Једна од великих и дубоких српских рана је Крагујевачки октобар, када је нацистичка њемачка војска погубила око 2800 цивила, међу којима и 300 крагујевачких ђака. Био је то један од највећих злочина њемачког Вермахта у току Другог свјетског рата.
Крагујевац, завијен у црно, и дан данас одише мирисом жртве ових мученика. Нијеми хук који одјекује Шумарицама, држаће час генерацијама и генерацијама, док год буде свијета и вијека, као и порука књиговође Јакова Медина коју је написао као своју последњу животну бригу у овом палом свијету : „Лебац сутра немојте послати“.
У прилогу доносимо текст колегинице Оливере Балабан, написан у знак сјећања на страдање недужних жртава у Крагујевцу.
Крагујевачки октобар 1941.
„Лебац сутра немојте послати“
Једне прилике протојереј Георгије Флоровски је рекао да се ми Срби не умијемо молити као браћа Руси и преносити предање наше Свете Цркве као Грци, али ако треба дати главу за вјеру, е ту смо први. Изгледа да нам је Бог по својој неизрецивој љубави баш због тога и намијенио велика страдања. Летјеле су српске главе од Косова и прије Косова, а тек послије… ни броја им се не зна. Летјеле и свијетлеле, јаукале из јама и јаруга, ријека и потока, откинуте, згажене и унакажене али слободне.
Једна од великих и дубоких српских рана је Крагујевачки октобар, када је нацистичка њемачка војска погубила око 2800 цивила, међу којима и 300 крагујевачких ђака. Био је то један од највећих злочина њемачког Вермахта у току Другог свјетског рата. Повод за овај стравични догађај била је борба Њемаца са устаницима код Горњег Милановца, у којој је погинуло 10 а рањено 26 немачких војника. Недељу дана прије овог догађаја, генерал окупационих снага у Србији, Франц Беме, донио је наредбу по којој ће за сваког убијеног њемачког војника бити стријељано 100, а за рањеног 50 заробљеника или талаца.
На највишем њемачком официру у Крагујевцу – мајору Паулу Кенигу, било је да изврши ову наредбу. Прва хапшења у Крагујевцу су почела 18. октобра 1941. године. Несрећни мушкарци, претежно Срби, али и Јевреји и Роми, извлачени су из кућа, богомоља, школа, њива, радњи, све дотле док број њихових глава није задовољио фашистичку осветничку глад.
Крагујевац, завијен у црно, и дан данас одише мирисом жртве ових мученика. Нијеми хук који одјекује Шумарицама, држаће час генерацијама и генерацијама, док год буде свијета и вијека, као и порука Јакова Медина: „Лебац сутра немојте послати“.
Главе које су некоме биле отац, син, брат или муж постале су једва хиљадити дио дуга који је требало платити. Милан, Драган, Видан и Јован постали су „један“, „два“, „триста шездесет осам“ или „хиљаду двеста двадесет три“. Број у низу осталих. Четири дана је трајало хапшење, бројање и стријељање.
Од 18. до 20. октобра стријељани су углавном становници околних крагујевачких села, док је градско становништво пострадало 20. и 21. октобра. Високи официри њемачке војске који су били задужени за руковођење овим крвавим пиром, прије рата су се бавили просветним радом. Мајор Паул Кениг је био професор у протестантској теолошкој школи, а капетан Фриц Фидлер директор Високе техничке школе.
Од њиховог просвјетног рада историја је упамтила масакр над недужном дјецом, ђацима крагујевачке гимназије. Збијени у три топовске шупе, уплашени, смрзнути, гладни и жедни, осуђени без суда и пресуде, ђаци, сељаци, радници, чиновници, професори, љекари, трговци, оци… чекали су свој смртни час.
У последњим тренуцима свога овоземаљског живота, дрхтавом руком исписивали су последње поруке и поздраве својим најмилијима. Божидар Милинковић, мајстор, на полеђини радничке књижице је написао: „Мила Ружице, опрости ми све на последњем часу. Ево ти 850 динара, твој Божа“. Лазар Петровић, радник, оставио је своју поруку на полеђини старе дописнице: „Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је”. Отац и син, Никола и Александар Симић стријељани су заједно. Отац Никола, инжињер, је записао: „Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози”.
