PIŠE: Jeromonah Makarije (Imamović)
Ako želimo da se sjedinimo sa Bogom i steknemo večni život, moramo da se potrudimo oko svog spasenja, da ga izgrađujemo kako apostol Pavle kaže „sa strahom i trepetom“. Nije dovoljno da samo stihijski idemo kroz život i onaj koji tako radi luta po bespuću ovoga sveta. Ukoliko čovek nema dovoljno pažnje i ako se ne trudi na pravilan način, makar bio i u Crkvi, sav njegov trud će biti uzaludan jer kako kaže apostol Pavle: „mnogi trče, ali malo njih stiže na cilj“. Da bismo stigli na taj cilj, a to znači da se sjedinimo sa Bogom, moramo da imamo potrebnu pažnju. To zavisi isključivo od nas i od toga da li mi hoćemo ka Bogu ili smo i u kojoj meri vezani za ovaj svet i željni uživanja u njegovim strastima i slastima. Tu je sva borba i tu se odigrava borba večnog života.
Sveti oci nas uče da ukoliko težimo da se sjedinimo sa Bogom i da idemo pravim putem ka Njemu, da Ga vidimo onakvim kakav On jeste, a ne onako kako ga naša prelesna i pala priroda zamišlja, ako želimo da spoznamo Boga koji je ovaploćena Ljubav – moramo da obratimo pažnju na tri stvari. One su međusobno povezane i sve su podjednako važne, a prva od njih je neznanje. Vladika Nikolaj Velimirović kaže da je neznanje najgore od svega, a odmah zatim ide neverovanje.
Dakle, neznanje. Da bismo išli pravim putem moramo da naučimo koja je prava vera, da se svim svojim srcem i svim bićem i umom trudimo da živimo na pravilan način, a ne da se bavimo prolaznim stvarima ovoga sveta, ako nemamo znanje o pravoj veri uzalud se trudimo i nećemo stići do Boga. Pre svega moramo da znamo šta je to što nam je potrebno za spasenje, ali često se događa jedna strašna stvar, mi zapravo ne želimo da znamo – da želimo mi bismo tražili, pitali, kucali, otvorila bi nam se vrata, jer nas Bog nikad ne ostavlja. Ipak, mi često pravimo težak promašaj tako što niti pitamo, niti tražimo, niti nas to interesuje, usput nam je potrebno da imamo Boga da nam pomaže da radimo šta hoćemo i tako ostajemo u neznanju koje je pogubno po nas i naše spasenje.
Druga bitna stvar koja ugrožava naše spasenje je zaboravnost. Čovek koji nema pažnju na putu spasenja biće zaboravan, neće znati šta je juče ili bilo kada uradio, jer mu je um rasejan i njegova pažnja je zasnovana samo na trenutnim događajima koji mu se odvijaju pred očima. To je telesni način života i ako čovek na taj način bude išao ka Bogu to će biti potpuni promašaj. Dakle, na našem putu ka Bogu je važno da steknemo pažnju i prevaziđemo zaboravnost. Ona je usko povezana sa neznanjem, jer čovek koji ne zna i koji nema veru u Boga, neće imati nikakvu pažnju i živeće na jedan bezbrižan i beslovesan način. Mi ne smemo da zaboravljamo Boga. Razmislimo samo koliko smo vremena koje nam se neće vratiti potrošili uzalud, ne vodeći računa o spasenju i ne pomišljajući na Boga i večni život, koliko smo samo u toku jednog dana izgubili vremena koje nam je dato da bismo se sjedinili sa Bogom. Ovaj život nam nije dat da stičemo bogatstva ovog sveta, svet prolazi i završava se, ovaj život se završava. Svuda oko nas su grobovi, jednog dana svako od nas će završiti u grobu i to je kraj za ovaj svet i za ovaj život. Ostaje besmrtna duša koja treba da se sjedini s Bogom, o vaskrsenju mrtvih i telo treba da se sjedini, celokupan čovek treba da se sjedini sa Bogom i da vaskrsne za život večni. Ako ne budemo o tome razmišljali, na tome radili, a to znači ako ne budemo imali pažnju, onda ćemo sigurno imati zaboravnost a nažalost vidimo da je većina nas ima. Malo ko se trudi da ima tu unutarnju pažnju i da hoda sa Bogom, kao što kaže car David u Psaltiru: „Svagda vidim pred sobom Gospoda, On mi je s desne strane da ne posrnem.“ Onaj koji hoda sa Bogom on ga stalno vidi, nosi sa sobom, u svom srcu, u svojoj kleti, u svom unutarnjem biću, on ne razmišlja o svom poslu, o svom bogatstvu, o svom napretku, kako će zaraditi, kako će se kockati, kako će bludničiti, o bilo čemu što se suprotstavlja spasenju, o gresima koji se projavljuju od nepažnje i zaboravnosti, od zaborava Boga i spasenja. Bog je naše spasenje i ukoliko budemo držali tu pažnju imaćemo Boga u srcu, bićemo s njim u zajednici i spasenje nam je već blizu. Kako ćemo izaći pred Boga ako vreme našeg života prođe u nepažnji, šta ćemo reći Bogu? Jesmo li živeli za Njega ili za svoju praznu sujetu? Razmislimo dobro, nemojmo biti naivni i pre svega nemojmo biti maloverni.
