Strasna (Stradalna) ili Velika sedmica je vreme tegobnih podsećanja na neizrecivu Tajnu Božanskog snishođenja. „Svojima dođe i svoji ga ne primiše“, kaže jevanđelist. Ista usta koja su radosno klicala „Osana“, samo nekoliko dana kasnije su preispunjena mržnjom uzvikivala mučen i na kraju raspet. Životodavac umire na krstu. Gospod se unižava spuštajući se do samog Ada, mesta krajnje tame, odakle će svetlost Hristovog Vaskrsenja početi da obasjava čitav svet. Sin Božiji dobrovoljno se unizio iz ljubavi prema nama i unizio sebe da bi do kraja sa nama prošao sve etape kroz koje prolazi jedan čovek u svom životnom veku. Podneo je vređanja, udarce, podsmeh i stradanje na krstu. Prihvatio je da umre Onaj koji je jedini bez greha. Svaki dan ove sedmice naziva se u bogoslužbenim knjigama svetim i velikim zbog svetih i velikih događaja koji su se zbili tih dana. O velikoj (stradalnoj) nedelji i bogosluženjima koja se savršavaju u ovim danima, razgovaramo sa katihetom Branislavom Ilićem.
*Hristovo čudo vaskrsenja pravednog četvorodnevnog Lazara, i svečani ulazak Spasitelja našeg u sveti Grad Jerusalim, svešteni su događaji koji su uvod u dane stradalne nedelje. Recite nam nešto o značaju navedenih događaja iz osveštane istorije?
Pre svega, neophodno je istaći da sveta Četrdesetnica i velikoposni period bivaju okončani prazničnim danima, tj. dvojedinim praznikom Lazareve subote i praznikom svečanog ulaska Hristovog u sveti grad Jerusalim. Završetak spasonosnih i dušekorisnih dana saopštava nam prva stihira na Gospodi vozvah petka šeste sedmice Velikog posta.
Završivši dušekorisnu četrdesetnicu, molimo te Čovekoljubče, da se udostojimo gledanja svete sedmice stradanja Tvojih, kako bi u njoj proslavili velika dela Tvoja i nas radi neiskazano stradanje Tvoje!
Ako obratimo malo veću pažnju na bogoslužbene tekstove cele šeste sedmice Velikog posta, uvidećemo da se kroz ove divne tekstove smenjuju dve teme i to: crkvene pesme koje nas podsećaju da se približio kraj blagoslovenih danâ Svete četrdesetnice, a sa druge strane imamo crkvene pesme koje u potpunosti prate sve ona dešavanja koja su vezana za Svetog pravednog četvorodnevnog Lazara. Da bi u potpunosti mogli da spoznamo tajnu praznika svečanog Spasiteljevog ulaska u Jerusalim, neophodno je osvrnuti se na praznični događaj vaskrsenja Svetog i pravednog Lazara, tj. Hristovog čuda kada je iz mrtvih podigao svog prijatelja Lazara. Već u ponedeljak šeste sedmice Velikog posta u stihirama pevamo kako se Hristos nalazi na drugoj strani Jordana i kako mu biva saopštena vest da je Njegov prijatelj Lazar bolestan. U utorak pevamo kako je Lazar već dva dana bolestan i kako će on umreti da bi se čudom nad njim proslavio Gospod Hristos. Takođe, u utorak pevamo i kako se cela Vitanija priprema da dočeka Spasitelja.
Otpočinjući sa revnošću šestu nedelju posta i objavljujući praznik palmi prinećemo himne Gospodu koji dolazi u Jerusalim u božanskoj slavi i sili da bi smrću usmrtio smrt.
U sredu šeste sedmice u stihirama pevamo da je Lazar umro, da je pogreben, i da njegove sestre Marta i Marija tuguju za njim. U četvrtak nas crkvene pesme podsećaju da je Lazar već dva dana u grobu, da njegove sestre bez utehe tuguju za njim, ali kroz himnografiju saznajemo i da Hristos tuguje za svojim prijateljem i da je pohitao ka Vitaniji kako bi Vaskrsao svog ljubljenog prijatelja.
Opšte vaskrsenje pre stradanja Svoga potvrđujući, iz mrtvih podigao jesi Lazara, Hriste, Bože. Stoga i mi, poput dece znamenja pobede noseći, Tebi, Pobeditelju smrti kličemo: Osana na visinama, blagosloven Koji dolazi u ime Gospodnje! (tropar)
U petak uoči Lazareve subote pevamo kako je Hristos došao da Vaskrsne Lazara i na taj vidljiv način svojom rečju pokaže vlast nad živima i upokojenima. Sa slobodom možemo reći da je ovo Hristovo čudo postalo vrhunac čudâ koja je do tog trenutka učinio kako bi pokazao svoje Božanstvo. Proslavljanje Hristovog čuda u Vitaniji, nije ništa drugo do Pashalno proslavljanje kroz koje predokušavamo i bivamo od Gospoda uvereni da predstoji i opšte Vaskrsenje, kako i pojemo u prazničnom troparu. I sâmo bogosluženje ovog subotnjeg dana svojom osobenošću potvrđuje da je ovo pashalno proslavljanje jer je ovo jedini dan u godini kada je vaskrsni karakter bogosluženja prisutan u subotnjem danu. Hrista u ovaj radosni dan proslavljamo i veličano kao Onoga koji je Vaskrsenje i život, proslavljamo ga kao Vaskrsitelja koji je i pre svog stradanja i slavnog Vaskrsenja ovim čudom i Vitaniji i nama nedostojnima najavio opšte Vaskrsenje vascelog čovečanstva. Sa druge strane, neke osobenosti svete Liturgije koju služimo u subotu pravednog Lazara, otkrivaju nam da je nekada ovaj praznični dan bio jedan od krštenskih dana kada sukatihumeni bivali krštavali. Iz bogatog crkvenog pesništva uočavamo da se u ovaj dan molimo da svi oni koji poste ovaj blagosloveni post budu od strasti i greha vaskrsnuti, kao što je Hristos vaskrsao Lazara.