Порука Радисава Симића је гласила: „Збогом Мицо, ја данас погибох. Збогом срце, последња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине, и без мене. Збогом, Радисав”.
Лазар пише: „Миро, пољуби децу уместо мене. Срца моја и душе моје. Слушајте маму, децо, и чувајте се. Љуби све. Збогом занавек. Ваш тата Лаза“.
Гимназијалац Павле Ивановић, писао је оцу, не знајући да је и он заробљен: „Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и ћилим. Донеси нам у теглици пекмез.
Паја. Тата, иди код директора ако вреди”. (Отац Павла Ивановића је стријељан дан након свог сина.) Други гимназијалац је успео само кратко да запише: „Драги мама и тата, последњи пут”.
Једна кратка порука написана руком општинског књиговође Јакова Медина, само у једној јединој реченици описује читаву трагедију тог ужасног рата, неправде и покоља на сопственом прагу: „Лебац сутра немојте послати“.
Хљеб, као симбол живота, и рат, који је симбол смрти и глади, овом човјеку ставља на савјест бригу да се онај комад који је њему за живота намијењен, сјутра удијели неком другом. И то је све о чему он у овом тешком тренутку пише. Не поздравља се ни са ким, не тугује ни за ким, не тражи никоме ништа, а живот оставља живима. Масовно стријељање почело је 21. октобра у 7 сати ујутру.
Да је међу немачким војницима ипак постојао и макар понеки случај човјечности и саосјећања у овој трагедији, свједочи податак о спашеном животу гимназијалца Јована Вељковића. На списку за стријељање нашло се име младе Милице Панић-Вељковић, тек удате за крагујевачког комунисту Кажимира Вељковића. Како ње у крагујевачкој евиденцији још увијек није било под презименом Вељковић, умјесто ње, грешком је убијена 58-годишња Милица Вељковић, удовица генерала Вељковића.
Њен шеснаестогодишњи син Јован, био је међу ухапшеним гимназијалцима, који су вођени на стријељање. Из необјашњивих и никад разјашњених разлога, један немачки војник је пришао Јовану Вељковићу, извукао га из колоне и тако му спасио живот.
Долине Сушичког и Ердоглијског потока у Шумарицама одабране су за мјесто погубљења јер је бијег одатле био знатно тежи, а ради веће сигурности да ће метак стићи до заробљеника који би евентуално покушали да бјеже, митраљесци су распоређени на падинама потока. Стријељање је трајало пуних седам сати.
Групе недужних људи и дјеце, цивила, одлазили су мирно и спокојно на мјесто свога погубљења, као што одлази јагње на заклање, или, како види Десанка Максимовић – „као да смрт није ништа“. Свјесни да сурову реалност тренутка не могу да промијене, мали и велики, стари и млади, зрело и достојанствено су понијели цијену улоге која им је у том моменту „цивилизације” намијењена. Улога недужних жртава фашизма. Најмлађа жртва био је дјечак старости 11 година и 11 мјесеци. Након седам сати непрекидне паљбе, 21. октобра 1941. године у 14 часова, Крагујевац је занијемио.
Пуцњи су утихнули а убијање је прекинуто. Преосталих 350 живих, колико је остало у топовским шупама, било је дужно да под хумке земље закопа овај несносни злочин, који и дан данас одјекује Шумарицама и свијетом, и опомиње на звијер која се може родити у човјеку, ако пренебрегне чињеницу да је створен по образу и подобију Божијем.
Иако није било дозвољено обиљежавање гробова и приступ страдалима, Крагујевчанке, мајке, жене, сестре и ћерке су се ноћу крадом провлачиле до Шумарица и пребирале по мртвим тијелима, тражећи своје најближе. У локвама крви препознавале су најмањи трзај живота и најтиши откуцај била. Захваљујући њима, осморо рањених је преживјело злочин.
Поједини историјски подаци наводе да је цио батаљон који је извршио стријељање у Шумарицама послат на одмор, због психичких поремећаја.
Прво опело и помен пострадалима одслужено је 22. октобра 1944. године, дан послије ослобођења Крагујевца.
Аутор: Оливера Балабан.
