Памтимо: Ни после 21 годину не зна се ко је убио монаха Харитона (Лукића)
Бањски игуман Данило: “Отац Харитон је ширио мир на све нас јер је из њега зрачила молитва“
Емисија посвећена монаху Харитону који је отет а потом звјерски убијен 15. јуна 1999. године.
За вријеме најновије голготе нашег народа на Косову и Метохији, 1999. године, мученичком смрћу страдала су, од руке шиптарских терориста, два монаха – отац Харитон из манастира Светих Архангела код Призрена и отац Стефан из манастира Будисавци код Клине.
Светоархангелски монах Харитон (Лукић) је киднапован 15. јуна 1999. године у Призрену. Његово обезглављено тело нађено је годину дана касније од стране Комисије за ексхумацију, у селу Тусус код Призрена. Утврђено је да је глава одсечена оштрим предметом. Кости руке биле су поломљене, као и кичма, којој је недостајало неколико пршљенова. Одјећа је у предјелу срца била избодена ножем. Свој монашки пут отац Харитон (рођен 1960) започео је у манастиру Црна Река 1995. године, а 1998. је у манастиру Светих Архангела код Призрена замонашен, што је било прво монашење у овој светињи после 550 година.
Игуман Светиње Светих архангела у Призрену у клисури призренске Бистрице, Архимандрит Михаило говорећи за наш Радио о ратним годинама страдања нашег народа, Светиња и монаштва, сјетио се блаженог спомена оца Харитона, додајући и да је, иако година највећег страдања, 1999. година била година највеће љубави и благодати између нашег народа.
Отац Данило игуман манастира Бањска, рођени Призренац, говорећи за емисију “Косметска кандила“ сјетио се свог дјетињства у Призрену, живота прије и после ратних страдања у овом граду, говорио је и о својим сјећањима на мученика монаха Харитона. Отац Данило је међу последњима видио оца Харитона баш када је кренуо на свој последњи земаљски пут послушања.
“Не могу описати невјероватно смирење које је зрачило из погледа оца Харитона. Ширио је мир на све нас јер је из њега зрачила молитва“-каже отац Данило.
Отац Стефан (Миленковић) игуман манастира Зочиште памти страдање нашег народа током ратних година када је гледао како се пале Светиње, како за пар дана нестаје наше историјско и културно наслеђе.
“Људима је за један дан нестајало све оно што су годинама, деценијама, па чак и вијековима стицали. Расељавање људи са својих вјековних огњишта је оно што најупечатљивије памтим, поред киднаповања и страдања оца Харитона“- сјећа се свог сабрата отац Стефан.
