Od svih liturgičkih pravila koja se odnose na Veliki post, jedno je od odlučujuće važnosti za njegovo razumsvanje i, pošto je spescifično za Pravoslavlje, predstavlja u mnogome ključ razumevanja pravoslavne liturgičke tradicije.
Radi se o pravilu koje zabranjuje služenje svete Liturgije tokom nedelje Posta. Jasno je navedeno: Sveta Liturgija ne može ni pod kojim uslovima da se služi za vreme posta od ponedeljka do petka – sa jednim izuzetkom – na praznik Blagovesti, ako se dogodi u ove dane. Sredom i petkom je posebna večernja služba pričešća: naziva se Liturgija pređeosvećenih darova.
Značenje ovog pravila je do te mere zaboravljeno da se ne poštuje u mnogim parohijama, osobito onim koje su bile izložene latinskom i zapadnom uticaju, te se produžilo sa svakodnevnim služenjem „privatnih” i „zaupokojenih” liturgija tokom celog Posta. A tamo gde se pravilo i drži, nije učinjen nikakav napor da se prevaziđe formalno pridržavanje „propisa” i razume njegovo duhovno značenje, duboka logika Velikog posta. Važno je, stoga, da detaljnije objasnimo značenje ovog pravila koje prelazi okvire Velikog posta i objašnjava celokupnu liturgičku tradiciju Pravoslavlja.
U opštim crtama ovde imamo izraz i primenu jednog bitnog liturgičkog principa: nepodudarnost Evharistijs sa pošćenjem. Da bismo, ipak, razumeli značenje tog principa, ne smemo da počnemo sa postom nego sa Evharistijom. U pravoslavnoj tradiciji, koja se u ovome duboko razlikuje od evharističke teologije i prakse zapadnog katolicizma, Evharistija je uvek imala svečani i radostan karakter. To je, pre svega, sveta tajna Hristova dolaska i prisutnosti među učenicima, te je stoga proslava – u sasvim realnom smislu – Njegovog Vaskrsenja. Zaista, dolazak i prisutnost Hrista u Evharistiji, za Crkvu su ,dokaz” Njegovog Vaskrsenja. To je radost zapaljenih srca apostola kad im se, na putu za Emaus, Hristos pokazao „u lomljenju hleba”; to je večiti izvor „eksperimentalnog” i „egzistencijalnog” znanja Crkve o Vaskrsenju. Učenici nisu videli stvarno Vaskrsenje, pa ipak, verovali su u njega, ne zato što ih je neko tome naučio, već zato što su videli vaskrslog Gospoda, kad su „vrata bila zatvorena”. On se pojavio među njima i učestvovao u njihovom obedu.
Evharistija je isto dolaženje i prisutnost, ista radost i „zapaljenost srca”, isto neracionalno, ali i apsolutno znanje da se vaskrsli Gospod pokazujs „u lomljenju hleba”. Ta radost je toliko velika da, za ranu Crkvu dan Evharistije nije bio jedan od običnih dana, nego Gospodnji Dan – dan koji je iznad vremena, jer se u Evharistiji već sagledava Carstvo Božije. Sam Hristos js na Tajnoj večeri rekao svojim učenicima da im js darovao Carstvo da bi mogli ,da jedu i piju u Njegovom Carstvu”. Budući da je Evharistija prisutnost vaskrslog Gospoda, Koji se uzneo na nebo i sedi s desne strane Oca, ona je, prema tome, učestvovanje u Carstvu koje je „radost i mir u Duhu Svetome”. Pričešće je „hrana besmrtnosti”, „nebeski hleb”, a približavanje Svetoj Trpezi je istinito vaznesenjs na nebo. Tako je Evharistija praznik Crkve, ali, još bolje, Crkva kao praznik, kao radovanje u Hristovoj prisutnosti, kao učestvovanje u večnoj radosti Carstva Božijeg. Svaki put kad Crkva služi Evharistiju, ona je „kod kuće” – u nebu; ona se uznosi tamo kuda se Hristos vazneo da bi mi mogli da „jedemo i pijemo za Njegovom trpezom u Njegovom Carstvu…” Tako možemo da razumemo zašto je Evharistija nepodudarna sa postom, jer je post, kao što možemo dalje videti – glavni izraz Crkve u stanju putešestvija, i to samo dok je ona na svom putu prema Nebeskom Carstvu. A „sinovi Carstva”, kaže Hristos, „ne mogu da poste dok je sa njima Ženik”.
