Кратко житије Светог Стефана Пиперског и Жупског

Свештеномученик Боривоје Пиперски

Кратко житије Светог Стефана Пиперског и Жупског

Овај животопис Светог Стефана Пиперскога препис је документа који се чува у Архиву Митрополије црногорско-приморске. На оригиналу стоји да је житије записано на основу казивања јеромонаха Боривоја. Ријеч је о Свештеномученику Боривоју Томовићу, настојатељу манастира Ћелија Пиперска, који је мученички пострадао 1945. године у Словенији.

Почетак животописа преподобног оца нашега Стефана, који је у Пиперима. Овај преподобни отац Стефан бјеше од Српске земље, из предјела Херцеговине, племена Никшића, села званог Кути. Родио се је од благочестивих родитеља: оца и матере, племенитих, Радоја и Марије.

Они бјеху богоугодни, праведни, чисти душом и тијелом пред Богом и људима и сваким врлинама испуњени и украшени, као што Бог воли. Бог праведни хоћаше да се дијете роди од праведних родитеља, да би се припремио и васпитао и да од њега произведе угодника. Када је блажени отрок Стефан дошао до довољног узраста дадоше га родитељи да се учи божанским ријечима у царску и свету обитељ, храм пресвете Богородице код ријеке Морачe, гдје се добро научи и прими монашки чин, затим би и рукоположен за ђакона и свештеника.

Он у овој светињи добро и богоугодно поживље, служећи свету обитељ, у свакој послушности и смирењу, подвизавајући своје тијело постом и молитвом, док је дошао близу старости. Али, стари непријатељ људског рода не трпљаше врлине Светог старца, него учини да му досађује сурови народ турски. Бјеше пак близу манастира Мораче град звани Колашин, удаљен три сата, у коме живљаше сурово племе арнаутско (род), који му тешко досађиваху као и свима који служаху у мананастиру.

Свети се уклони од њих, жељаше тишину, коју и нађе, удаљи се пет часова од манастира, у ненасељено мјесто звано Трмања, које завоље као мјесто тишине, радујући се духовно, и ту сагради малу колибу, колико је потребно једном човјеку да се насамо моли Богу, и поживље у њој побожно постом и молитвом, док сазнаше варвари колашински за њега. Устремише се да га убију, јер мишљаху среброљупци да ће нешто узети од њега. И дођоше близу колибе светог старца, гледајући га и његову колибу и дим који из ње излажаше.

Покушаше да га убију. Али, милостиви Бог не допусти да се ђаволска воља испуни. Учини те пастири ровачки по цио дан са овцама својима излажаху, пасући стадо до сунчевог заласка. Турци дању не смејаху ударити на светог старца, док пастири пођу са стадом својим. Али проклетници не одустајући, смишљаху да га ноћу убију. Бог и тако не остави светог праведника и не шћаше га предати у руке грешника, већ ноћу посла помоћ свише. Прије сунчаног заласка падаше око светог велика тама и стајаше до изласка сунца, док дођу пастири са својим овцама. Турци по цијелу ноћ тражаху старца, али га не налажаху. Тако га тражаху и шћаху убити четири дана и четири ноћи, али им би узалудна нада. По цио дан гледаху га у колиби.

Бог га штићаше од сваке напасти, као што штити сваког човјека који га се боји и твори вољу његову. Потом старац [сазна] намјеру невјерника и отуда пође у предио Скендеријски, у племе Пипере, близу села звано Црнци (једно поприште далеко) и ту нађе обично мјесто и извор живе текуће воде, назван Госпођина вода и ту сагради малу црквицу, на стијени више ње, у име Рождества Пресвете Богородице и храм свети освети и ћелију сагради и грађевину зидовима добро огради. Манастир украси добро, колико је то било могуће једном сиромашном старцу, у каменитом и врло сиромашном мјесту стијешњеном од проклетих турских чада. Он купи мало земље за манастирске потребе, а скупи и неколико инока, својих ученика, који су добро служили Богу и народу.

У манастиру, који подиже пребиваше преподобни старац тринаест година, у свакој врлини, у посту и молитви, чиме Богу веома угоди. Људи тога племена, гледајући мужа праведна и света, поштоваху га као оца и учитеља свога. Достигавши дубоку старост, предаде Богу дух, године од спасења свијета 7224 (управо 1716 г) . Њега часно сахранише и опјеваше са свијећама и кадионицама, часно тијело предаше гробу. Одмах после три године би чудесни знак. Гледаху сви да на гроб светог спадају свијеће с неба и свијетле чудно, које у чуђење довођаху све, који то гледаху. Кратко вријеме иза тога, јави се свети једном побожном јереју да извади његово тијело из мрачног гроба, „и поставит јего в свјет познанија да прославитсја Бог у свјатими својими: јакоже и збитсја“ (то се и учини).

