У суботу, када наша православна црква прославља Пренос моштију Светих бесребреника и чудотвораца Кира и Јована, Његово Високопреосвештенство митрополит шумадијски Господин Јован, служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Великомученика Георгија у селу Чибутковица крај Лазаревца.
Његовом Високопреосвештенству саслуживали су: игуман манастира Светог Георгија у Ћелијама, гост из Архиепископије Београдско-карловачке протосинђел Евстатије Драгојевић, протојереј ставрофор Раденко Живаљевић, архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј ставрофор Златко Димитријевић, протојереј Родољуб Војиновић, протођакон Никола Урошевић и ђакон Дејан Јовановић.
Чтецирали су вероучитељи: Илија Нагулић, Драган Кељаћ и Марко Лазовић.
Својим гласовима Литургију су украсили Србски Православни појци из Београда.
По прочитаном Јеванђељу, Високопреосвећени митропилит се обратио народу речима:
“У име Оца и Сина и Светога Духа!
Помаже вам Бог, браћо и сестре. Нека је благословен Бог који нас је данас својом светом руком сабрао у овај храм, посвећен светом великомученику Георгију, да се овде данас заједнички Богу молимо, браћо и сестре. Јер је сам Господ рекао: „Где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам и ја међу њима.“
Нека је благословено наше сабрање на овој Божанственој литургији, коју данас овде сви заједно служимо. А Литургија, знате да то често говорим, браћо и сестре, она је предукус Царства Божијега. Литургија је највеће, најзначајније, најсветије и најузвишеније дело које је Бог дао човеку да може да врши на овој земљи. Литургија, браћо и сестре, своди небо на земљу, а земљу уздиже на небо. Иако смо ми данас овде дошли да се у смирењу, у љубави и са вером молимо Богу, и ако доживљавамо Литургију као предукус управо тог Царства, браћо и сестре, онда ћемо се и ми данас на један духовни начин узнети на небо. Зато Литургија, браћо и сестре, као што често говорим, тражи целог човека – човека сабраног, човека који слуша реч Божију и не само да је слуша, него је и испуњава. И зато нам Литургија, браћо и сестре, доноси радост. Отуда је свети Јустин Ћелијски рекао: „Не могу да замислим тужног човека тамо где се служи Литургија.“ Зато је Литургија радост, браћо и сестре.
На Литургији, као што рекох, доживљавамо Бога. На Литургији се сједињујемо са Богом. На Литургији, браћо и сестре, потврђујемо да верујемо у Бога, што ћемо и исповедити читањем Символа вере. На Литургији потврђујемо, браћо и сестре, да волимо једни друге. Јер све што у животу чинимо, ако нема љубави и вере у Бога, све нам је то празно, браћо и сестре. Апостол Павле, кога смо сада чули, говори о љубави, да је љубав веза савршенства. Да ће све престати, да ће све нестати – и вера, и нада – али да ће љубав остати довека. Волети значи жртвовати се за онога кога волиш. А сам Господ наш Исус Христос, браћо и сестре, из љубави према роду људскоме, према нама, родио се, дошао међу нас и све претрпео. Из љубави се жртвовао, и нема веће љубави од те жртвене љубави. Зато Господ каже да нема веће љубави од оне да ко живот свој положи за другога.
Ми смо данас у овом одељку из Јеванђеља по Матеју чули једну дивну поуку, где нам јеванђелист Матеј описује како је Господ, када је изабрао своје ученике, своје апостоле, послао их у свет да проповедају Царство Божије, браћо и сестре. Зашто Царство Божије? Зато што је сам Господ у Светом јеванђељу рекао: „Иштите најпре Царство Божије и правду Његову, а све ће вам се остало додати.“ Заиста, када се човек труди да испуњава правду Божију, он у себи осећа мир, у себи осећа спокојство, у себи осећа радост. Али када човек хоће у овоме животу да спроводи своју правду, наша људска правда је бледа, браћо и сестре, у односу на Божанску правду. Јер наша правда не може да буде потпуно истинита. Зашто? Па зато што смо грешни људи. Зато је правда Божија она која испуњава оно што Бог од нас тражи. И зато нам данашње Јеванђеље говори, браћо и сестре, да је Господ, када је послао своје ученике да проповедају, обукао их у благодатне дарове Духа Светога. Дао им је власт над нечистим духовима, како каже данашње Јеванђеље, да их изгоне из људи, да их исцељују и да оздрављују болесне. А то се може добити само даром Божијим, браћо и сестре. Зато данашње Јеванђеље управо говори о даровима Божијим. Свети апостол Павле, када набраја дарове Духа Светога, каже: вера, нада, мир, љубав, милосрђе, дуготрпљење, незлобивост и кротост. И заиста, браћо и сестре, ово данашње Јеванђеље у потпуности је примењиво на данашње светитеље које славимо, а то су Свети бесребреници Кир и Јован. Узмите онај кратак историјат из Пролога Светог Владике Николаја, па ћете видети ко су била ова двојица лекара. Они се називају бесребреницима. Зашто? Зато што нису лечили за новац. Били су свесни дара Божијег који им је Бог дао. Лечили су, свакако, и медицинским средствима, али су људе још више лечили вером и молитвом. Упућивали су их да верују. Као да су им говорили: „Ми вам дајемо лек, али сам по себи лек није довољан.“ И на крају, сваки лек који ми данас примамо од лекара, браћо и сестре, можда помаже педесет одсто у лечењу, али других педесет одсто, па и више од тога, доприноси вера. Јер ми верујемо људима који су нам прописали тај лек за ту и ту болест. И када верујемо, то је оно што је најважније – да имамо веру. Јер ми вером усељавамо Бога у себе, браћо и сестре.
