Stanovnici Barija su sanjali da vide mošti Svetog Nikolaja u svom gradu. Bio im je potreban im je zaštitnik na moru. Međutim, posedovanje moštiju Svetog Nikole bio je san ne samo stanovnika Barija, već i njihovih večitih rivala na moru – Mlečana, Đenovljana i stanovnika Amalfija. Danas hiljade hodočasnika iz celog sveta hrle u italijanske gradove Bari i Veneciju, u hrišćanske crkve gde se smatra da se nalaze mošti Svetog Nikolaja Mirilikijskog
Iako je došlo do razilaženja crkava nakon velike šizme 1054. godine, vest da turska vojska u svom pohodu prema Konstantinopolju zauzima jedno sveto mesto za drugim, nije ostavila ravnodušnim ni ljude u Zapadnoj Evropi. Međutim, još pre nego što je zapad poslao vojnu pomoć Vizantiji u borbi protiv nevernika, papa Urban II je pokušao da spasi jednu od najsvetijih relikvija od potencijalnog uništenja.
Nema tog mesta na svetu gde ljudi nisu čuli za Nikolaja Čudotvorca. Ali mornari imaju poseban stav prema Nikolaju Čudotvorcu. Žitije svetitelja opisuje događaj tokom njegovog hodočašća u Palestinu, kada je on, kao jedan od putnika na brodu, silom svoje molitve zaustavio surovu oluju i svojom karakterističnom ljubavlju vaskrsao mladog mornara koji je nehotice pao sa jarbola. Ovo objašnjava zašto pomorci tradicionalno smatraju Svetog Nikolu svojim nebeskim pokroviteljem.
Čak i mošti svetitelja počivaju u starom lučkom gradu Italije – Bariju. Bari je nastao u 3. veku pre nove ere. Već pod Rimljanima bila je glavna luka na italijanskoj obali. Uprkos činjenici da su grožđe i maslinici ovde rasli od pamtiveka, život Barija je bio povezan, pre svega, sa morem. I ne radi se samo o pecanju i trgovini. Kao i svaka luka, Bari je morao da brani svoju slobodu i zemaljsko blagostanje sa oružjem u ruci. Na kraju krajeva, oduvek je bilo mnogo ljudi koji su želeli da uhvate ovaj grad koji je pogodno smešten na obali Jadranskog mora. U 9. veku, Bari su zauzeli Arapi na 20 godina i čak je postao glavni grad Emirata Bari.
Ali gradu je bio potreban moćni nebeski pokrovitelj, koji bi, pre svega, štitio mornare i čuvao zaliv morske luke. Od davnina u celom hrišćanskom svetu, Sveti Nikolaj Čudotvorac je poštovan kao zaštitnik moreplovaca, čije su mošti tada počivale u gradu Likijskoj Miri.
Stanovnici Barija su sanjali da vide njegove mošti u svom gradu. Bio im je potreban im je zaštitnik na moru. Međutim, posedovanje moštiju Svetog Nikole bio je negovan san ne samo stanovnika Barija, već i njihovih večitih rivala na moru – Mlečana, Đenovljana i stanovnika Amalfija.
Kako su mošti Svetog Nikole dospele u Bari? A zašto se u grobu nalazi samo deo moštiju? Podaci o tome došli su do nas iz dva glavna istorijska dokumenta: Nikiforovih letopisa i arhiđakona Jovana.
Godine 1087. veliki, natovareni trgovački brod napustio je luku Bari i uputio se ka Antiohiji. U skladištu broda, pored robe, bilo je dovoljno oružja. Na putu je brod ušao u Likiju, a mornari su pod maskom trgovaca izvršili izviđanje područja. U tim turbulentnim vremenima, Jerusalim je već bio u rukama muslimana, a razni vojni odredi napadali su gradove i pustošili čitave krajeve Vizantijskog carstva.
Čim su se trgovci našli na ulicama Likije, postalo je jasno da će njihov plan biti teško sprovesti. Grad su „poplavili” Turci. Sahranili su svog komandanta. Stoga su barijski trgovci morali da se vrate na brod bez ičega i otplove u Antiohiju.
Ali tu nisu dugo trgovali, jer su se plašili da će, čim turski odred napusti Mir, grad najverovatnije neko vreme biti prazan i da bi mogao postati lak plen Mlečanima i Đenovljanima. Stoga su trgovci žurili, a vetar ih je pratio. Vrlo brzo su opet završili u luci Mir Likijski.
Zaista, nakon što su po drugi put izašli na obalu, mornari iz Barija su zatekli grad praktično prazan. Turci su ga napustili, a lokalno stanovništvo sklonilo se u planine. U hramu, gde su se čuvale mošti Svetog Nikole, bilo je samo nekoliko monaha.
Teško nam je sada da zamislimo kako je sve ovo bilo u 11. veku. U naše vreme su mošti poštovanih svetaca na vidnom mestu, a tada su često bile sigurno skrivene. Dakle, pronaći hram posvećen ovom ili onom svetitelju uopšte nije značilo pronaći njegove mošti.