Budući da je Sveta četrdesetnica okončana od subote pravednog Lazara, pa do Pashe, na bogosluženjima izostavljamo oktoih i minej, te samo bogoslužimo iz trioda i sećamo se svih događaja koji su se zbili i doveli do spasonosnih stradanja i smrti, ali i Hristovog slavnog i presvetlog Vaskrsenja. Zbog vaskrsenja pravednog Lazara, Hrista je narod svečano dočekao u Jerusalimu pozdravljajući ga kao Cara nad carevima i dugo očekivanog Mesiju, rečima: Osana! Blagosloven koji dolazi u ime Gospodnje Car Izrailjev! Ove pozdravne reči svakako nisu bile slučajne, jer je svaka od tih pozdravnih reči bila prisutna u Starozavetnoj tradiciji, što znači da je narod ovim rečima Hrista proslavio kao Boga. Npr. reč Osana u Starozavetnoj istoriji bivala je uznošena samo Bogu, a u potpunom prevodu znači „spasi Gospodeˮ .
Narod je Hrista dočekao pobednim palminim grančicama, kako se car dočekivao. Naše učestvovanje u ovom duhovnom putu, nije sadržano samo ponavljanjem onih radosnih reči koje je jerusalimski narod uputio Gospodu, mi takođe poput njih Gospoda pozdravljamo grančicama vrbe. U jutarnjem bogosluženju sadržana je i molitva blagosiljanja i osvećenja vrbovih grančica, koje simvolizuju darove sa kojima smo izašli u susret Gospodu, zato i pojemo:
„Palme vrlina prinesimo, Hristu Bogu koji k nama dolazi, koji je radi nas dobrovoljno postradao kao čovek, da bi svima svojim Božanstvom bestrasnost podario.“
Kada je u pitanju bogosluženje ovog dvojedinog praznika, njega možemo pratiti od četvrtog veka zahvaljujući Eteriji, dok u osmom veku svedočanstva nalazimo u jerusalimskom kanonaru koji izlaže bitne podatke o čtenijima, prokimenima i pohvalnim pjenijima ovog praznika. Kasnije pak, krajem devetog i početkom desetog veka svedočastva nalazimo u tipiku Velike crkve.
*Ulazimo u tajnu Velike (stradalne) nedelje. Čega se sećamo na sveti i Veliki ponedeljak?
Prvog dana stradalne (strasne) nedelje bogoslužbeno se sećamo Svetog pravednog celomudrenog Josifa, prokletstva besplodne smokve, kao i Evanđelske perikope o vinogradarima.
Poslednja sedmica Spasiteljevog života na zemlji naziva se strasna ili stradalna sedmica. Crkvenoslovenska reč strast, u sebi sadrži nekoliko značenja: stradanje, trpljenje, bol…Svaki od dana stradalne nedelje nazvan je velikim i svetim zbog velikih i spasonosnih događaja iz Spasiteljevog života, i svaki je posvećen određenim molitvenim spomenimâ.
Prema rečima Svetog Jovana Zlatousta ova sedmica se naziva „velikomˮ, ne zato što su njeni dani duži ili je broj njenih dana veći, već zato što je Gospod u ovim danima izvršio velika dela: Razrušeno je carstvo đavola, uništena je smrt, pobeđen je greh, skinuto je prokletstvo, otvoren je raj i nebo je postalo pristupačno ljudima. Ljudi su postali sjedinjeni sa Angelima, razrušen je i uklonjen pregradni zid, i Bog mira je pomirio nebesko i zemaljsko. Zato se ova nedelja naziva Velika nedelja.
Sveti Epifanije kiparski poučava da su hrišćani dane stradalne nedelje provodili u naročitoj pobožnosti sa totalnim postom i pojačanom molitvom. Kroz aktivno učestvovanje u bogosluženjima stradalne nedelje, svaki hrišćanin postaje učesnik krsnog i stradalnog puta Hristovog. Sâm tropar koji pojemo prva tri dana podstiče u nama duhovnu budnost kako ne bismo zaspali grehovnim snom. Tako već na jutrenju Velikog ponedeljka u prvom sjedalnom pojemo da Gospod hita na voljno stradanje:
Stradanja časna, današnji dan, kao svetiljke spasonosne, prosijava svetu; jer Hristos hita da postrada po dobroti, On koji sve sadrži u svojoj ruci, prihvata da bude razapet na drvetu, da bi spasao čoveka.