Овај побожни јереј одмах уставши радоваше се душом, објави браћи и народу ово јављање његово од светога и пођоше заједно, радујући се, сваштеници обучени са свијећама и кадионицама гробу светога. Дошавши с народом отворише раку светог и нађоше тијело његово – цијело и нерушимо „јакоже шипок благоуханиј“. Тада би велика радост по свој српској земљи, говораху „Слава Богу свемогућем који чини дивна и славна чуда у светима својима“ и поставише га у ћивот у цркви коју је он саградио. У њој и до сад стоји нерушимо његово свето тијело „творја знаменија и чудеса велија в људех исцјељаја сваки недуг и бољезни не токмо благочестивого рода христијанского; но и агарјанского“. После не много времена (пошто мину мало времена), по престављењу светитеља, дође неки јеромонах Јов, из ровачког племена, који би насљедник тог манастира.

Оставши неко вријеме у том манастиру, имајући нарав змије и лукаво срце, скупи своје племенике зле и лукаве људе сличне себи и скупи све имање манастира светитељева: овце, волове, пчеле и посуђе, и све што још имаше и побјеже у своје племе. Али, Бог по молитвама светог Стефана учини дивно и брзо чудо. Пусти силни вјетар звани сјевер са снијегом и хладноћом у пустом мјесто звано Трмање, гдје окајани јеромонах Јов зло испусти своју душу, док његови племеници осташе, подневши многе ране. После тога пак све покрадено вратише манастиру. У то вријеме бјеше у мананистиру Морачком неки блажени муж и духовни отац Филотеј, по имену, који је био испуњен сваким добрим дјелом.

Он виде бездјелна окајана Јова у сну црна као фуруна и рече му блажени Филотеј: „О Јове!“ Он му рече: „Оче Филотеје, сви смо црни и окајани и ја и моја дружина, која је са мном лукавила свети манастир, који га покрадосмо, тешко мени!“ Потом после дуго времена из далеке земље дође неки ђакон у манастир Светог Стефана и оста у њему мало времена /дана/. Искушан би ђаволом и својом злом природом да украде светитеља. Једне ноћи сам уђе у свету цркву и узе светитеља из ћивота. Нико пак није видио, нити знао, и он постави светитеља на земљу. Обавијена поњавом, изнесе га из цркве. Свети се даде ђакону један час носити, а после га овај не мога подићи са земље, али се трудио за то не из побожности, већ среброљубља ради безумник.

Много пута покушаваше подићи га са земље, али се узалуд труђаше и оставив га шћаше у своје отечество да бјежи, али Божја сила и чудеса светитеља не допустише му ни једне стопе даље крочити. Гле чудеса светог старца, богоугодног Стефана, који и невољнa принуди ђакона да чува свето његово тијело и тако оста стојећи на ногама од поноћи до подне. У то пак вријеме бјеше настојатељ светог манастира игуман, неки Стефан звани Стаматовић, блежени муж који уставши рано да по обичају чита манастирску јутарњу молитву, и позва ђакона као страна дошљака али га не нађе. Уђе у свету Цркву и нађе ћивот, али светитеља не нађе. Тада сазва сво братство и убрзо потече у село ближње Црнце звано и каза свима људима што се десило. Тада сви они, жалосна срца и пламенорастућим гњевом испуњени, одмах се упутише потећи у сва околна мјеста облијећући до подне „као крилате птице“, који га скоро и нађоше и обрадоваше се великом радошћу.

Једна је радост била због тога што су нашли светитеља а друга због његових чудеса, који је крадљивца светиње и невољна свезао да га чува. Тада пак игуман са свима људима гњевом и јарошћу испуњеним дође и хоћаху да убију лупежа. Али, о чуда светитељева!, премилостиви Бог молитвама светог Стефана који не допусти ђакону да бјежи, сада умилостиви игумана и сву братију и људе да му ни једне хулне ријечи не реку. Вратише се сви заједно у манастир светог Стефана, радујући се и славећи Бога и светог Стефана, таквог свога угодника и чудотворца, који чини дивна и славна чуда. Ђакон пак покајавши се добро за свој гријех оста мало времена /дана/ па отиде натраг.

Светитељ пак би часно положен у ћивоту своме, гдје се и до сад гледа чинећи многа чудеса. „Исцјељаја всјакују немошч в људех и до сего дње непрестано точит исцјељенија мошчи јего свјатија: всјакому вјероју и љубовију приходјашчему”. Молитвами свјатаго чудотворца Стефана, угодника твојего: Господи Исусе Христе, Боже наш, помилуј и спаси нас. Амин.

(Првобитно објављено у часопису Светигора, бр.264, Петровдан, јул 2017. стр. 39-40.)

Приредио Александар М. Вујовић,
професор Цетињске богословије
и уредник Катихетског програма Радио Светигоре