U Manastiru Svetih arhangela na Miholjskoj Prevlaci kod Tivta u treću nedjelju Časnoga posta – Krstopoklonu, bratstvo ove svetinje sa vjernim narodom služilo je Svetu liturgiju.
Prije pričešća vjernih o. Josif je besjedio o Časnom krstu i pojasnio zašto na polovini puta do Strasne sedmice — Crkva pred nas iznosi Časni životvorni krst.
Besjedu oca Josifa iz Manastira Svetih arhangela na Miholjskoj Prevlaci prenosimo integralno:
Krst kao Uteha i Snaga
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.
Braćo i sestre — evo nas na polovini Časnog posta, na polovini puta ka onoj Velikoj i Strašnoj sedmici, Sedmici stradanja Gospodnjeg. U kojoj je sve Veliko: od Ponedeljka, kroz Veliki petak, kroz Veliku subotu — do najvećeg i najuzvišenijeg dana Gospodnjeg Vaskrsenja, te prve Nedelje, koja je za nas postala najvažnija nedelja u našem životu.
Tada će naš pogled biti uperen na stradanja Gospodnja, u sve ono što je On u tim trenucima učinio za nas — u Njegovo veliko poniženje, u to što je poneo posledice svega onoga našega: naš dug, naše slabosti, naše nemoći, posledice našeg greha. On će to poneti u toj Sedmici. I mi ćemo tada hoditi za Njim, gledajući u Njega, zaboravljajući sve ovo naše.
A evo sada, dok smo na polovini puta do te Sedmice — Crkva iznosi pred nas Časni životvorni krst.
Zašto Crkva iznosi Krst
Iznosi ga — ne da bi nas uplašila, ne da bi nas traumirala, ne da bi nas dovodila u neke nezgodne situacije, da sklanjamo pogled od Boga, da bežimo ili da se stidimo Krsta. Već da bismo se pod Krstom odmorili, ukrepili snage za predstojeće dane, da bismo se utešili. Jer svaka pravoslavna hrišćanska duša — duša koja je u Svetoj tajni krštenja sjedinjena sa Bogom, sa Gospodom Isusom Hristom i sa Njegovim Ocem i Duhom Svetim — svaka takva duša pod Krstom nalazi utehu. U Krstu nalazi hranu svoju, nadahnuće svoje za ovaj život — za život hrišćanina, koji nikada nije bio lak, niti treba biti lak.
Jer u životu hrišćanina jeste krstonošenje. Svaki pravoslavni hrišćanin jeste krstonosac, svaki koji sledi za Gospodom Svojim. Svaki koji čuje reči Gospodnje — koje smo upravo i danas čuli — o toj potrebi odricanja od sebe. Ne odricanja zato što Bog želi nešto da oduzme od nas, nego zato što želi da nam daruje od Sebe, želi da nam daruje ono najuzvišenije. I On nam savetuje, pa i zapoveda, da se odreknemo svega onog što sprečava da se On useli u nas — svega onoga lošeg, svega onog što nas vezuje samo za zemlju. Jer mada sama zemlja i uživanje u njoj nije samo po sebi grešno, zemaljske slasti i sve ovo bogatstvo često nas vezuju — vezuju nam ruke i noge, vežu nam glavu, prikovavaju nas za zemlju. I tada — mada smo i sami za to krivi — ne možemo da uzdignemo glavu svoju ka Nebu, ka Ocu svome, ka tamo gde nam je večna kuća, tamo gde nas čekaju svi Sveti, gde nas čeka Presveta Bogorodica, svi naši Sveti preci koji su živeli noseći Krst svoj — uzvišeno, dostojanstveno — ne bilo kakav krst, nego Krst časni.
Krst koji vodi u zlatnu slobodu
I taj Časni krst koji nas vodi u zlatnu slobodu — u slobodu odrobljavanja ovome svetu, odrobljavanja strastima, odvezanosti od svega što je prolazno, od svega što je trošno.