Bogoslužbene osobenosti prva tri dana stradalne sedmice ogladaju se u zajedničkom troparu i egzapostilaru na jutrenju, kao i u zajedničkom otpustu. Na jutrenju posle sjedalnih čita se tumačenje Evanđelja, kao i Svetootačko tumačenje perikope koja se toga dana čita. Nakon ovih čtenija na jutrenju se čita i Evanđelje. Bitno je naglasiti da na jutrenju ne pojemo Česnjejšuju, već pripeve iz tripesneca koji su praćeni stihom „Slava tebi Bože naš, slava Tebi!ˮ
Gle Ženik dolazi u ponoći i blažen je sluga kojega nađe budnog; a nedostojan je, opet, kojeg nađe lenstvujućeg. Gledaj, zato, dušo moja, da te san ne savlada, da ne budeš smrti predana, i izvan Carstva zaključana; nego se otrezni kličući: Svet, Svet, Svet si Bože naš, molitvama Bestelesnih Sila pomiluj nas. (tropar)
Ložnicu tvoju vidim, Spase moj, ukrašenu, i odeću nemam da bih ušao u istu. Prosveti haljinu duše moje, Svetlodavče, i spasi me. (egzapostilar)
Prva tri dana stradalne nedelje karakteriše i služenje Liturgije Pređeosvećenih darova, na kojoj se mali vhod vrši sa Evanđeljem iz razloga što se na njoj i čita Evanđelje. Od Starozavetnih čitanja na Pređeosvećenim Liturgijama ovih dana zadržava se čitanje iz Knjige postanja, dok se čitanje iz priča Solomonovih zamenjuje čitanjem iz Knjige o Jovu. Na Veliki ponedeljak, utorak i sredu preporučuje se služenje Liturgije Pređeosvećenih darova Svetog Apostola Jakova brata Gospodnjeg, koju imamo na srpskom jeziku, čiji prevod je priredio blaženopočivši Episkop žičkiHrizostom (Stolić), a izdao je Eparhijski Upravni Odbor Eparhije banatske, 1996. godine. Jedna od prepoznatljivih osobenosti ovih dana jeste čitanje Četvoroevanđelja na trećem, šestom i devetom času.
Kroz bogosluženje Svetog i Velikog ponedeljka sećamo se Svetog pravednog celomudrenog Josifa, koga još nazivamo i praobrazom Hristovim budući da je od svoje braće prodan za trideset srebrnika i utamničen, da bi se na kraju iz tog stradanja uz Božiju pomoć javio kao pobednik. Kroz ceo kanon Velikog ponedeljka slavimo i veličamo pravednog Josifa koji je postao primer celomudrenosti. U ovaj prvi dan stradalne nedelje sećamo se i one od Gospoda proklete i sasušene smokve, koja na simvoličan način predstavlja judejsku sinagogu, u kojoj Spasitelj nije pronašao plod kakav dolikuje, već samo senku zakona, zbog čega im je oduzeo i tu senku, ispunivši sobom zakon. Prema nekim tumačenjima Gospod kažnjavajući ovu smokvu pokazuje da ima vlast da sudi jer je Sin Čovečiji, ali ne želeći da kazni čoveka, On kažnjava bezdušnu i neosetljivu smokvu. Sveti Isidor Pelusiot nas podseća da smokva predstavlja i drvo neposlušanja sa čijim listovima su Adam i Eva pokrili svoju grehovnu nagotu. Kroz bogoslužbene pesme ovog prvog dana stradalne nedelje bivamo pozvani da zajedno sa Gospodom idemo u Jerusalim, sa očišćenim umom i umrtvljenim strastima.
* U Sveti i Veliki utorak molitveno se sećamo na Gospodnji odgovor farisejima i sadukejima, o drugom dolasku Hristovom, kao i Evanđelske perikope o deset mudrih i deset nerazumnih devojaka. Približite nam značaj ovog bogosluženja?
Kako nam saopštava Evanđelist Matej, u utorak stradalne nedelje ujutru Gospod naš Isus Hristos proveo je u Jerusalimskom hramu gde je poučavao. Mnogi prvosveštenici i starešine slušajući Spasiteljeve besede i shvativši da se te reči odnose na njih, gledahu da ga uhvate i ubiju, ali se bojahu naroda. Isus Hristos poučavajući svoje učenike i narod često je govorio u pričama, tako se na Veliki utorak sećamo Spasiteljeve priče o deset mudrih i deset nerazumnih devojaka. Kroz bogosluženje Velikog utorka crkva nas podseća da se ne predajemo grehovnom snu nemara, već da u našem podvigu ne zaboravimo da ponesemo u svojim zemljanim sudovima duše svoje, ulje milosrđa i ljubavi, jer bez toga nećemo moći da izađemo pred Gospoda, Ženika crkve koji je pun ljubavi i milosrđa. Ovom divnom perikopom bivamo poučeni da za dolazak Ženika Crkve uvek budemo budni i pripremljeni zaodenuvši sebe celomudrenošću, milostinjom i dobrim delima, a da svetiljke duše naše svetle vrlinama i pravom vjerom.
*U Svetu i Veliku sredu sećamo se žene grešnice koja je umila Spasiteljeve noge, obrisala svojom kosom i pomazala ih mirom. U ovaj treći dan strasne sedmice Crkva nas podseća i na Judinu izdaju.
