Hristos

Katiheta Branislav Ilić: Ako nemamo ljubavi prema svakom čovjeku, nećemo biti kadri da zadobijemo Hristovu svjetlost i postanemo djeca Svjetlosti!

Ime: 15.04.2019 Branislav Ilic O vozglasu Svetlosti tiha; Opis: Ako nemamo ljubavi prema svakom čovjeku, nećemo biti kadri da zadobijemo Hristovu svjetlost i postanemo djeca Svjetlosti! Tip: audio/mpeg

U ovim prečasnim danima Svete četrdesetnice – Velikog posta, kada se i duhovno i tjelesno pripremamo za Praznik nad praznicima, na Liturgiji pređeosvećenih Darova imamo priliku da čujemo vozglas „Svjetlost Hristova Prosvjetljuje sve!ˮ Upravo o ovom vozglasu, njegovoj simvolici i značaju u pogledu hrišćanskog etosa, kao i o značaju svetovrlinskog i svetotajinskog života u životu pravoslavnih hrišćana, razgovaramo sa katihetom Branislavom Ilićem.

Svešteni period Svete četdesetnice – Velikog posta, zaodjeven je pokajnim karakterom i uokviren velikoposnim bogosluženjima koja odišu posebnom sveobuhvatnom ljepotom. Centar ili srce velikoposnih bogosluženja je Liturgija pređeosvećenih Darova.

Lijepa je prilika da naš razgovor o vozglasu „Svetlost Hristova prosvetljuje sveˮ, počnemo osvrtom na značaj Liturgije pređeosvećenih Darova?

Branislav IlicPeriod Svete četrdesetnice predstavlja poseban i najuzvišeniji period u toku jedne crkvene godine, kada se duhovno preporađamo pripremajući se za Praznik nad praznicima. Bogosluženja u ovom periodu u potpunosti bivaju prilagođena pokajnom periodu, sveštenoslužitelji nose odežde tamnih boja, hram je takođe „obučen“ u tamne boje, a sve to nas na vidljivi način svakodnevno podseća na pokajni period u kome se nalazimo. Sva himnografija naglašava našu grešnost i budi u nama želju za pokajanjem, ističući pritom svetle primere ugodnika Božjih koji su nam obrazac pokajanja. Ona (Liturgija Pređeosvećenih darova) se sa slobodom može nazvati srcem velikoposnih bogosluženja, ili jednim od najomiljenijih velikoposnih bogosluženja.

Prema drevnom tipiku Crkve, u sedmične dane tokom svete Četrdesetnice, od ponedeljka do petka, zabranjeno je služiti potpunu Liturgiju (izuzev ako u te dane padne praznik Blagovesti), jer je radost Evharistijskog slavlja nespojiva sa pokajnim karakterom velikog posta. Što se tiče poretka Liturgije Pređeosvećenih darova, njen prvi deo jeste velikoposno večernje, s tim što ne počinje svakodnevnim „Blagosloven Bog naš…“, već liturgijskim vozglasom: „Blagosloveno Carstvo…“ Nakon vozglasa čtec čita 103. prednačinateljni psalam, koji na lep i slikovit način opisuje stvaranje sveta i veličanstvena dela Božja koji je sve Premudrošću stvorio, a sveštenik za to vreme ispred časne trapeze čita svetilnične molitve počev od četvrte. Posle velike ili mirne jektenije čitaju se tri antifona iz 18. katizme. Poseban i bitan momenat u ovom prvom delu Liturgije Pređeosvećenih darova jeste čitanje starozavetnih odeljaka, koje sledi posle Malog vhoda i pojanja pesme „Svjete tihij“. Prva parimija se čita iz Knjige postanja, a to simvolizuje čovekov grehopad i njegove posledice. Druga parimija se čita iz Priča Solomonovih; ovo čitanje ima za cilj da pouči verne mudrosti i pobožnosti. Iz ovih čitanja vidimo potrebu pouke, svojevrsne katiheze, i na ovom bogosluženju.

Između dva starozavjetna čitanja sveštenik, uz blagosiljanje naroda svijećom, izgovara vozglas „Svjetlost Hristova, prosvjetljuje sve! Koliko je važan ovaj bogoslužbeni momenat?

Svaki pripadnik Crkve Hristove usled grehovne bujice ovoga sveta koja pomračuje duše, potrebuje istinsku i suštinsku svetlost Hristovu koja prosvećuje i osvećuje svakoga čoveka koji dolazi na svet. U Liturgiji Pređeosvećenih darova, koju služimo u danima svete Četrdesetnice nalazi se jedan  specifičan vozglas: Svetlost Hristova prosvetljuje sve. Vrlo su zanimljiva tumačenja nekih Otaca o ovom blagoslovu: Neki ga dovode u vezu sa čitanjem Staroga Zaveta i, po njima, blagoslov za vreme čitanja starozavetnih odeljaka pokazuje da su praoci i proroci bili prosvećeni istom svetlošću Božjom koja i danas sve prosvećuje, svetlošću Spasitelja koji se javio svetu, a koga su oni najavili.