Koristeći Krst Gospodnji, koji nas odvodi od svega toga — mada to možda nije uvek ugodno, ponekad je bolno u telu, ponekad i duša strada, pati se, muči se zbog svojih sagrešenja, muči se zbog toga što koliko god se trudila, ne može dovoljno da ispunjava zapovesti Gospodnje, uvek sagledava sopstveno nesavršenstvo, sopstvenu nedovoljnost, slabost i nemoć — ali u isto vreme ne sme da ostane samo na tome. Gledajući svoju nemoć i česta brojna izdajstva i grehe, čovek treba da se seća velike milosti Gospodnje. Treba da se seća Njegova Časnog krsta — Krsta gde je On projavio maksimalnu ljubav prema nama.
Ni jedan drugi bog — izmišljeni bog, svi ti silni bogovi koje su ljudi izmišljali i koji su često bili plod obmane onog jednog palog duha, koji sebe nama predstavlja za boga — svi ti izmišljeni bogovi ne mogu se porediti sa našim Bogom. Ne mogu se porediti sa onim što nam je On darovao, sa onim čime nam je posvedočio Svoju istinu, Svoju ljubav, Svoju pravdu. I u svemu tome nalazimo veliku utehu uz ovaj naš privremeni život. I ma koliko teški bili ti dani, i ma koliko puta se sebi činimo kao da nema svetla na kraju tunela — nikad ne treba da poverujemo u to. Uvek treba da budemo zagledani u Krst Gospodnji i u Krst naš. Da u tom našem krstu — bilo nevoljnom, koji je mnogo teže poneti, bilo voljnom — vidimo tačku susreta s Bogom. Tačku gde nas On leči, gde nas čisti, gde nas oslobađa i pravi mesta u nama, u našoj duši, da On dođe da se nastani u nas.
Da bismo ovde poživeli kao deca Božija, kao sinovi i kćeri Oca Nebeskog, kao braća Gospoda našeg Isusa Hrista. Da bismo poživeli noseći taj naš Krst — koji je svakome dat. Jer Krst nositi nama je suđeno, kao što kaže Vladika – pesnik, Petar Drugi. Mi to ne možemo da izbegnemo — i to je naša sudbina u pozitivnom smislu te reči. To je nešto što nam je određeno, to je naša Slava.
To je ludost pred svetom — ali je u stvari sila Božija, premudrost Božija. Ono što za svet označava poniženje, gubitak i poraz — to je za nas Pobeda i Slava. I mi smo u Raspetom Gospodu Isusu prepoznali istinitog Boga, istinitog Cara — Njega Koji visi na Životvornom drvetu krsta, Njega Koji je tu sa nama i Koji će biti sa nama do kraja sveta i veka i u beskonačne vekove.
Ne bojte se i ne stidite se
I da se ne uplašimo od svih tih pritisaka koji se vrše na nas. Od toga što ponekad izgledamo kao bezumni pred svetom — noseći i celivajući Krst Gospodnji i svaki taj naš krst koji nam je dat. Da se ne stidimo. To će pred svetom uvek biti ludost. Ali mi ne ugađamo svetu, mi se ne borimo samo za ovo prolazno — mi se borimo za ono večno, za večni Božanski život koji nam je, u meri u kojoj je svako od nas ovde pripremljen i otvoren, darovan u Crkvi Njegovoj, na ovoj Božanskoj liturgiji, darovan nam u Jevanđelju, Svetoj reči — sve ono što nam je već sada predukus Carstva nebeskog, dano nam je i ovde.
I danas ćemo se pričestiti Njime, sjediniti se sa Njime — sa Njime Raspetim. Ali ne samo Raspetim, jer tu nije kraj Njegov, tu nije kraj naš. Jer da je sve ostalo na Krstu, da je sve ostalo u Grobu — mi bismo bili najjadniji od svih ljudi. Ali Gospod je Vaskrsao. I mi polako idemo ka tome danu — pripremajući se da ga doživimo u našoj meri, možda maloj, ali neka to zrno vere u Vaskrsenje, ta istina Vaskrsenja, dotakne nas i ovog Časnog posta. Da i mi budemo svedoci Raspetog, Umrlog — ali i Vaskrslog Hrista. I da zajedno u Njemu i sa Njime nasledimo Večno spasenje.
U zajednici sa Ocem Njegovim Nebeskim i Životvornim Duhom Njegovim — Presvetoj Trojici, Kojoj neka je slava sada i uvek i u vekove vekova.
Amin.
Izvor: Manastir Miholjska Prevlaka