Tako je. Na svetu i Veliku sredu sveti oci su zapovedili da činimo spomen na ženu bludnicu, koja je pomazala Gospoda mirom. Bogosluženje ovog dana otkriva nam silu pokajanja i ljubavi, radi kojih se sila Božja kao ulje izobilno izliva na sve one koji se iskreno kaju. U ličnosti pokajane žene bludnice vidimo primer velike pokajne ljubavi. Sva četiri Evanđelista opisuju događaj kada je žena bludnica pomazala skupocenim mirom Spasiteljeve noge, naglašavajući da ovo pomazanje predstavlja vid pripreme za Hristovo stradanje i pogrebenje. Svakako da ovoj pokajanje žene bludnice nije bilo odjednom i nije se dogodilo slučajno, ona je prošla kroz unitrašnju pripremu i obasjna Spasiteljevom silom, omrznula svoja gnusna i grehovna dela, i dok je Gospod večerao u domu Simona gubavoga ona se delatno pokajala za sva svoja učinjena sagrešenja koja su pomračivala njenu dušu. Himnografija Velike srede nas podseća da je žena skupoceno miro kupila od prodavaca, i pobojavši se zbog svojih sagrešenja ona se odlučila da dragoceno miro izlije na Spasiteljeve noga i na vidljiv način izrazi svoje pokajanje. Nasuprot velikom pokajanju žene grešnice, znameniti himnografi nas podsećaju i na mračno Judino izdajstvo.
Crkva nas u ovaj dan podseća na bezumno delo Jude koji izdajničkim celivom izdade Hrista za trideset srebrnika. U bogosluženju Velike srede svoje molitve i upućujemo Gospodu našem da nas učini dostojnima pokajanja pokajane bludnice koja postade obrazac istinskog pokajanja i preumljenja celog bića koje je okorelo u grehu, ali molimo se spasitelju našem da nas sačuva od bezumnog i pogubnog puta Judinog izdajstva. Sveti Oci jasno govore da se na Veliku sredu sećamo Judinog bezumnog dela, ne zato što je takvo delo dostojno sećanja i pominjanja, već da bi nas podsetilo na stradalni put Gospoda našeg Isusa Hrista i njegovo krajnje smirenje.
Na kraju, kada je u pitanju bogosluženje Velike srede, potrebno je naglasiti da se u ovaj treći dan stradalne sedmice prestaje sa služenje Liturgije Pređeosvećenih darova, kao i sa čitanjem velikoposne molitve Svetog JefremaSirina.
*Sveti i Veliki četvrtak je izuzetno važan dan, osobito u pogledu ustanovljenja Liturgije. Pored ustanovljenja Tajne nad tajnama, koji se još spomena sećamo na Veliki četvrtak?
U Sveti i Veliki četvrtak vršimo molitveni spomen na Hristovu Tajnu Večeru na kojoj je ustanovljena Sveta Evharistija; Molitveno se sećamo Spasiteljeve oproštajne besede, na Hristovo omivanje nogu svojim učenicima, kao i Prvosvešteničke molitve pred stradanje.
Centralni i osobito važan spomen Velikog četvrtka jeste Hristova Tajanstvena večera, na kojoj je On zablagodarivši Ocu, prelomivši i osvetivši dao hleb svojim Svetim učenicama i apostolima rekavši: „Uzmite, jedite; ovo je telo moje.“ i „Pijte iz nje svi; Jer ovo je krv moja Novoga Zaveta koja se proliva za vas i za mnoge radi otpuštenja grehova“ (Mt. 26, 26-28) Crkva Božja od ovog trenutka do danas, nije ništa drugo do jedna neprestana Tajna večera, jedno večno sabranje u ime Gospodnje i zajedničarenje sa Njim jedinim istinskim Sveštenoslužiteljem. Kada su pitali jednog Svetogorskog starca: Strače, šta je Crkva? On je budući ispunjen bogatim liturgijskim iskustvom svom duhovnom čadu odgovorio: Crkva je neprestana Liturgija. Iz ove pouke ogleda se onaj suštinski značaj Svete Liturgije kao Tajne nad tajnama, i kao naše učestvovanje u večnoj trpezi Carstva nebeskog gde uvek i iznova potvrđujemo svoj hrišćanski identitet.
Prilikom Tajne večere Gospod je prorekao svojim učenicima da će ga jedan od njih izdati, znajući da će to biti Juda. „Zaista vam kažem; jedan od vas izdaće me“ (Mt. 26, 21). „A Juda izdajnik njegov odgovarajući reče: da nisam ja učitelju? Reče mu (Isus): Ti kaza“ (Mt. 26, 25). „Reče mu Petar: Neću te se odreći makar morao i umreti s tobom“ (Mt. 26, 35). Nakon Tajne večere Hristos praćen svojim učenicima odlazi u Getsimanski vrt, gde je svojom ličnom molitvom ukazao da je molitva za vreme nevolja, stradanja i iskušenja najveća snaga za podnošenje svih životnih teškoća, pa i telesne smrti. U ovaj sveti dan sećamo se i Hristovog omivanja nogu svojim učenicima, pokazujući tako krajnju smernost, koja za hrišćane predstavlja vrlinu nad vrlinama.
Veliki četvrtak krase mnoge bogoslužbene osobenosti, počev od Liturgije Svetog Vasilija Velikog koju počinjemo večernjim bogosluženjem, pa do takozvanog Velikog bdenija. Na jutarnjem bogosluženju Velikog četvrtka nakon šestopsalmija poje se poseban tropar:
Kada se slavni Učenici za vreme večere umivanjem prosvećivahu, tada se bezbožni Juda, bolujući od srebroljublja, pomračivaše, i Tebe, pravednoga Sudiju, predaje nepravednim sudijama. Ljubitelju novca, pogledaj onoga koji se zbog toga obesio; beži od nenasite duše, koja se drznula da tako postupi sa Učiteljem. Prema svima dobri Gospode, slava Tebi.
