Priština donela odluku da iseli stanare iz zgrade u centru grada. – Među nevoljnicima je i Leposava Stojanović (86)
„Deca nam se nisu posvađala!”, ponavlja Leposava Stojanović i objašnjava sebi i drugima kako je i zašto ostala u centru Prištine. Samo su retki i upućeni znali gde je osamdesetšestogodišnja gospođa Leposava, a onda je priča o njoj počela da se širi nakon odluke Opštine Priština da je, zajedno s ostalima, iseli iz stanova u kojima su proveli život. Sve je počelo kad se jedna velika zemlja delila po etničkim šavovima, a unutrašnje linije koje su nacrtali komunisti dobijale obrise tvrdih budućih granica i podela. U centru Prištine formirala se mala naseobina različitih ljudi: Srba, Albanaca, Turaka, Roma. Paviljon E, prizemna zgrada sklopljena od betonskih elemenata, odlukom Saveta Studentskog centra postala je 1973. godine dom Ruži, Leposavi, Draginji, Krstinji, Radmili, Sevdiji, Taibi, Muminu, Samiju, Ramadanu…
Dokument je, za sedamnaest nezbrinutih porodica, potpisao predsednik Komisije Sahit Miftari. Formirala se zajednica, smeštena između Rektorata, Radio Prištine, Filozofskog i Filološkog fakulteta, Univerzitetske biblioteke, od devedesetih godina tu je pravoslavni Hram Hrista Spasa, a od 1999. katolička crkva posvećena Majci Terezi. Sve ove institucije gledaju u jadne, zapuštene zgradice, u kojima se još održavaju tragovi života nekadašnjeg grada. Nijedna od njih nema ono što čuva, održava i krije ova beda.
Kosovski ministar za zajednice i povratak Dalibor Jevtić razgovarao je s gradonačelnikom Prištine Špendom Ahmetijem, nekadašnjim prvakom pokreta „Samoopredeljenje”, i zaključio da su se „negde složili i da niko neće biti prinudno iseljen dok se ne nađe trajno rešenje”. Da li je tako i ima li uopšte smisla razdvojiti ove ljude?
Zvoni zvono pustog, lepo okrečenog i uređenog Hrama Majke Tereze. Crkva Hrista Spasa zaključana je katancima albanske Opštine Priština, a ispred glavnih vrata je smeće – u nju ne može ni vernik, ni sveštenik. Ulaz u Univerzitetsku biblioteku, koja se nekad zvala „Ivo Andrić”, a sada je „Petar Bogdani”, pokrio je portret Skenderbega. Ispred fakulteta prazno – na mestu gde je bio spomenik Vuku Karadžiću građevinska rupa, kod srušenog Njegoša izraslo veliko drveće. Ispred Rektorata, umesto Dositeja Obradovića, stoji Hasan Priština s maskom protiv kovida 19 na bronzanom licu. Na Radio Prištini zastava Republike Albanije.
Sve što bi trebalo da čuvaju pomenute institucije nalazi se u ovim barakama. U njima se čuva grad, u njima je preteklo njegovo gospodstvo i potreba da čovek čuva čoveka, u njima su dobri obziri i poštovanje, u toj sirotinji živi poslednja Priština.
Jedan od etnički najčistijih gradova u Evropi odlučio je da ukloni život koji ga je sagradio. Preksinoć je u Paviljonu E izbio požar. Pomoćna prostorija kod stana Draginje Stamenković je izgorela, vatrogasci su intervenisali, došla je policija, zvali su Opštinu – niko se nije javljao. „Ovo je usmereno ili protiv nas ili protiv Opštine. Kako se do sada nikad ništa nije zapalilo?”, kaže Leposava Stojanović.
„Došao je jedan komšija i lupao po vratima: ’Zapalili su nas, zapalili su nas! Bežite!’ Ona je stara žena, neće da otvori vrata svakome, treba da čuje glas nekoga koga zna i kome veruje”, kaže Azra Latifi, koja brine o baki Leposavi, i dodaje: „Sve u svemu, ako ne govorim o sebi, hoću da govorim o njoj. Žao mi je što ovo moram da kažem, ali Leposava nema godište, da misli da će još pet godina da živi.
Nemaš reči…” Azra, kao i većina stanara ove zgrade, zna samo jedno – da vlasti hoće da ih izbace iz sirotinjskih stanova koje su dobili, zaradili i zaslužili. Nema nikakvih garancija, niti sigurnosti da će im imovina biti nadoknađena. Rečeno je da će im Opština plaćati kiriju u narednih pet godina i da sami nađu smeštaj. Azra je završila psihologiju, mlada je, savršeno govori srpski jezik.
„Ja sam se s Ivanom igrala advokata, tako smo učile jezik – ja srpski, a ona albanski. Kad se posvađam sa svojim bratom, onda je Ivana advokat, a kad ona ima svađu sa svojima – ja sam advokat.”
Danas pravi advokati sležu ramenima dok im objašnjavaju šta se ovde dešava i ko je u pravu. Na zaključak da imaju još tri dana da se isele, baka Leposava gotovo viče: „Bože, ne daj! Ne idemo ni živi ni mrtvi odavde. Ne tražimo njihovo, a oni nama traže naše stanove. Kad mi traži stan, neka mi obezbedi stan.”
Neki stanari Paviljona E ovde su došli posle sukoba 1999. Međunarodne organizacije su ih izbacivale jer su se tu nelegalno useljavali, dok su se neki dogovorili s vlasnicima i ostali da tu žive. Aziz Pajazitović dospeo je u Paviljon iz Medveđe i uselio se u stan Ruže Mladenović. U međuvremenu je čuo da je ona umrla i sada moli njenu ćerku, za koju ne zna kako se zove i gde živi, da dođe i da sačuva svoju imovinu.
U vrevi pomešanih osećanja, sirotinjskog stida i bede, ispod kreča na zidovima izbijaju neki stari grafiti. Trag o sebi ostavili su: Ljuba, Vuka, Toni, Daić. Danas ni ta prošlost nema smisla. Sistem je ovim ljudima jasno poručio: Ne možete više da se krijete, od vas je potrebnija garaža za novu elitu, koja druge ne poznaje i ne želi da ih vidi – raselićemo vas i daćemo vam novac za kirije. Ovim se završava jedan grad i njegov, dvadeset godina, tajni i odbačeni život. Gde će se obnoviti ideje koje su ovde preživele?
Tu gde se, u kućnim papučama, bez struje, po mrklom mraku trese baka Leposava uskoro će biti skupoceni automobili onih koji upravljaju ovim ustanovama i gradom. Bez obzira na njihovu moć, ostaće svedočanstvo da su uništili poslednji trag grada, ali – što reče Džoni Štulić – „točak ’mercedesa’ nije točak istorije”. Jedan običan spisak stanara i njihovih lepih imena: Ruža, Leposava, Draginja, Krstinja, Radmila, Azra, Sevdija, Taiba, Mumin, Sami, Ramadan…, postao je dokument i čitulja ubijenom gradu.
Piše Živojin Rakočević
Izvor: © Politika Online