Sveti Simeon Solunski govori da blagoslov između dva starozavetna čitanja ima sledeći smisao: Postanje govori o početku, o stvaranju bića i padu Adamovom, a druga parimija iz Priča Solomonovih, poučava tajanstveno o Sinu Božjem, a tog Sina nazivaju mudrost i kažu da će mudrost sebi sagraditi dom, tj. Presveto telo Njegovo. Mudrost je, dakle, sam Sin Božji koji nas prosvećuje i osvećuje. Pominjanje svetlosti Hristove nalazimo još u 4. veku i ovi spomeni se odnose na dočekivanje večernje svetlosti, tj. na paljenje svetlosti prilikom večernjeg bogosluženja.

Da li još neko od Svetih otaca svoju pažnju posvećuje ovom vozglasu i drevnom činu dočekivanja večernje svjetlosti?

Sveti Vasilije Veliki na jednom mestu svedoči o drevnoj himni „Svjete tihij“, koju je narod izgovarao prilikom dočekivanja večernje svetlosti. Tumačeći poredak blagosiljanja večernje svetlosti na Liturgiji Pređeosvećenih darova, sveti Simeon Solunski naglašava da paljenje večernje svetlosti ukazuje da je nama koji smo u senci greha, zasijala Svetlost istinita i svetlošću svoje blagodati ispunila vaseljenu. Ovaj drevni vozglas neodvojiv je od čina unošenja večernje svetlosti. Svojevrsnu genezu unošenja svetlosti u bogoslužbeno sabranje nalazimo u jevrejskoj tradiciji koji su blagodarili Bogu za svetlost koju im je darovao. Hrišćani su kasnije na neki način preosmislili ovaj obred u njemu gledajući simvoliku oprisutnjavanja samog Gospoda koji je svetlost istinita.

U drevnom liturgijsko-pravnom spisu iz 3. veka, pod nazivom Apostolsko predanje u 25. poglavlju nalazimo svedočanstvo o činu unošenja večernje svetlosti: Kada je Episkop prisutan i veče je došlo, đakon donosi lampu i stojeći ispred svih prisutnih on blagodari… I potom čita sledeću molitvu: Blagodarimo ti Gospode kroz Sina tvoga Isusa Hrista Gospoda našeg, kroz kojeg si i nas prosvetlio otkrivajući nam svetlost nepropadljivu, pošto smo prešli tok dana i došli na početak noći, nasitivši se svetlošću dana koju si ti sazdao za naše zadovoljstvo i pošto sada blagodaću tvojom ne oskudevamo u svetlosti večernjoj, hvalimo te i proslavljamo kroz Sina tvoga Isusa Hrista Gospoda našeg, kroz kojeg tebi slava, moć i čast sa svetim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova amin.

Prema rečima uvaženog profesora Joanisa Fundulisa, u drevnom vremenu Hrišćanske Crkve paljenje i unošenje večernje svetlosti zadobilo je karakter čina i povezivano je sa blagoslovima, himnama i radosnim pozdravima. Sa druge strane, veliki otac Crkve Hristove sv. Vasilije veliki svodoči o drevnoj himni „Svjete tihij“, koju je narod svečano izgovarao prilikom dočekivanja večernje svetlosti i kaže: Naši oci su smatrali da blagoslov  večernje svetlosti ne trebaju dočekivati u ćutanju, nego da blagodare čim se večernja svetlost pojavi. (delo „o Sv. Duhu“, gl.29.) Sveti Simeon, Arhiepiskop solunski, svedoči nm drevnu praksu da je đakon izgovarao vozglas „Svetlost Hristova prosvetljuje sve“ prilikom unošenja večernje svetlosti i u praktičnom smislu to bi značilo da je ovaj vozglas bio znak kada se pale sve svetiljke u hramu. Pre ovog vozglasa u hramu nije bilo svetla, čak je i večernji mali vhod vršen bez svetla, a to simvolički po svetom Simeonu Solunskom predstavlja Hristov prvi dolazak u ćutanju, kada smo bili u mraku. Po svedočenju Eterije iz 4. veka, u Jerusalimu na grobu Hristovom, u toku večernjeg bogosluženja svetlost nije unošena u hram spolja, već je njeno paljenje vršeno unutar hrama, a potom su od nje paljene druge svetiljke i kandila u hramu groba Gospodnjeg. Iz opisa svetog Grigorija niskog, svetiljke koje su paljene u hramu, koristile su se u van hrama, konkretno u Hrišćanskim domovima. Svetlost Hristova prosvetljuje sve i sva. U tim kratkim rečima sadržana je sva istina ljudskog života. U njima je sadržana istina o ovom svetu u kojem mi živimo i u kojem se rađamo. U njima je sadržana istina o čovečanstvu o rodu ljudskom o onome na šta je prizvan i pozvan rod ljudski, rod ljudski i svako ljudsko biće i svako stvorenje prizvani su da ih obasja svetlost lica Hristova. Da ih obasja i da ih ispuni ta svetlost Hristova koja prosvećuje i osvećuje sve i sva.