Sveta Crkva, ovim sadržajnim troparom podseća vernike da odbacuju naklonosti prema materijalnom, i prema ovozemaljskim stvarima jer, ukazujući na primer Jude, potvrđuje se ono šta je Spasitelj rekao: „Ni jedan sluga ne može dva gospodara služiti; jer, ili će jednoga mrzeti, a drugoga voleti, ili će se jednoga držati a drugoga prezirati. Ne možete služiti Bogu i mamonu“ (Lk. 16,13). Kao i u prva tri dana stradalne nedelje, Česnjejšuju ne pojemo, već celu devetu pesmu uz pripeve „Slava tebi Bože naš, slava tebiˮ. Jedna od bogoslužbenih osobenosti je i tropar proroštva i čitanje Starozavetnog odeljka iz proroštva Jeremijinih na prvom času. U ovom Starozavetnom čteniju Prorok vidi neprijateljstvo judejskih starešina protiv Hrista, kao i Spasiteljevu krotost prilikom predavanja u ruke bezbožnika. Za vreme čitanja časova, u nekim krajevima, osobito kod Pravoslavnih Grka, postoji blagosloveni i lep običaj da se omiva Časna trpeza. Ovaj čin omivanja Časne trpeze prema napomenama iz bogoslužbenog pravila, savršava Arhijerej, a ako Arhijerej nije prisutan, obavlja najstariji prezviter. Na Veliki četvrtak savršavamo i Svetu Evharistiju, služimo večernju Liturgiju Svetog Vasilija Velikog, i ovde bi bilo korisno naglasiti da bi ona trebala da se služi nešto kasnije nego inače (tipik predlaže da bi vreme služenja ove Liturgije bilo u osmi čas dana, tj. oko 14. časova popodne). Na ovoj Liturgiji nakon malog vhoda čitamo Starozavetne odeljke iz knjige Izlaska (Glava 19,10-19.), iz knjige o Jovu (Glava 38,1-21 i 42,1-5.), kao i iz proroštava Isaijinih (Glava 50,4-11.) Od Novozavetnih čtenija čitamo: Iz prve poslanice Korinćanima, začalo 149.(Glava 11,23-32.); i iz Evanđelja od Mateja, začalo 107. (Glava: 26,1-20; Jn. 133-17; Mt. 26,21-39; Lk. 22,43-45;Mt. 26,40-27,2.) Umesto heruvimske pesme poje se posebna pesma:
Primi me danas, Sine Božji, za pričasnika Tajne Večere tvoje, jer neću kazati tajnu neprijateljima tvojim, niti ću Ti dati celiv kao Juda, već kao razbojnik ispovedam Te: Pomeni me, Gospode, u carstvu tvome.
Ovu pesmu pojemo i na mestu pričasnog, kao i umesto „Da se ispune hvale Tvoje … Posle zaamvone molitve, služi se čin omivanja nogu. Na ovoj Svetoj Liturgiji pripremaju se i čestice za pričešćivanje bolesnih tokom cele godine. Kada je reč o ovoj pripremi, mnogi liturgičari smatraju da se ove čestice za bolne mogu pripremati i na bilo kojoj drugoj Liturgiji, kada se ukaže potreba, mada i pored ove liturgičke napomene, slobodno možemo reći da se nekako ustalilo pripremanje čestica za pričešće bolnih, isključivo na Veliki četvrtak. U sabornim hramovima pomesnihcrkavâ, na Veliki četvrtak predstojatelj osvećuje Sveto miro, koje se u prethodnim danima pripremalo posebnim činom, takozvanim mirovarenjem.
Na veliki četvrtak uveče, u drugi čas noći (oko 21. 30č), služi se jutrenje Velikog petka, koje nazivamo i Velikim bdenijem ili činom Svetih i spasonosnih Stradanja Gospodnjih. Nakon šestopsalmija peva se tropar Velikog četvrtka, za vreme čijeg pojanja đakon (ili prezviter) kade ceo hram, i nakon toga počinje se sa čitanjem dvanaest Strasnih Evanđelja.
Nakon otpevanog tropara i kađenja hrama sa dveri se čita prvo Strasno Evanđelje. Pre čitanja Evanđelja pevnica poje „Slava tebi Gospode, slava tebi!ˮ, dok na kraju svakog od dvanaest Evanđelja peva se „Slava dugotrpljenju tvome Gospode!ˮ Prvih pet Strasnih Evanđelja podeljeno je sa po tri antifona i sa sjedalnima. Kada je reč o ovim sjedalnim, naglašavamo da je u ovom slučaju za vreme njihovog pojanja zabranjeno sedenje, iz razloga što Sveto Evanđelje stoji na nalonju ispred carskih dveri, kao i zbog kađenja. Nakon petog Evanđelja Episkop (ili prezviter), iznosi ikonu Raspeća, ili Raspeće Hristovo i polaže ga na uobičajeno mesto na sredini hrama. Za vreme iznošenja Raspeća Hristovog poje se divna stihira:
Danas visi na drvetu, Onaj koji je na vodi zemlju utvrdio (triput). Vencem od trnja se kruniše, Onaj koji je Car Anđela. Lažnom porfirom ogrće se, Onaj koji je ogrnuo nebo oblacima. Šamare prima, Onaj koji je u Jordanu oslobodio Adama. Klincima bi prikovan, Ženik Crkve. Kopljem bi proboden Sin Djeve. Poklanjamo se stradanjima tvojim, Hriste. Poklanjamo se stradanjima tvojim, Hriste. Poklanjamo se stradanjima tvojim, Hriste. Pokaži nam i slavno tvoje Vaskrsenje.
