Na treću nedelju Velikog Vaskršnjeg posta, Krstopoklonu nedelju, služena je Sveta Liturgija u podgoričkom hramu Velikomučenika Đorđa – kojom je načalstvovao Arhijerejski namesnik podgoričko-kolašinski, protojerej stavrofor Gojko Perović.
Visokoprečasnom proti sasluživalo je sveštenstvo ovoga svetoga hrama: protojerej Mirčeta Šljivančanin, starešina Crkve, protojere-stavrofor Mileta Kljajević, jerej Blažo Božović i đakoni Ivan Crnogorčević i Luka Pavićević.
Blagoljepiju Bogosluženja svojim pojanjem doprineo je hor Sveti Sava, pod rukovodstvom horovođe i dirigenta Snežane Popović.
Pročitavši jevanđelsko začalo, slovom pouke sabranima u hramu Gospodnjem, obratio se potom načalstvujući sveštenoslužitelj, prota Perović, rekavši da u ovu treću nedelju Časnog posta, iznosimo Časni krst na sredinu hrama – da ga celivamo i da se pred Krstom Gospodnjih Stradanja poklonimo.
Prota Gojko je potom ukazao da je više razloga zašto je Crkva ustrojila takav poredak – da se baš sada na sredinu posta, klanjamo Častom krstu;
,, Prije svega, iznoseći Časni krst na sredinu hrama, mi se podsjećamo na kakvom smo putu, gdje smo pošli, kud smo krenuli !“
Otac je kazao da ovaj trud molitveni, podvižniči, Časnog Vaskršnjeg posta – zna nekad sam po sebi i da zanese čoveka i da čovek, moleći se Bogu, idući u Crkvu, paleći svijeće, čitajući molitve – se zatvori u neki svoj svet, da o Bogu ne misli niti o drugim ljudima; nego da umišljeno smatra da eto, on nešto posti, on se nešto trudi, nešto prebira svoje grehe, kakav sam, ovakav sam, onakav sam… Govoreći, Bože oprosti mi ovo, oprosti mi ono… A kad ga pitamo, ukazao je prota, i kada ga sretnemo (a sreli smo verovatno takve ljude možda i takve sveštenike) – bolje da ga ništa ne pitamo.
Ali “on posti“ – kazao je prota, rekavši, da je on uronio u dubinu svoje neke grehovnosti, koja jeste takva, kakva je, – i on odatle, ne mrda.
,, I ne samo onaj koji posti, nego i onaj kome je Bog dao nešto veliko, a posebno onaj kome je Bog uzeo nešto veliko, koji je ostao bez nekoga, najbližega; takav zna da se zabode u dno dna, i da ne mrda odatle – iako je pred njim Bog koji mu je i dao to što mu je uzeo, i koji će mu vratiti to što mu je uzeo. “ – naglasio je otac
Podvukavši da niti dobitak niti gubitak – u ovome životu nikakvoga smisla nema, – ako ne gledamo u Onoga koji nam to sve daje.
Zato su premudri Oci Crkve, objasnio je otac, u svome obraćanju dobro uradili, kada su na sred posta, kada smo krenuli da se molimo i podvizavamo – stavili Krst Gospodnji, da se setimo, – zbog Koga mi sve to radimo ?
,, Jer nema takve sebičnosti, ni takve umišljenosti, ko što ima u duhovnom životu ! Umišljeni su i doktori, guslari, pjevači, sportisti, milicajci… svi… “ Ali, kada krenemo Božijim putem, i kada nas tu tresne umišljenost – da smo mi neko i nešto, jer smo počeli tobož nešto da radimo… I ako nas neka tuga, muka i nesreća uhvati neopisiva – nema mrdanja iz te rupe, podvukao je prota – ukoliko ne pogledamo Gospoda Koji Strada, kazao je prota Perović u svojoj besedi, na Krstopoklonu nedelju.
,, Taj Bog Koji upravlja i nebom i zemljom, Tvorac, Svedržitelj, Svemoćni, Svevideći – naš Bog, nas hrišćana – nije samo Onaj koji stoji neđe sa nebesa, drma, trese i prijeti – da ako ne budemo dobri, da će nas kazniti. !“ ukazao je otac, kazujući na Hrista Raspeta Koji visi na Krstu, govoreći:
,, Pogledajte našega Boga! Kakav je. Razapet na krstu. Sišao među ljude da bude kao mi i pretrpio je svako ljudsko zlo. Znao je šta mu spremaju. Znao je šta ga čeka, znao je kakvi su ljudi – zbog toga je i konačno došao među nas i znao je da sa ljudima ne može proći bolje ni drugačije, nego što je prošao. I lagali su za Njega, i namještali Mu suđenja Koja Mu ne pripadaju, – i na kraju Ga Razapeli…
Dobro razmislite… podsetio je otac. Svaki od onih ljudi je rekao – nijesam ja kriv. Pilat je rekao – Ja bih ga najradije pustio. Pilatova žena je rekla – Pusti ga. Oni fariseji su rekli – mi bi ga ubili, al ne možemo bez Pilata… Apostoli su rekli – ako te ko dira, mi ćemo biti tu.
Đe su? – upitao je načalstvujući sveštenoslužitelj. Razbežali su se.
Znači, svaki je prjevario. Svaki – kazao je otac Gojko, naglasivši da je ostao Sam na Krstu, Razapet da krvari, – ostavljen i prevaren od svih.
,, To je Čovjek. Bog-Čovjek (zato je Pilat rekao Evo čovjeka).
Upitavši potom – kakav je pravi čovjek ? – odgovorivši -prevaren, napušten, ostavljen… i naravno, naređen da umre, kao i svaki čovjek. Pa i ovaj čovek koji je Bogočovek; jer je i Njemu smrt pripremljena jer se i On smrti dohvatio.
Mogao je da dođe među nas, kazao je otac, da nas pozdravi pa da ode – međutim, ne. On je ostao – dok i smrt nije okusio. I zato je smrt sastavni dio naših života, objasnio je otac, kazavši, da je Krst postavljen ne samo da nas podseti – odakle smo krenuli i kuda smo pošli, nego i šta nas čeka do kraja ovoga Posta – a čeka nas Gospodnje Stradanje.
,, Svaka naša nevolja, sumnja, tema – ako nije povezana sa Gospodnjim Stradanjem, besmislena je. Nema smisla, nema kraja i nema rješenja. A ako je povezana s Gospodnjim Stradanjem – onda nas čeka Vaskrsenje, vječni život, bolji od onoga koji sada živimo; i nadopuna svakoga našega nedostatka. “
Zato – naše je samo, da stojimo u toj veri, naglasio je otac, u veri Gospodnjega Stradanja, Groba – i ako Bog veliki da, da dočekamo i Svetlo Hristovo Vaskrsenje – podvukao je prota, u podgoričkom hramu Svetog Đorđa.
A svi oni koji su se pripremili postom i molitvom, pristupili su zatim prisajedinjenju Svetim Hristovim darovima.
U Svetogeorgijevskom domu nastavljeno je zajedničarenje uz prigodno posluženje, za koje se ovom prilikom pobrinula veroučiteljica Snežana Popović, sa svojim učenicama.
Čas veronauke, škole Sveti Đorđe, održan je potom pri ovom Svetom hramu, sa početkom od 10h, dok je čas kod protinice Duške Stanišić, danas otpočeo u 14 časova.
Elza Bibić
Foto: Mario Matković
Video: Darko Radunović