Pa zašto se onda, možda će neko upitati, daje Pričešće u danima posta na Liturgiji pređeosvećenih darova? Da li se to protivi navedenom principu? Da bismo odgovorili na ovo pitanjs, treba da uzmemo u razmatranje drugi aspskt pravoslavnog razumevanja Pričešća, njegov značaj kao izvora sile, koja održava naše duhovne moći. Ako je sveto Pričešće, kao što smo videli, ispunjenje svih naših podviga i napora, cilj kome težimo, krajnja radost našeg hrišćanskog života, ono je takođe po neophodnosti izvor i početak našeg duhovnog napora, božanski dar, koji nam omogućava da znamo, da želimo i težimo „savršenijem zajedničarstvu u danu bez večeri” u Carstvu Božijem. Jer Carstvo, mada je došlo, mada dolazi u Crkvi, treba da bude ispunjeno i u svojoj savršenosti projavljeno na kraju vremena kada će Bog sve stvari ispuniti Samim Sobom. Mi to znamo i unapred u tome učestvujemo. Mi sada učestvujemo u Carstvu koje će doći, imamo predosećaj i predukus slave i blaženstva, ali smo još uvek na zemlji, i naše celokupno zemaljsko bivstvovanje je dug i često mučan put prema krajnjem Danu Gospodnjem. Potrebna nam je na ovom putu pomoć i podrška, snaga i uteha, jer se „knez ovog sveta” još nije predao. Baš naprotiv. Znajući da će ga Hristos pobediti on priprema poslednju i žestoku bitku protiv Boga da bi se otrgnuo od Njega koliko je god moguće. Ova je bitka tako teška, a „vrata adova” tako moćna da nam sam Hristos govori o „uskom putu” i o malo njih koji mogu da njim idu. U ovoj borbi, naša glavna pomoć su Telo i Krv Hristova, ona „nasušna hrana” koja nas duhovno održava i, bez obzira na sva iskušenja i opasnosti, čini da budemo Hristovi sledbenici. Pošto smo primili sveto Pričešće mi se molimo:
„… daj da ovi darovi budu i meni na isceljenje duše i tela,
na odgonjenje svakog protivnika, na prosvećenje očiju srca mog,
na mir duševnih sila mojih, na veru nepostidnu, na ljubav nelicemernu,
na ispunjenje premudrošću, na održanje zapovesti Tvojih,
na umnoženje božanske blagodati Tvoje i na usvojenje Carstva Tvoga…
Ne uništi me, Stvoritelju moj, nego uđi u moje udove, vene i srce …
da bi svako zlo i svaka telesna strast pobegli od mene kao od ognja,
kroz pričešće postajem Tvojim obitalištem…”
Ako Veliki post i pošćenje znače pojačanu borbu, to je – po Evanđelju – zato što smo suočeni sa zlom i svim njegovim silama, te nam je stoga potrebna pomoć i sila tog božanskog Ognja. U tome je smisao posebnog posnog Pričešća sa unapred osvećenim Darovima tj. Darovima osvećenim na Evharistiji prethodne nedelje i sačuvanih u oltaru za pričešćivanje vernih u sredu i petak uveče.
U posne dane se ne služi Evharistija zato što je njeno služenje neprestani uspon radosti, međutim, u Crkvi postoji neprekidna prisutnost plodova Evharistije. Isto kao što se „vidljivi” Hristos uzneo na nebo pa je ipak nevidljivo prisutan u svetu, ili Pasha koja se proslavlja jedanput u godini, a njeni zraci osvetljavaju celokupni život Crkve, ili Carstvo Božije koje će tek doći ali je već među nama, isto je to i sa Evharistijom. Kao sveta Tajna i slavlje Carstva Božijeg, kao praznik Crkve ona je nepodudarna sa pošćenjem i ne služi se za vreme Velikog posta. Kao blagodat i sila Carstva koje već deluje u svetu, kao naša „nasušna hrana” i oružje u našoj duhovnoj borbi, ona je u samom centru posta, ona je, zaista, nebeska mana koja nas održava u životu za vreme našeg putovanja kroz pustinju Velikog posta.