Posle pročitanog sedmog Evanđelja prestaje se sa kađenjem i malim jektenijama, dok posle osmog Evanđelja počinjemo sa pevanjem kanona, uz napomenu da se u danima stradalne nedelje Biblijske pesme izostavljaju. Česnjejšuju ne pojemo, već celu devetu pesmu sa pripevom „Slava tebi Bože naš, slava tebi!ˮ Nakon pročitanog devetog Evanđelja poju se hvalitnestihire, dok nakon desetog Evanđelja čitamo malo slavoslovlje i đakon (ili prezviter) proiznosiprozbenujekteniju, nakon koje se čita jedanaesto Evanđelje. Potom pojemo stihovnjestihire i nakon njih se čita dvanaesto Evanđelje, uz napomenu da se pred ovo poslednje Evanđelje kadi ceo hram. Nastavak i kraj jutrenja je kao po običaju, uz otpust Velikog petka: „Hristos istiniti Bog naš, koji je radi spasenja sveta pretrpeo pljuvanja, bijenja, udaranja, krst i smrt…ˮ U produžetku ovog jutrenja ne služimo prvi čas, jer se na Sveti i Veliki petak ujutro služe Veliki (carski) časovi.
*Dolazimo do svetog i Velikog petka – dana krsnog stradanja Gospodnjeg.
U Sveti i Veliki petak molitveno savršavamo spomen na dan stradanja Gospodnjeg. Budući da bogosluženje uvek biva prilagođeno prazniku, ili pak događaju iz Spasiteljevog života, tragiku Velikog petka najavile su stihire jutrenja Velikog petka koje smo bogoslužili na Veliki četvrtak uveče. U ovaj tragični i tužni dan ne služi se Liturgija (jedino ako na Veliki petak padnu Blagovesti, služi se potpuna Liturgija). Kada je pitanje savršavanja svete Liturgije na veliki petak, mnogi tipici svedoče da se u ovaj dan služila Liturgija Pređeosvećenih darova. Npr. u tipiku Velike carigradske Crkve sa kraja devetog i početka desetog veka, stoji da se na Veliki Petak služi Liturgija Pređeosvećenih darova, a istu praksu pominje i Evergetidski tipik. Na sveti i Veliki petak crkva je propisala najstrožiji mogući post, koji podrazumeva totalno ne uzimanje hrane.
Posledovanje carskih (velikih) časova na veliki petak pripisuje se Svetom Kirilu Aleksandrijskom, kao i Svetom Sofroniju Jerusalimskom. Prema bogoslužbenim napomenama ovi carski časovi služe se u prvi čas dana (oko 7.časova pre podne). Prezviter ovo posledovanje služi u tamnim odeždama (epitrahilju i felonu). Kađenje celog hrama vrši se na prvom i devetom času, dok se na ostalim časovima vrši malo kađenje. Ispred ikonostasa postavlja se nalonj na kome se polaže Sveto Evanđelje koje će se čitati na svakom od časova. Pored Evanđelja čitaju se i parimeji, kao i Apostol.
Večernje Velikog petka služi se u deseti čas dana (oko 17.30č). Prezviter u ljubičastom (ili purpurnom) epitrahilju počinje uobičajeno. Nakon stihira na Gospodi vozvah, a za vreme pojanja slava i sada, vrši se večernji vhod sa Evanđeljem, iz razloga što će se na ovom večernjem bogosluženju čitati Evanđelje. Posle molitve „Svetlosti tiha…ˮ slede Starozavetna čtenija iz knjige Izlaska (Glava 33,11-23); iz knjige o Jovu. (Glava 42,12-17); iz proroštava Isaije (Glava 52,13-53,1). Za vreme ovih starozavetnih čitanja Episkop (ili prezviter) oblači potpuno odjejanije, zbog svečanog čina iznošenja plaštanice za vreme pojanja Slava i sada na stihovnje. Među novozavetnim čitanjima imamo čitanje iz prve poslanice Korinćanima Svetog Apostola Pavla začalo 125 (Glava 1,18-2,2), i iz Evanđelja od Mateja, začalo 110. (Glava 27,1-38); Od Luke, (glava 23,39-43); Matej, (glava 27,39-54); Jovan, (glava 19,31-37); Matej, (glava 27,55-61). Kod pravoslavnih Grka postoji jedan lep bogoslužbeni detalj: Sa poslednjim rečenicama Evanđelja: A kad bi uveče…, izlazi prezviter iz Oltara i skida Raspetoga sa Krsta, koji je do sada bio u sredini hrama, kojega uvija u belo platno, i unosi ga u Oltar, dok u hramu ostaje samo Krst, ispred kojeg je namešten Hristov grob. Za vreme pojanja slava i sada na stihovnje, prezviter na severne dveri iznosi plaštanicu, dok njegovi saslužitelji idući iza njega nose Evanđelje i krst. I došavši do pripremljenog stola polažu plaštanicu, a preko nje Evanđelje i Krst. O ovom bogoslužbenom momentu iznošenja plaštanice, profesor Dmitrijevski naglašava da je raznolikost bogoslužbenih praksi nesumljivo uslovljena time što današnji tipik ne spominje iznošenje plaštanice na večernjem Velikog petka. To je potpuno jasno, jer svi stari tipici poznaju samo jedno iznošenje plaštanice na jutrenju velike subote posle velikog slavoslovlja, što ukazuje da je ovaj običaj iznošenja plaštanice na večernjem Velikog petka uveden znatno posle 1695. godine.
