U spomen na protođakona Vladimira Jaramaza (1980-2023), povodom prve godišnjice upokojenja
„Ako Hristos nije ustao, uzalud je vera našaˮ (1. Kor. 15, 17), reči su bogomudrog apostola Pavla koji vascelim svojim bićem svedoči o sili vaskrsenja u kojem je smisao našeg bitisanja i svekolikog života. Na tom tvrdom temelju vaskrsne vere, nade i ljubavi živeo je i Bogu služio naš nezaboravni protođakon Vladimir Jaramaz od čijeg se upokojenja, na praznik Sabora Svetog Jovana Krstitelja, 7/20. januara 2024. godine, navršava godinu dana.
Hrišćanski etos nas uči da Gospod priziva u svoje carstvo svoje verne služitelje u trenutku kada su oni najspremniji za taj tajanstveni susret, a naš protođakon je u poprazništvu praznika Bogojavljenja pohitao u naručje Gospoda koga je celim bićem ljubio. Kao onaj koji je od najmlađeg uzrasta bio zadojen ljubavlju prema sveštenom bogosluženju i njegovom blagoljepiju, naš otac, brat i prijatelj je svojim angelskim služenjem pronicao u tajnu sveštene realnosti na koju nas podsećaju bogoslužbene reči: „Krstom Tvojim radost dođe celom svetu, svagda blagosiljajući Gospoda, Vaskrsenju Tvome pevamo” ili „Krstu Tvome klanjamo se, Vladiko, i Vaskrsenje Tvoje pevamo i slavimo”. Realnost krsta i vaskrsenja bila je mera protođakona Vladimira koji je i svojom končinom, prelazeći iz smrti u život, svedočio da vaskrsenja ne biva bez žrtve i krsta. Tim krstovaskrsnim putem kojim je hodio naš Vlado danas postojano i hrabro hodi njegova porodica, supruga Milica sa dve kćeri, držeći se čvrsto Hrista koji je put, istina i život (Jn. 14, 6).
Duhovni patron porodice blaženopočivšeg protođakona Vladimira je Sveti sveštenomučenik Ignatije Bogonosac, veliki otac Crkve, učitelj i svetitelj koji je živeo i delao u drugom veku, a čiji svetiteljski primer je u svom đakonskom služenju sledovao i podržavao naš otac Vlado koji je Boga nosio u srcu i ljubavlju ga svedočio. Svetopočivši Mitropolit Amfilohije je često govorio da je molitva važnija i od disanja, te da se više treba moliti negoli disati, a svako ko je imao prilike da čuje i vidi toržestveno služenje protođakona Vladimira, mogao je da vidi služitelja koji nosi Boga u srcu i aktualizuje navedene reči svog učitelja Mitropolita Amfilohija.
Prošlo je godinu dana od kako protođakon podgoričkog doma Spasovog saslužuje na nebeskoj Liturgiji, bivajući u našim molitvenim sećanjima živo prisutan. U maju 2023. godine pohodio sam Nikšić povodom praznika Svetog Vasilija Ostroškog, i učestvujući u Svetovasilijevskoj litiji prokomentarisao sam jednoj sestri: Nema našeg protođakona da proiznosi prozbe za svoj rodni grad i njegove žitelje, na šta je ona odgovorila: Tu je naš Vlado, danas su i nebo i zemlja ujedinjeni u jednoj ljubavi Hristovoj. Vaistinu, ljubav Hristova nas objedinjuje i drži u neraskidivoj zajednici sa Bogom i jednih sa drugima. Da je mera njegovog života bilo vaskrsenje, svedoči i činjenica njegovog živog prisustva u umu i srcu svih pripadnika Crkve Božje koji su bar jednom u životu imali priliku da se sretnu sa protođakonom i čuju njegovo gromoglasno proiznošenje prozbi. Svetovasilijevski dani sobom su doneli radost, a sa tom radošću mnogo usrdnije pominjanje i sećanje na našeg oca, brata i prijatelja koji kao da nam sada zajedno sa psalmopojcem govori: Neću umreti nego ću živ biti (Ps 117, 16).
U našem petogodišnjem ovozemaljskom prijateljstvu ustalilo se da prilikom svake moje posete Crnoj Gori jedan dan bude određen za susret sa protođakonom koji je svojim širokim srcem grlio svakoga, delatno projavljujući dvojedinu zapovest o ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjima. Na praznik Svetog Vasilija Ostroškog kraj čijeg sveštenog kivota je protođakon Vlado naučio najuzvišeniju školu pobožnosti i života, posetio sam njegovo mesto pogreba na Starom nikšićkom groblju. Otpojao sam tropar Pashe na grčkom, crkvenoslovenskom i srpskom jeziku, kako je protođakon voleo, a po završetku pojanja, brat koji je bio sa mnom i ja, čuli smo prelep cvrkut ptica sa obližnjeg drevnog Hrama Svetih apostola Petra i Pavla. Sa suzama u očima rekao sam: Slava ti i hvala Bože, jer moje pojanje nije ostalo bez odgovora. Ovih nekoliko svedočanstva koje donosim kao vid prve molitvene voštanice u spomen na protođakona Vladimira Jaramaza, utvrđuju nas u veri i istini da naš Bog nije Bog mrtvih, nego živih; jer su Njemu svi živi (Lk. 20, 38).
Neka Gospod protođakonu Vladimiru podari Carstvo nebesko, a svima nama vere, snage i ljubavi da ne malaksavamo u ljubavi i dobrim delima, kako bismo u pogodno vreme bili udostojeni da čujemo spasonosne reči koje je, verujemo, čuo naš prestavljeni protođakon Vladimir: Dobro, slugo dobri i verni, u malome si bio veran, nad mnogim ću te postaviti; uđi u radost gospodara svoga. (Mt. 25, 21).
O prazniku Sabora Svetog Jovana Krstitelja,
7/20. januara 2024. leta Gospodnjeg
katiheta Branislav Ilić
Izvor: Portal „Riznicaˮ