Pored molitvenog i osvećujućeg karaktera, ovaj vozglas za nas ima i svojevrsni katihetski (poučni) karakter. Koja je pouka ovog vozglasa?

Podsetio bih da je materijalno svetlo stvorio Bog. Sazdatelj sveta i čoveka je rekao: Neka bude Svetlost. I bi Svetlost. (Prva knjiga. Mojs. 1,3). Svetlost nam je neophodna. Kada sunce zađe, pokušavamo  dobiti svetlost na razne načine, danas sa električnom energijom, a u staro vreme sa raznim lampama ili svećom.  Ako neko hoda po mraku, može se negde spotaknuti i pasti. Međutim, osim materijalnog svetla postoji i duhovno svetlo, koje dolazi da rasprši moralni i duhovni mrak koji se mirno i na blagosloven način širi okolo. Možemo mi materijalnom svetlošću osvetliti svaki ćošak, ali opet će biti mrak. Veliki mrak nije samo materijalni na putevima i u kućama, veliki mrak, je u nama, u našem srcu i u našem umu, onda kada se svojim grehovnim navikama udaljujemo sa jedinog istinkog i spasonosnog puta Hristovog. Sveti Grigorije Palama je govorio: Gospode Isuse Hriste, prosvetli tamu moju! Molio se neprestano ovom molitvom u svojoj keliji, zato što zaista u nama vlada mrak. Ovo nam govori i monahinja Kasija u njenoj stihi koju pojemu na Veliku sredu: Avaj meni! govoreći: ,…jer noć mi je raspaljivanje bluda nezadrživog, a mračna i bez zraka je želja greha! Naš život je premračan, utopljen u mraku greha i strasti. Kao pripadnici Crkve možemo postaviti pitanje: koja sila na svetu, koja filosofija može da rasprši taj mrak? Svetlost Hristova prosvećuje sve. Hristos je Svetlost istinita koja prostvetljuje i osvećuje svakoga čoveka koji dolazi na svet. Na Veliki Petak uveče imaćemo priliku da čujemo i sledeće reči: Obukao si svetlost kao haljinu, razapeo nebo kao šator (Psalm 104,2). Kao što i mi nosimo odeću, tako i Hristos kao svoju odeću ima svetlost. Hristos nije samo svetlost, nego ima snagu da i nas koji smo u mraku, učini decom svetlosti, sinovima svetlosti i sinovima dana (Jovan 12,36 i 1. Solunj. 5,5). O značaju istinske i osvećujuće i spasonosne svetlosti Hristove pisao je i Apostol Pavle: Jer nekada bejaste tama, a sada ste svetlost u Gospodu, dakle, vladajte se kao deca svetlosti (Efes. 5,8).

Kako sve možemo postati svetlost? Odgovor je, dragi moji, kroz ljubav i veru. Ko je ispunjen ljubavlju i dobrotom kao izrazima nepokolebive veruje, zaista, primiće svetlost. To je rekao i sam Gospod: Ja sam svetlost svetu; ko ide za mnom neće hoditi u tami, nego će imati svetlost života; i Još je malo vremena svetlost sa vama; idite dok svetlost imate da vas tama ne obuzme; jer ko ide po tami ne zna kuda ide (Jov . 8.12 i 12,35).

Zaključak našeg skromnog razgovora je da svako može postati sin ili kćer svetlosti kroz delatnu ljubav koja je izraz naše vere. Međutim ne kroz mrtvu veru, tipiču veru, samo izrečenu, potrebna je vera koja je popraćena delima. Apostol Jakov nas na jednom mestu savetuje: Našu veru moramo pokazati delima (v. Jak. 2,18), sa bogougodnim i doslednim životom.

Svi mi koji smo bili udostojeni da vidimo i uzmemo bar malo svetla, dužni smo da živimo kao deca svetlosti, a ne kao deca tame i noći. Jedan istiniti hrišćanin, kao što vidimo u životopisima svetitelja, je jedno malo sunce, blještavo sunce koje širi oko sebe svetlost Hristovu, koja prostveljuje sve i sva! Ovo nebesko svetlo ćemo, zadobiti uz pomoć vere, sa bogougodnim delima, sa delatnom ljubavlju i dobrotom prema svakom čoveku, sa molitveom za sve ljude, da bismo u svetu postali mali polijeleji, duhovne sveće, duhovna svetila pozivajući sve oko nas i ponavljajući reči stiha koji ćemo sa nebozemnom radošću pevati pred početak Pashalnog Jutrenja: Priđite, primite svjetlost od nezalazne Svjetlosti i proslavite Hrista Vaskrslog iz mrtvih!

Razgovor sa katihetom Branislavom Ilićem vodila Slobodanka Grdinić