Postavlja se pitanje: ako se Evharistija ne podudara sa postom, zašto se ipak njeno služenje propisuje u subotu i nedelju Velikog posta, i to bez „prekidanja” pošćenja? U ovome izgleda kao da Crkveni kanoni protivreče jedan drugom. Dok neki od njih zabranjuju post u nedelju, drugi zabranjuju da post bude prekidan tokom svih četrdeset dana Velikog posta. Ova protivrečnost je samo prividna, jer dva pravila, koja se na prvi pogled uzajamno isključuju, u stvari tretiraju dva sasvim različita značenja sadržana u terminu posta. Ovo je važno da se razume, jer mi ovde otkrivamo pravoslavnu „filosofiju posta”, neophodnu za naš celokupan duhovni napor.
Postoje dva puta i načina posta i oni imaju koren u Sv. Pismu i Sv. Predanju. Oni odgovaraju dvojakim stanjima i potrebama čoveka. Prvi može biti označen kao totalni post. On se sastoji u potpunom uzdržavanju od jela i pića. Drugi bi se mogao označiti kao asketski post jer se, uglavnom, sastoji od uzdržavanja samo od određene hrane i od bitnog smanjenja dijetalnog režima. Totalni post, po svojoj prirodi, je po trajanju kratak i ograničen je na jedan dan ili čak na deo dana. Još od samog nastanka hrišćanstva, on je bio shvaćen kao stanjs pripreme i očekivanja – stanje duhovne koncetracije na ono što treba da dođe. Ovde fizička glad odgovara duhovnom očekivanju ispunjenja, „otvaranju”, i pripremi celog ljudskog bića za radost koja se približava. Stoga u liturgičkoj tradiciji Crkve nailazimo na totalni post kao na poslednju i konačnu pripremu za Veliki post, za odlučujući duhovni događaj. Nalazimo ga, na primer, uoči Božića i Bogojavljenja, a iznad svega, u Evharističkom postu, suštinskom vidu naše pripreme za mesijansku gozbu za trpezom Hristovom u Njegovom Carstvu. Evharistiji uvek prethodi ovaj potpuni post, koji može da varira u trajanju, ali koji za Crkvu predstavlja neophodni uslov za primanje svetog Pričešća. Mnogi pogrešno razumeju ovo pravilo i u njemu ne vide ništa drugo nego nekakav arhaični propis, i pitaju se zašto prazan stomak treba da bude preduslov za primanje Sv. Tajne. Svedeno na fizičko i grubo „fiziološko” poimanje, i shvaćeno samo disciplinski, ovo pravilo, razume se, gubi svoje značenje. Rimski katolicizam je već odavno duhovni smisao posta zamenio juridičkim i disciplinarnim smislom (npr. pravo na „oslobođenje” posta, kao da je post potreban Bogu a ne čoveku!). Stoga nije čudnovato da je u sadašnje vreme u rimokatolicizmu u potpunosti ukinut „evharistički” post. Ipak, po svom pravom značenju potpuni ili totalni post predstavlja glavni izraz onoga ritma pripreme i punoće kojima Crkva živi pošto je ona i „očekivanje” Hrista u „ovom svetu” i ulazak ovog sveta u „svet koji dolazi”. Ovde možemo da dodamo da se u ranoj Crkvi ovaj potpuni post nazivao izrazom pozajmljenim iz vojnog rečnika – statio, što je označavalo garnizon u stanju uzbune i pripreme. Crkva je „na straži”. Ona očekuje Ženika u potpunoj spremnosti i sa radošću. Na taj način potpuni post ne predstavlja samo post članova Crkve. On predstavlja samu Crkvu, u očekivanju Hrista koji joj dolazi u Evharistiji, koji će doći u slvi kad se ispuni vreme.