Mornari su imali malo vremena, lokalno muško stanovništvo pažljivo se vratilo u grad. Zgrabili su nekoliko monaha koji su bili u hramu, vezali ih i počeli da ih ispituju. Možda je neko od napaćene braće ukazao na mesto gde se nalaze mošti Svetog Nikole. Ali poznato je i da je jedan od napadača, po imenu Mateo, bio pametan kada je ugledao prelep mozaik na podu na jednom mestu hrama. Počeo je da lomi ovo mesto pajserom, a pod je brzo popustio. Ispod njega je bio prazan prostor, gde je razbojnik pao, pravo u grob, bogato ispunjen mirom koje je teklo iz moštiju. Plačući od radosti, on dade znak svojim saputnicima, i oni pri svetlosti nekoliko baklji počeše grozničavo stavljati mošti u za to unapred pripremljenu malu drvenu kutiju.
Zgrabivši svete mošti ugodnika Božijeg, njegovu ikonu i sve što im je došlo pod ruku, mornari su se žurno uputili ka porti. Tu se njihov odred sastao sa varošanima koji su već počeli da beže. Ipak, prednost je bila na strani pirata. Stoga su osiroteli stanovnici Likijskog sveta mogli samo, kako je to običaj na Istoku, tužno da uzviknu i da dignu ruke ka nebu. U isto vreme i barski razbojnici su bili hrišćani, a imali su i srce. Vratili su čudotvornu ikonu hrišćanskoj zajednici Mirilikijskoj.
Posle toga, mirne savesti, žurno utovarivši mošti na brod, razbojnički trgovci otploviše kući. U Bariju su dočekani kao heroji. I ovaj dan, 22. maj, po novom stilu, upisan je u ruskom crkvenom kalendaru kao „Prenos moštiju svetog Nikolaja Čudotvorca iz sveta Likijskog u Bari“.
Mošti Svetog Nikole su postavljene u saborni hram, većina ih je odmah sakrivena ispod ogromne ploče. I odmah se stadoše zbivati mnoga čudesa od svetiteljevih moštiju. Donesene u nedelju veče, u ponedeljak izjutra već behu isceljeni od njih četrdeset i sedam bolesnika, ljudi i žena, među kojima su bili i hromi i slepi i gluvi i besomučni i razni drugi bolesnici; u utorak se isceliše dvadeset i dva bolesnika; u sredu – dvadeset i devet; a u četvrtak rano sveti Nikolaj isceli gluvonemog čoveka, koji je pet godina bio bolestan od ovog neduga. Zatim se svetitelj Hristov Nikolaj javi jednom bogougodnom crnoriscu i reče: Eto, po volji Božjoj dođoh u ovaj grad u nedelju u tri sata po podne, i već blagodaću Božjom dadoh iscelenje stojedanaestorici ljudi. – O ovom javljenju svetiteljevom ovaj crnorizac pričaše svima u slavu Božju i radi proslavljenja ugodnika Božjeg.
Samo 8 godina nakon opisanih događaja, 1095. godine, papa Urban II blagosilja početak prvog krstaškog rata.
I Mlečani su odlučili da u tome učestvuju. Ali oni ne bi bili Mlečani da istovremeno ne pokušavaju da ostvare svoje ciljeve. Mletački patrijarh Padorado je u oproštajnim rečima izrazio nadu da će vitezovi ne samo pomoći u oslobađanju Groba Svetoga, već i doneti velike relikvije u Veneciju, i po mogućnosti ne samo iz Jerusalima, već i iz Likije. Pošto mošti zaštitnika mornara – Svetog Nikole moraju biti u Veneciji.
Činjenica je da su Mlečani, ne bez razloga, verovali da nisu sve mošti Svetog Nikole prenete u Bari.
Postojala je stara legenda. Vizantijski car Vasilije I Makedonac je već u 9. veku nameravao da deo moštiju svetog Nikole iz Likije prenese u Carigrad. Za to je deo moštiju odvojen i stavljen u kivot za transport. Međutim, to se nije dogodilo.
Od prethodnog dana caru se javio sam sveti Nikolaj i zabranio mu da bude premešten iz Likije. Car se nije usuđivao da prekrši naredbu svetitelja poštovanog od njega. Ali predanje je tvrdilo da je pripremljeni deo moštiju svetog Nikole bio bezbedno sakriven na drugom mestu u hramu.
Inspirisani ovom pričom, krstaši su krenuli u pohod. Na putu za Jerusalim odlaze u Likijsku, u potrazi za moštima Svetog Nikole.
Obučeni u trgovačku odeću, venecijanski vojnici vrše izviđanje u gradu. Videći da nema toliko stanovnika, oni su, ipak, oprezni. I šetaju ulicama kao obični putnici. Niko od ukućana ne zna da je tajni odred već u zasedi i da čeka povoljan trenutak za napad.
