Deca nemaju potrebe da poste kao odrasli hrišćani. Ona još ne poseduju grehe, strasti i navike, koje se postom smiruju i zbog kojih je post od Boga zapoveđen. Kako će deca postiti zavisi samo od pobožnosti i vere njihovih roditelja. A tu zaista treba imati mnogo mudrosti i rasuđivanja da se ne bi ogrešili ni o telesne ni o duhovne potrebe svoga deteta.
Neki kažu da deca ne treba da poste sredom i petkom i u dane četiri višednevna posta sve do svoje treće ili sedme godine života. Drugi govore da deca mogu biti razrešena tih posnih dana samo na beli mrs (mleko, jaja, sir). Šta je od ovoga ispravno i da li deca treba da poste kao i odrasli hrišćani?
U rešavanju toga pitanja postoje dve krajnosti kojima su roditelji, bar kod nas Srba, često skloni. Ili će nametnuti detetu od ranog detinjstva strogi post (kao što i sami drže), ili će ga „štedeti” od posta čak do njegovog punoletstva, pa često i dalje. I jedno i drugo je štetno po dete i pogubno za njegov duhovni život.
U prvom slučaju, kada se detetu nameće preterani post u ranom detinjstvu, može kod njega izazvati odbojnost prema postu.
S druge pak strane, ko se iz malena ne navikne ni malo da posti i ne shvati razliku među danima, taj će se teško ikada u životu priviknuti na post i primorati sebe na uzdržanje, što je isto tako pogubno. Izbeći obe ove krajnosti je zaista prava umetnost.
Mnoge majke donose dvomesečne bebe na pričest, pa dalje kroz svo njihovo detinjstvo. Dete tog jutra, normalno, bude podojeno, ali to nikakva smetnja nije za njegovo sjedinjenje sa Gospodom u Svetoj tajni pričešća. I tako, dete odrasta u hramu Božjem, telesno odgajano na majčinim grudima, a duhovno na svetoj Čaši. Ono se od prvih dana navikava na hramovni ambijent, svetlost voštanica, miris tamjana, svešteničku odeždu (i bradu), te uzrastajući, u hramu se počinje osećati prijatno kao u domu oca svoga.
Roditelji koji brinu o duhovnom životu svoje dece, neće čekati da dete potpuno odraste pa da ga počnu privikavati na post. Oni to počinju postepeno, od 3–4. godine detinjeg uzrasta. Ne zato što je detetu u tim ranim godinama post potreban, u smislu kao odraslima, nego radi privikavanja – da izmalena počnu da razlikuju da nisu svi dani isti u pogledu hrane, što će mu ostati kao bescen-blago celoga života. Što važi za post, važi i za Svetu tajnu ispovesti i pokajanja.
Po učenju Crkve, dete do sedme godine nema greha (odn. ne uračunavaju mu se gresi). Kod braće Grka i Rusa roditelji privode decu od 4-5 godina svešteniku na „ispovest”, opet ne zbog nekih njihovih grehova, nego da se od malena priviknu na jednu svetu i neophodnu hrišćansku dužnost, bez koje, kada odrastu, nema napretka u duhovnom životu. A ujedno i da uspostave poverenje i slobodu u opštenju sa sveštenikom – duhovnikom.
Zaista, oni roditelji koji se trude da žive po zapovestima Božjim, koji se trude na svome ličnom spasenju, pod rukovodstvom iskusnog duhovnika, umeće da nađu pravi izraz i zlatnu sredinu i u pogledu svoje dece, njihovog posta, pričešća i Svete tajne pokajanja i ispovesti.
Episkop Atanasije (Rakita)
Izvor: Svetosavsko zvonce; Radio Svetigora
