imala sina. Sin joj je bio bolestan, a ona nije imala od čega da spremi hlebčić da ugosti proroka, starca koji je došao kod nje.Međutim, ono što je imala bilo je vrlo malo ulja i malo brašna. Napravila mu je taj hlebčić i dala. U nekom trenutku njen sin, mali dečak, umire. I ona, naravno, kao udovica, u svojoj žalosti nije znala šta će. Međutim, kada je prorok Ilija to video, rekao je: „Nije umro.“ I otišao je u gornju odaju, stavio lice svoje na lice umrloga dečaka i vaskrsao dečaka.
Tako Gospod Duhom Svetim Svojim projavljuje Svoju silu još pre Svoga Vaskrsenja i vaskrsava kroz Svoje ljude.
I za Gospoda, draga braćo i sestre, nema ni ograničenja u vremenu, ni u prostoru. On je ušao u prostor, osvetio prostor i vreme, osvetio je svakoga čoveka od početka, od Adama do današnjega dana. Sišao je u ad i sve proroke i sve one koji su bili Njegovi pravednici spasao. Zato je sišao u ad, zato je i vaskrsao, a prvi koji je ušao u Raj bio je razbojnik na Krstu, koji je poverovao.
Danas, na ovaj sveti dan, kada praznujemo čudesnoga proroka Iliju, koji će, kako kažu, opet doći, imamo radost zato što imamo takvoga Gospoda, koji je živ, koji je na svakoj Svetoj liturgiji i na svakoj svetoj službi. Ne dolazi samo da bude prisutan sa nama, da nas blagoslovi i da milostivo pogleda na nas, nego hoće da budemo jedno sa Njim.
Tu žarku žeđ je osetio prorok Ilija, pa je revnovao ne zbog ljudi, nego samo da se istina Božija ostvari. Jer, kad sveti ljudi, draga braćo i sestre, osete prisustvo Boga, kao Stvoritelja celokupne tvorevine, i još više kao Sazdatelja i kao Onoga koji oduvek jeste, koji nikad ne prestaje, onda, draga braćo i sestre, ta žeđ koja u njima počinje nema kraja. Zato što oni osećaju da žive za Boga, da hoće samo da se Bog proslavi u njima i u čitavom svetu. Osećaju da je Bog jedina istina, da je Bog jedina realnost, da je samo taj Gospod Bog život i život svakoga čoveka koji dolazi na svet, i da je svaki čovek stvoren zbog toga Boga i od toga Boga.
Kad ti ljudi tako to osete u sebi, onda njima nema granice, nema kraja propovedi, nema kraja revnosti, pa zato i svoje živote daju, ne bojeći se, zato što znaju da smo oslobođeni od smrti, od greha, od đavola, radi samoga Spasitelja sveta, Izvora života, Izvora svetlosti, a to je Gospod Isus Hristos, koji je danas, kako smo čuli u Jevanđelju, apostola Petra izvukao iz vode kad mu je vera bila oslabila.
Zato i mi danas da se nađemo, draga braćo i sestre, s jedne strane, da budemo revnitelji proroka Ilije za Boga živoga. Ne da budemo mrzitelji ljudi, nego da budemo ljubitelji Hristovi, Boga živoga, i da Njega, puni žeđi, samo želimo da ostvarimo u sebi i u ovome svetu, koliko je to u našoj moći, sa puno ljubavi, jer je Gospod došao kao ljubav.
Gospod je došao, kao što rekoh za proroka Iliju, i pojavio se kao tihi povetarac, ne kao oganj, ni kao zemljotres, ni kao nešto fanatično, nego u najtišem miru, ljubavi, milosti i milosrđu.
Zato i mi da se ugledamo na proroka Iliju, da budemo revnosni, revnosni za zakon Božiji. Ne samo za zakon Božiji, nego da budemo revnosni za istinu koja nikad ne prestaje, koja ima beskonačni izvor, a to je Bog živi, koji nema ni početka ni kraja. I to je ta istina i realnost, ta svetlost Božija.
Tako da se ugledamo i na apostola Petra, kad nam vera oslabi, da kažemo: „Gospode, pomozi mi, izvuci me.“ Jer smo mi isto ljudi maloverni, a idemo ka tome da imamo punoću vere. A punoća vere je ona koja oseća Boga u sebi. Punoća vere je kad se Bog svedoči nama u srcu da je sa nama. I ta vera nas ukrepljuje, pa još više onda postajemo verni i još više zavolimo Hrista. I ta ljubav i vera zajedno rađaju nadu, a nada, koja nema kraja, daruje radost. A radost još više voli da ljubi, još više voli da se smirava, još više voli da veruje i da svima tu veru osvedoči, ne samo jezikom i rečima, nego više delima, više ljubavlju, više svojom energijom.
Neka bi Gospod dao da nam prorok Ilija bude zaštitnik, pokazatelj kako se ljubi i voli Gospod, i apostol Petar, koji je tvrda stena vere, o kome je Gospod rekao: „Na tom kamenu sazidaću Crkvu Svoju, i vrata adova neće je nadvladati.“ To je onaj apostol Petar koji je dobio ključeve Carstva nebeskoga, kako Gospod kaže, a na početku je pao u vodu.
Zbog toga, draga braćo i sestre, i mi imamo vremena da, iz vode kada izađemo, postanemo stubovi vere, uz pomoć Božiju, uz pomoć svetitelja, uz pomoć Majke Božije i svih svetih kojima se molimo. Neka bi Gospod dao blagoslov Božiji i nama i spasenje svima. Amin.
Izvor/foto/video: Manastir Miholjska Prevlaka
