DUŠANOV POHOD NA CARIGRAD
Prizren se beli u Šare krilu,
A njene bele od snega prsi,
Čine je lepu, čarobnu, milu!
I suncem njeni zlaćani vrsi,
Krase ga lepa da lepši bude!
I vojska silna, silnoga skiptra,
Prizrenom belim vidi se svuda,
Laka vojnika, junaka hitra,
Zastave lake viju se, vide,
I trube trube, bljeskaju štiti,
A carska vojska ponosno ide
– Duga joj koplja ko bori viti!
Na svetom hramu sva zvona zvone,
I mili zvuci vazduhom lete,
I sklad im sveti u doli tone,
A čuju glasi molitve svete!
Zemlja se giba pod sile nogom,
Zaklete caru, divu, junaku,
Zaklete verom predaka, Bogom,
Proliti krvi kapljicu svaku.
I sila ide i sila gredi,
A pred njom stupa na konju vranu
– Car moćni, a vojska sledi:
Ko jato tica belome danu!
U vojsci hrabrost, pred vojskom kruna,
Hrabra je vojska vladara mlada
– Dušana Silnog, vrline puna,
Srbije dike, srpskoga nada.
I vojska stupa veselo, smelo,
I njome vire veselja reka,
Oko je bistro, a vedro čelo,
I tvrdi kamen postelja meka!
Zapovest cara svetinja sveta,
Ta sveta duša svakoga rata,
Carigrad krasi, željena meta,
Varvarskom hanu docnije data.
Orkan se kreće da ga zadrma.
A Kantakuzen beži ko žena!
A niz balkanska, ta brda strma,
Dušan se spušta, srca vatrena.
Dušan se spušta, sila nad silom,
Da s krasnom decom Srbije velje,
Porodom njenim i njemu milom
– Ostvari divne korisne želje,
Evropa drhće, Azija preti!
A cari silni, stali ko stene,
Jedini Dušan, ko munja leti,
Da brani prava, građane njene!
Preleta grade, preleta polja –
Ko će ga silna sprečit u letu?!
Al spreči – Oca nebeskog volja!
Carica svega u svemu svetu.
Te vojska stade, napred ni kroka!
Što tužan Srbin ne može da voli,
Bujice silne nestade toka
U punom zlobe mestu Devoli!
dal vojska slabi, ili se plaši,
il su umorni, vitezi ovi?
– Ta nisu, nisu strašljivi naši,
Junaci hrabri, lavi, orlovi!
Ni ti umorni, te da malakšu;
Nego se Dušan Silni razboli.
I sudba krunu potavni našu.
Devoli kleti, crni Devol!
Prestade pesma i svirka presta,
Ostavi vojska da grade ruši.
– Niko se s kobnog ne maknu mesta,
Zastade svako s bolom u duši!
I car se muči i s dušom bori,
Za život nada već se ne budi!
O! Bože, Bože ratni, Davori,
Zašto mu tako nepravo sudi?
Tužna je vojska, tužna je svita,
Sve dahom tuge, šalosti diše,
I s molbom Bogu svak živi hita
I s toplom suzom očiju kiše!
Al zaman nada, al zmana snovi,
Srbije silne, vedrijem svodom,
Oblak se bola i tuge povi!
I Dušan, sunce lakijem hodom
U slavi svojoj zapadu stiže,
Iz moćne ruke skiptar mu panu,
I glavom klonu, te se ne diže,
I sunce, Dušan, zađe. izdanu!
Tron se zaljulja, narod zaplaka,
Na Srpstva telu, rana se stvori,
Preteška rana, ni danas laka,
Narod joj bole u pesme zbori!
Carigrad gordi, titan kraj mora,
Pretrpe poraz, pretrpe strah!
Po njemu, divnom čedu Bosfora
Odjeknu strašno: Alah il Alah!
Beograd
Jovan Magovčević
Objavljeno u časopisu Bratstvo, broj VIII; god. 1899, str. 8-10; Časopis društva „Sveti Sava“ Beograd.
(Priredio mr Aleksandar M. Vujović. prof. Cetinjske bogoslovije i urednik Katihetskog programa Radio Svetigore)