Kada su u hramu ostala samo četiri stražara, mletački odred upada i počinje da traži mošti, okrećući sve naopačke. Uplašeni stražari pokazuju razbijeni grob i uveravaju osvajače da su upravo odatle stanovnici Barija već odneli mošti Svetog Nikole. Ali Mlečani im ne veruju, počinju da muče stražare. Kažu da je jedan od njih nekoliko puta apelovao na sažaljenje biskupa Enrika Kontarinija, koji je pratio sabotažu. Ali je ostao gluv na molbe nesrećnika.
Međutim, nakon nekog vremena daje naređenje da se mučenje zaustavi.
U znak zahvalnosti za to, jedan od čuvara svetinje mu pokazuje gde se nalazi deo moštiju Svetog Nikole – Nikolaja Patarskog i sveštenomučenika Teodora. Većina mletačkog odreda sa ovim svetinjama vraća se na brod.
I, možda, ova priča bi se završila, ali nekoliko najtvrdoglavijih Mlečana zadržalo se u hramu.
Prema nepoznatom mletačkom hroničaru, osetili su suptilni miris na jednom mestu hrama, gde se nalazila freska Svetog Nikole.
Od iznemoglih stražara saznali su gde je tokom velikih praznicika odlazio episkop Mirilikijski da služi liturgiju. Mlečani opet dozivaju svoje drugove sa broda. Vraćaju se u Crkvu i počinju da rastavljaju pod stare crkvene prostorije. Uklonivši nekoliko slojeva, otkrili su bakarni kovčeg, gde se nalazio deo moštiju koje je sakrio car Vasilije I. Na kovčegu je bio natpis na grčkom: „ Ovde počiva veliki vladika Nikolaj, slavan svojim čudesima na zemlji i na moru “. Hram je bio ispunjen mirisom.
Presrećni Mlečani, u znak zahvalnosti Svetom Nikoli i kao utehu Likijskim svetovima, ostavljaju episkopu grada stotinu novčića i malu česticu moštiju svetitelja.
U ovom hramu na ostrvu Lido u Veneciji počivaju do danas. Mošti se čuvaju u mermernom relikvijaru iznad prestola u oltaru.
Ove priče su se desile davno. Ali vekovima je ostalo otvoreno pitanje ko još ima mošti Svetog Nikole? Na kraju krajeva, stanovnici Venecije, kao i stanovnici Barija, tokom svih ovih vekova uveravali su: mošti su u potpunosti kod njih. Odnosno, ili u Bariju ili u Veneciji.
Odlučili su da reše ovu zagonetku 1953. godine u Bariju.
U tom cilju, Luiđi Martino, profesor anatomije na Univerzitetu u Bariju, pozvan je od strane biskupa grada da proučava mošti.
Rezultati su bili neverovatni, u potpunosti su potvrdili opis sticanja moštiju Nikolaja Čudotvorca, pokazali su da su mnoge kosti, s vremena na vreme tanke, teško oštećene usled neuspešnog pada mornara Matea na njih.
Ali najupečatljivije je to što su mirotočive mošti zvanično potvrđene.
Međutim, pažljivo razloživši sve kosti po redu, Luiđi Martino je otkrio da nedostaje značajan deo moštiju.
Naravno, prva sumnja o tome gde se nalazi drugi deo moštiju pala je na Veneciju.
Gospod je dao duge godine života profesoru anatomije Luiđiju Martinu, možda da bi on dovršio ono što je započeo u Bariju. Uostalom, tek 1992. godine u Veneciji je obavljeno najtemeljnije ispitivanje moštiju Svetog Nikole. Otvarajući kivot, komisija je videla mnogo različitih kostiju, kao i crni kamen sa natpisom na grčkom: „Mošti smernog Svetog Nikole“.
Kada je profesor Martino pažljivo ispitao i uporedio rezultate sa onima koji su prethodno dobijeni u Bariju, došao je do sledećeg zaključka: „bele kosti u Veneciji dopunjuju ostatke sačuvane u Bariju“.
Dalji izvod iz zaključka komisije glasi: „… mletački ostaci, iako imaju skroman izgled, nisu ništa manje važni i ne treba ih smatrati manje važnim od Barija.
Sada je ova tajna postala jasna.
Ne bismo želeli da ocenjujemo opisane događaje. Istorija je zanimljiva jer se, zavirujući u njenu dubinu, može videti poseban zanat koji nije primetan u realnom vremenu. Svetinje su se nalazile na teritoriji nekadašnjeg Vizantijskog carstva. Ova velika civilizacija više nije na mapi naše planete. A znamo da je ogroman broj hrišćanskih svetinja zauvek izgubljen zbog osmanskih osvajanja. Tako su, na primer, zauvek nestale mošti svetog ravnoapostolnog Konstantina. Oni su uništeni kada su grad zauzeli Turci. Ne postoji više Velika Vizantija, ali postoji Turska – zemlja sa vekovnom muslimanskom kulturom. A hiljade hodočasnika iz celog sveta hrle u italijanske gradove Bari i Veneciju, u hrišćanske crkve moštima Svetog Nikole i Apostola Marka.
za Fondaciju Prijatelj Božiji preveo: Petar Volkov
Izvor: foma.ru