Sasvim je drugačije značenje drugog vida posta, koji mi nazivamo asketskim. U ovom slučaju je cilj posta da čoveka oslobodi nezakonite tiranije tela, podčinjavanja duha telu i njegovim prohtevima, što je tragični rezultat greha i čovekovog prvorodnog greha. Laganim i strpljivim naporom čovek otkriva da „ne živi samo ohlebu” – da u sebi vaspostaalja primat duha. Po neophodnosti i po svojoj prirodi, to je dug i mukotrpan trud. Faktor vreme je bitan, jer je potreban dug period vremena da se iskoreni i izleči opšta i univerzalna bolest, koju su ljudi počeli da posmatraju kao svoje „normalno” stanje. Veština asketskog posta je profinjena i usavršena u okvirima monaške tradicije, a zatim je prihvaćena od strane celokupne Crkve. To je primena Hristovih reči na čoveka da demonske sile koje čoveka porobljavaju moguda budu pobsđene jedino „molitvom i postom”. Ona je zasnovana na primeru samoga Hrista, koji je postio 40 dana pa se onda suočio sa Satanom, i ovim susretom opovrgao čovekovu podčinjenost „samo hlebu” i objavio njegovo oslobođenje. Crkva je izdvojila četiri vremenska perioda za asketski post: pred Vaskrs i Božić, post Sv. Ap. Petru i Pavlu i pred Uspenijem Božije Matere. Četiri puta u godini ona nas poziva da se Svetom terapijom posta očistimo i oslobodimo od prevlasti tela. Terapija zavisi od primene nekih osnovnih pravila, među kojima je najvažnije „neprekidanjs” posta, njegovo neprekidno trajanje u vremenu.
Ova razlika između dva metoda posta pomaže nam da razumemo prividne kontradikcije u kanonima, koji regulišu post. Kanon koji zabranjuje post nedeljom smatra da je na taj dan „prekid posta” pre svega uslovljen samom Evharistijom, koja ispunjuje očekivanja i koja, budući da je svrha svakog posta, istovremeno predstavlja i njegov kraj. To znači da nedelja, dan Gospodnji, prevazilazi post isto kao što nadmašuje vreme. Drugim rečima, to znači da nedelja, dan Carstva Božijeg ne pripada onom vremenu koje je označeno u postu kao putovanje prema Carstvu Božijem. I tako nedelja ostaje ne kao dan posta već kao dan duhovne radosti.
Međutim, dok Evharistija prekida totalni post, ona ne prekida asketski, koji od nas, kao što smo već objasnili, sam po sebi zahteva kontinuitet napora. To znači da propisi o hrani, po kojima se upravlja asketski post, ostaju na snazi i za vreme nedelja u Velikom postu. Da bismo bili konkretni, meso i masnoća su zabranjeni, ali samo zbog „psiho-somatskog” karaktera asketskog posta, jer Crkva zna da telo, ako treba da bude „savladano”, mora biti podvrgnuto dugoj i strpljivoj disciplini uzdržavanja. U Rusiji, npr. monasi nisu nikada jeli meso. Ali ovo nije značilo da su postili na Vaskrs ili neki drugi veliki praznik. Može se reći da određeni stepen asketskog posta pripada hrišćanskom životu kao takvom i hrišćani treba da ga održavaju. Ali shvatanje, nažalost tako rasprostranjeno, da se na Vaskrs treba prejesti i prepiti, tužna je i ružna karikatura istinitog duha Pashe! Tragično je, zaista, da se u iekim crkvama narod odvraća da na Vaskrs prima sveto Pričešće, a divne reči sv. Jovana Zlatousta – „trpeza je puna. Svi se naslađujete divno! Tele je ugojeno, neka niko ne ode gladan” – verovatno su shvaćene kao da se isključivo odnose na bogatu sadržinu vaskršnjeg stola. Praznik je duhovna realnost i da bi se proslavio kako treba potrebno je isto toliko trezvenosti i duhovne koncentracije koliko i u postu.
Prema tome, jasno treba da se razume da nema protivrečnosti u činjenici da Crkva nastoji da se uzdržavamo od izvesne hrane nedeljom za vrsme posta i osude posta na dan Evharistije. Jasno je isto tako da možemo ostvariti pravi duhovni cilj posta ako se pridržavamo i jednog i drugog pravila – ako održavamo evharistički ritual pripreme i ispunjenja i ustrajemo u naporu „spasonosnih četrdeset dana”. Sve ovo nas vodi Liturgiji pređeosvećenih darova, koja zauzima posebno mesto u bogosluženjima za vreme posta.
Preuzeto iz knjige Veliki post protojereja Aleksandra Šmemana