Sve bogoslubene napomene napominju da se sve jektenije izgovaraju ispred plaštanice, dok se plaštanica nalazi na sredini hrama. Nakon večernjeg služi se malo povečerje na kome se poje kanon Raspeća Gospodnjeg, kao i plač Presvete Bogorodice.
Jutarnje bogosluženje Velike subote prema bogoslužbenim napomenama bogoslužimo u sedmi čas noći (oko 02.30č), međutim u parohijskim hramovima prilagođavanje ovom vremenu nije izvodljivo. Nakon šestopsalmija i velike jektenije poje se Bog Gospod… i tropari „Blagoobrazni Josif…ˮ, slava: „Jegdasnišel jesi…ˮ i sada: „Mironosici ženi…ˮ. A sveštenoslužitelj u tamnim odeždama stavši ispred Hristovog groba, po starešinstvu pevaju prvu statiju Neporočnih tj. sedamnaestu katizmu. Posle prve statije vrši se kađenje celog hrama, a posle druge i treće vrši se samo malo kađenje. Statije su podeljene malim jektenijama, koje imaju i svoje posebne vozglase. Posle treće statije pojci pevaju „Angelskisobor…ˮ nakon čega sledi mala jektenija sa vozglasom „Jer si ti Car Mira…ˮ Posle sjedalnog trioda, tipik nalaže čitanje tumačenja Evanđelja po Mateju, a posle njega pedeseti psalam. Potom se poje tripesnec, nakon čega se poje trokratno „Svet je Gospod Bog naš…ˮ Za vreme pojanja stihira na hvalitne Episkop (ili načastvujućiprezviter) oblači potpuno odjejanije, i za vreme pojanja velikog Sveti Bože vrši se ophod oko hrama sa Evanđeljem i plaštanicom. Običaj koji je preovladao podrazumeva da sveštenici prilikom ulaska u hram, nakon ophoda, stanu na zapadna vrata hrama i podignu visoko Plaštanicu kako bi verni narod ispod prošao. Nakon toga Episkop (ili prezviter) uzglašava „Premudrost! Pravo stojmo! I ulazeći u hram poje se tropar „Blagoobrazni Josif…ˮ Neki tipici nalažu da se Plaštanica nakon ophoda polaže na Časnu trpezu, jer ovaj bogoslužbeni momenat simvolizuje prenošenje Spasiteljevog tela sa ploče pomazanja u grob Gospodnji i iz tog razloga tipici nalažu da se Plaštanica polaže na Časnu trpezu koja i simvolizuje grob Gospodnji. I pored ove napomene, ustalila se praksa da se Plaštanica nakon ophoda ponovo vraća na pripremljen grob koji je postavljen na sredini hrama. Sledi Starozavetno čtenije iz Proroštava jezekiljevih (37. glava) koje kazuje o sveopštem Vaskrsenju, kada Gospod zapoveda proroku da prorokuje suvim kostima, koje su potom vaskrsle. Potom sledi i čitanje iz poslanice Galatima koja kazuje o iskupljenju ljudi od kletve zakonske kroz Isusa Hrista. I na kraju Evanđelsko čtenije iz Matejevog Evanđelja o pečaćenju groba i vojničkom čuvanju Hristovog groba.
*Pred kraj našeg razgovora o velikoj (stradalnoj) poučite nas o značaju svete i Velike subote?
U Svetu i Veliku subotu vršimo spomen na Pogrebenje Božanskog tela i silazak u ad Gospoda i Spasa našega Isusa Hrista, kojim je obnovio ljudski rod od truleži i preveo ga u život večni.
U Veliku subotu bogoslužbeno se sećamo i blagoobraznog Josifa i Nikodima koji su skinuli Hristovo telo sa krsta, obavili ga platnom, pomazali mirisima i položili u novi grob koji se nalazio u Josifovom vrtu, a grob utvrdili navalivši kamen na vrata grobna. Sa druge strane himnografija nas podseća da je Gospod u ovaj dan subotnji počinuo od svojih dela, isto onako kako je počinuo od svojih dela prilikom stvaranja sveta. Evanđelski izveštaji svedoče da su prilikom Spasiteljevog pogrebanja prisutne bile i Marija Magdalina i Marija Jakovljeva. Evanđelisti govore i da je kraj groba bila postavljena vojnička straža. Prema bogoslužbenom pravilu poznato je da je Velika subota jedina subota u godini koja se posti, iz razloga što se u ovaj dan subotnji sećamo Gospodnjeg prebivanja u grobu. Bogoslužbeno proslavljanje ove preblagoslovene Velike subote počelo je na Sveti i Veliki petak uveče kada se bogosluži jutrenje Velike subote sa takozvanim statijama.