Osim neznanja i zaboravnosti, treća velika opasnost koja se javlja u duhovnoj borbi pravoslavnih hrišćana sa bestelesnim silama koje se suprotstavljaju našem spasenju je lenjost. Ona je temelj neznanja i zaboravnosti. Čovek koji je lenj i koji se ne trudi oko svoga spasenja, koji ne podstiče sebe da služi Bogu živome, a kroz Boga i svojim bližnjima i svojoj zajednici, da živi istinski i evanđelski, nažalost uzaludno gubi vreme i propada u ovom svetu. Ako se bude predavao lenjosti i stalno čekao da neko drugi nešto uradi za njega, da ga neko drugi spase, u trenutku smrti uhvatiće ga strašna panika jer će shvatiti koliko je bio lakomislen, da je kraj dočekao nespreman, a vreme je isteklo. Evo vidite kako je to strašno. S druge strane, ako se budemo trudili, ako sad ovog trenutka odlučimo da promenimo svoj život, to će značiti i naše pokajanje.
Od ovog trenutka, u kakvom god se stanju nalazili i u kome god grehu da ležimo, da ustanemo i kažemo – od sada, od danas neću više, počinjem da živim zaista po Bogu, neću biti lenj za svoje spasenje, trudiću se, tražiću Boga, ostaviću sve sujetno u ovome svetu, sve svoje razne grehe i strasti i slasti koji me privlače jer će sve to u jednom trenutku postati prah i pepeo.
To je naša odluka da se pokrenemo na spasenje. Ako se budemo obratili Bogu na pravi način, pokrenuli sebe, odlučili da u pokajanju menjamo svoj život, da više nećemo da gubimo vreme, doći ćemo u stanje istinske zahvalnosti Bogu. Razmišljaćemo o svim dobročinstvima koja nam je Bog učinio od samog rođenja, o samom daru života koji smo dobili, a u Hristu dobijamo i dar večnoga života, Bog nam daje da živimo u večnosti sa Njim, a mi to odbacujemo tako što ne znamo, ne verujemo, a onda nas još ubijaju lenjost i zaboravnost. Potrebno je da razmišljamo i da zahvaljujemo Bogu svakog dana govoreći zajedno sa psalmopojcem Davidom „Šta ću uzvratiti Gospodu za sve što mi je dao“ jer ne znam hoću li ujutru biti živ ili će se moj život baš večeras završiti.
Nemojmo biti lakomisleni, zahvaljujmo Bogu što imamo u životu mnoge stvari, što dobijamo od Boga tu večnu ljubav koja se izliva na svet i na svakog od nas ponaosob, kroz to blagodarenje ćemo razviti revnost za svoje spasenje, osećaćemo da smo dužni da služimo Bogu i pokrenućemo se svojom slobodnom voljom. Tako ćemo izaći iz te pogubne lenjosti, neće nam biti teško ništa da uradimo za svoje spasenje, ni da postimo, ni da se molimo, niti da idemo u crkvu, ni milostinju da damo drugome, neće nam biti teško jer znamo da nećemo to nositi sa sobom u onaj svet i u život večni, ništa nam to neće značiti, a ako damo i očistimo sebe od tog materijalnog, e onda će to imati vrednost kao vrednost ljubavi prema bližnjem, a to će pokazivati i vrednost ljubavi prema Bogu. Zato nemojmo da budemo nemarni, upamtimo dobro – nemarnost, zaboravnost i lenjost ubijaju, a blagodarnost Bogu donosi život večni i spasenje u Hristu. Kroz to dobijamo smisao, naš život će dobiti smisao i naše molitve će dobiti smisao, akatisti koje ovde čitamo Presvetoj Bogorodici dobiće smisao i sve ovo za šta se molimo, što tražimo od nje da to ima smisla, da mi hoćemo da se pokrenemo na spasenje, tražimo da nam pomogne u molitvi i u svemu a onda i mi moramo da se potrudimo jer ako nećemo onda je naše traženje uzaludno, to je prazna i besmislena priča. Zato obratimo pažnju, odlučimo se sad, kako kaže u Jevanđelju, evo sad je dan spasenja, sad je trenutak da se spasimo, sad odlučujemo hoćemo li u večni život i u zajednicu sa Bogom ili ostavljamo svoj život i svoje spasenje zato što nam se čini da je to teško i da nas naša lenjost ubija i savladava.
*Autor je saradnik misionarskog portala Kinonija.
