Поводом провокативних изјава политичких представника косовских Албанаца и отворених претњи у штампи у вези јучерашње Свете Литургије у храму Христа Спаса у Приштини, које нескривено подстичу етничку и верску нетрпељивост, Епархија рашко-призренска Српске Православне Цркве принуђена је да још једном нагласи да је прослављање верских празника у објектима који су власништво Српске Православне Цркве питање фундаменталних верских права која су законски регулисана и мора да буду поштована без икаквог условљавања.
Прослава празника Вазнесења Христовог у храму Христа Спаса у центру Приштине, који је у власништву СПЦ стога не може и не сме да се третира као политичко питање, као што се тако не могу посматрати ни обреди које врше представници других верских заједница у својим верским објектима. Храм Христа Спаса је уписан у катастру, налази се на земљишту које се по катастарским подацима води на СПЦ (о чему сведоче валидни катастарски изводи), а не Универзитета у Приштини, који годинама упорно и без икакве правне основе покушава да уклони овај храм који одговорне на Универзитету ваљда подсећа на 40.000 Срба у Приштини који су протерани након завршетка оружаног сукоба 1999. год и чија је имовина у више случајева и даље бесправно узурпирана.
Не постоји било који правно валидан акт који негира имовинска права СПЦ над овом црквом, нити овај објекат сматра нелегалним и стога Црква није дужна по закону да тражи било какву дозволу за вршење верских обреда на својој имовини. Служење верских објеката у још незавршеним храмовима сасвим је уобичајено у пракси наше Цркве јер храм на освештаним темељима представља свето место”- каже се, између осталог, у најновијем саопштењу за јавност Епархије Рашко-призренске које интегрално преносимо у овом издању наше емисије посвећене Светињама и актуелним дешавањима на Косову и Метохији.
Књижевник и новинар Живојин Ракочевић предсједник Удружења новинара Србије у тексту под насловом ,,Кога мрзи Исус” а који је објавила ,,Политика” између осталог пише да је ,,Храм Христа Спаса у Приштини, вероватно највише нападани савремени објекат свих верских заједница у Европи, прошао је пут од минирања 1999, преко јавног нужника, погрдних графита, алпиниста који се веру по њему, полуголих певачица које овде снимају спотове, све до поруке: Исус мрзи Србе!”
Текст ,,Кога мрзи Исус” преносимо интегрално у емисији, као и извјештај сестре Оливере Радић новинара и професора из Ораховца са вјенчања у цркви Богородице Љевишке у Призрену у недјељу 13. јуна, када су се на вјечну љубав пред Богом заклели младенци Илија и Јована из Америке и Аустралије.
Свој доживљај овога величанственог сабрања са нама је подјелила Оливера Радић:
“Недељу Руси зову Васкрсење. Она и јесте Васкрсење. Данас сам осетила то по ко зна који пут. Кроз Призрен окићен заставама Албаније, постављеним ових дана у знак сећања на дане од пре 22 године када су после потписивања Кумановског споразума Срби протерани са својих огњишта, двоје младих људи пристиглих са две стране света, Илија из Мелбурна и Јована из Лос Анђелеса, дошли су до храма Богородице Љевишке где је обављен чин њиховог венчања.
Подсетили су ме на пчеле које су провлачећи се кроз трње и разне траве упутиле ка најлепшем цвету сакривеном од очију пролазника, и спустиле се на њега упијајући његове сокове, како би из њих направили најукуснији мед.
Појала је Љевишка данас песмом Братиславе Ђукић из Лондона, која је одговарала на Литургији, коју су служили владика Кирило пристигао из Буенос Ајреса, игуман Михајло из Архангела, отац Ђорђе из Љевишке, отац Јован из Св. Ђорђа и о Исидор из Призренске богословије. Пратила је Сандра Младеновска из Штутгарта, а у цркви верници из Призрена, Ниша, Параћина, Лепосавића, Ораховца, Велике Хоче …
Светлост се са прозора на куполи спуштала на младенце и док је владика Кирило говорио о Косову и Метохији као светињи која окупља и сједињује Србе са свих страна, низ младино лице су се сливале сузе. Васкрсла је Богородица Љевишка и светитељи на њеним фрескама огарављеним у Мартовском погрому, васкрсао је Призрен и кроз молитву младенаца послао поруку свету: Ми смо ту данас, а биће нас још јер Призрен се не напушта, Призрену ће се увек има ко враћати и онда кад многи мисле да то тога никад неће доћи.”
Разговор сестре Оливере са младенцима о томе шта их доводи да управо у Богородици Љевишкој положе брачне завјете, и са њиховим кумом свештеником Срећком Живановићем, као и са Братиславом Ђукић и Сандром Младеновском Кујунџић, можете послушати у овој емисији.