Liturgiju Svetog Vasilija Velikog bogoslužimo sa večernjem, i prema napomenama iz tipika ona bi trebalo da se služi u deseti čas dana (oko 17.30.č). Na ovom večernjem poju se već Vaskrsne stihire zajedno sa triodskimstihirama, najavljujući tako Hristovo slavno Vaskrsenje. Sveštenoslužitelji počinju sa služenjem u tamnim odeždama. Nakon večernjeg vhoda čitaju se Starozavetna čtenija kojih ima petnaest. Kada je reč o čitanju ovih parimeja, bogoslužbene napomene ukazuju da čitanje svih petnaest parimeja ima svoj smisao, samo ako se u sastavu ove Liturgije savršava i liturgijsko krštenje. Poznato je da je Velika subota bila i jedan od onih dana kada su se katihumeni nakon poučno-molitvene pripreme krštavali, kako bi praznik Pashe Gospodnje dočekali kao pripadnici Bogočovečanske zajednice, Crkve. Ako ne vršimo krštenje u sklopu liturgije, treba čitati samo prvih sedam parimeja i preći na poslednji (petnaeseti) i nastaviti sa pojanjem stihova iz osme Biblijske pesme. Nakon toga mala jektenija, molitva trisvete pesme i umesto Trisvetog, poje se „Vi koji se u Hrista krstiste, u Hrista se obukosteˮ. Posle pročitanog Apostolskog čitanja (Rimljanima, začalo 91, 6,3-11), dolazi jedan vrlo bitan bogoslužbeni momenat: Umesto aliluja, čtec povišenim glasom uzglašava veliki prokimen „Vaskrsni Bože sudi zemlji, jer ćeš Ti naslediti u svim narodima.ˮ
Za vreme pojanja ovih stihova sveštenoslužitelji u oltaru sa sebe skidaju tamne odežde i oblače svečane bele odežde. Takođe, Časnu trpezu i sav hram „oblačeˮ u belo. O ovom veoma bitnom bogoslužbenom momentu koji ima Vaskrsni karakter, kroz koji se ogleda već objavljeno Vaskrsenje Gospodnje, uvaženi profesor Dmitrijevski govori: „Stih –Vaskrsni Bože sudi zemlji…- sedmim glasom počinje da poje sveštenik iz oltara kada počinje da zvone sva zvona. Sveštenik u ruci drži korpu sa lovorovim listom i raznim cvetovima, koje baca po celom hramu uzvikujući: HRISTOS VASKRSE! Na šta narod odgovara VAISTINU VASKRSE! Po njegovoj napomeni, carske dveri u svim hramovima ostaju otvorena cele Svetle sedmice, dok se ikona Spasiteljevog polaganja u grob, zamenjuje ikonom Hristovog Vaskrsenja, zbog toga se ova služba i naziva službom prvog Vaskrsenja. U praksi koja je provladala đakon (ili prezviter) čitaju Evanđelje od Mateja, (začalo 115. Glava 28,1-20) sa groba Hristovog. Na mestu Heruvimske pesme, poje se posebna pesma:
Neka umukne svako telo čovečije, i neka u sebi stoji sa strahom i trepetom, i ništa zemaljsko neka ne pomišlja; jer Car careva i Gospodar gospodara, dolazi da bude zaklan, i da dade sebe za hranu vernima; a ispred Njega idu horovi Angela sa svakim Načalstvom i Vlašću, mnogooki Heruvimi, i šestokrilati Serafimi, zaklanjajući lica, i kličući pesmu: Aliluja, aliluja, aliluja.
Bogoslužbene napomene ukazuju da ove noći nakon Liturgije, Hrišćani vekovima molitveno dočekuju Praznik nad praznicima. Ovo molitveno isčekivanje ogleda se u čitanju iz Dela Apostolskih, iz razloga što nam upravo ovaj novozavetni spis na najbolji način iskazuje istinsko svedočanstvo o Vaskrsenju Hristovom. Posle ovog poučnog čitanja, bogosluži se polunoćnica na kojoj se poje kanon Velike subote.
*Na samom kraju našeg iscrpnog razgovora, koja bi bila Vaša poruka slušaocima vaseljenskog radija Svetigora?
Nastupila je Strasna sedmica – vreme, kada Isus Hristos ide u susret čoveku. Tokom Velikog posta čovek je išao ka Hristu, probijajući se kroz sopstvene grehe i bolesti srca, a sada je sve to u drugom planu, i sve je koncentrisano na Njega. Veliki vladika Njegoš kaže da bez Krsta, nema Vaskrsenja… I zaista, dani Strasne sedmice su vrlo nasićeni – i događajima, i brigama, emocijama. Osobeno, započinjući od Velikog četvrtka, kada je spomen Tajne večere, sud nad Isusom, presuda, zatim raspeće na Veliki petak, iznošenje plaštanice, u Veliku subotu Gospod je u grobu, i već za manje od jednog dana je Svetlo Vaskrsenje, Pasha. Mi se sećamo ovih događaja i preživljavamo ih. Cilj bogosluženja Strasne sedmice – nije blagočestivo podsećanje, razmišljanje o nečemu, već uključivanje naše ličnosti u sam događaj.
Ispuni se vrijeme višenedeljnog Časnog posta u kome smo na svakodnevnim bogosluženjima – pokajanjem, ispovešću i suznim molitvama – sastradavali sa Gospodom našim, pratili krstovaskrsni put i blagodarno klicali: „Slava dugotrpljenju Tvome, Gospode!“ Sada proživljavamo dobrovoljna stradanja, poniženja, pljuvanja i krsnu smrt, a neka bi Gospod dao, da po neizmernoj milosti Njegovoj, dočekamo Hristovo slavno Vaskrsenje. Da sila Vaskrsenja i nebozemna radost Praznika nad praznicima odagna od nas sva iskušenja, a osobito ovo iskušenje pošasti virusa-korona sa kojom smo suočeni, te da svagda sa radošću uzvikujemo: Krstu Tvome klanjamo se Hriste, i sveto Vaskrsenje Tvoje pjevamo i slavimo!
Razgovarala: Slobodanka Grdinić