Дакле, ови апостоли које је Господ, као што рекох, обукао у дарове Духа Светога, јесу апостоли, то јест посланици. Они су, браћо и сестре, преносиоци, да тако кажем, благодати Божије. И то је оно што је Православна Црква најбоље сачувала – такозвано апостолско прејемство, које се преноси од Господа Христа преко светих апостола, затим преко епископа и свештеника на верни народ. И зато су, браћо и сестре, апостоли, кажем, задобили силу Божију. Задобили су моћ Божију. Задобили су, браћо и сестре, да испуњавају домострој спасења, да испуњавају план Божији, онако како је Бог одредио да се човек може спасити. Апостолство се, браћо и сестре, састоји у томе да они непрестано осећају да су послани од Господа Христа да чудотворе не својом силом, него благодаћу Божијом. Али, браћо и сестре, сваки од нас који је крштен јесте апостол у малом. Сваки од нас има дужност, да тако кажем, да преноси добро другима. Али преносићемо га само ако чувамо благодат Божију у себи, ако живимо благодаћу Божијом и ако ту благодат умножавамо, браћо и сестре. Јер ниједан дар који нам је Бог дао није нам дао само да се њиме сами служимо, него да га умножавамо како бисмо га делили са другима. Човек је онолико велики, браћо и сестре, колико се дели, колико се даје. А не онај који је затворен у себе, који је шкрт. Не онај који мисли: „Само мени треба, другоме ништа не треба.“ Зато у данашњем Јеванђељу Господ каже апостолима: „На дар сте добили, на дар и давајте.“ Пазите, браћо и сестре. Шта је хтео Христос да каже апостолима, и не само апостолима? Шта је хтео овом поруком да каже свима нама? Дакле, овом поруком и поуком Христос хоће првенствено да подстакне апостоле на смирење. На смирење, да би их тако сачувао од гордости.
Пазите, браћо и сестре, Бог је дао апостолима да и мртве васкрсавају, да болесне оздрављују, као што рекох. Али како човек да се сачува да се не погорди, па да каже: „Види, ја сам овога васкрсао“? И онда у ствари приписује тај дар себи, а заборавља да је то од Бога дато њему. И зато Христос хоће да их сачува од гордости, браћо и сестре. Другим речима, Христос каже апостолима: „Немојте се гордити ако имате нешто велико да дате другима, јер сте и ви то примили на дар.“ И у суштини, ми немамо ништа своје. Све нам је то дар Божији. И што је најважније, што треба да схватимо, браћо и сестре, јесте да нам Бог много више даје него што заслужујемо. Мада човек у својој гордости, у својој силини, каже: „Па ја сам заслужио.“ Па чујемо и данас када човек каже: „Ама, ја сам заслужио много више да имам, да ми се даје.“ То је твоја процена, то је твој суд. Али Онај који је безгрешан, Онај који боље познаје и твоје и моје срце, Он зна, браћо и сестре, колико ће нам дати, шта ће нам дати и у које ће нам време дати. Али све то подразумева, да бисмо ми то разумели, да имамо веру у Бога и да имамо смирење. Дакле, браћо и сестре, зато Господ каже ученицима: „Будите смирени и не трчите за богатством овога света.“ Није нама Бог забранио, браћо и сестре, да се ми бринемо и о своме телу. Знамо да тело треба да хранимо и знамо чиме га треба хранити. Али не смемо да дамо превагу телу над душом својом. Треба да размишљамо о души својој, браћо и сестре. То је оно највеће што је Бог у нас уселио – душу. И зато Христос каже: „Шта човеку вреди да цео свет задобије, а души својој науди?“ Душа се лако губи, браћо и сестре. Лако се губи, верујте. А када се она највише губи? Када губимо веру. Када вера ослаби у нама, онда све у нама слаби, браћо и сестре. Слаби нам и моћ, слаби нам и снага, онда немамо ни воље ни жеље ни да устанемо, што бисмо рекли, из кревета, јер смо изгубили веру. А вера је та која нас крепи, која нас подиже и када паднемо. Људи смо, носимо тело, огреховљени смо. Али разумимо да јесмо грешни и да баш зато што смо грешни треба више да се молимо Богу, браћо и сестре, да чинимо добро. Јер ако је наша вера, као што често говорим, само на устима нашим, само на језику, од те вере нећемо имати користи за спасење, браћо и сестре. Него која вера? Она вера коју претварамо у дела, коју делима доказујемо да верујемо и да чинимо. А онај који верује у Бога, њему је недолично да чини оно што није у Богу и што није у вољи Божијој.
Дакле, браћо и сестре, зато нам треба вера. И зато када Господ каже: „На дар сте добили, на дар и давајте“, дакле, све што смо добили и што имамо, као што рекох, не можемо сматрати својим. Јер тамо опет апостол Павле каже, да се не бисмо погордили: „Ако и све испуните, ви кажите: Ми смо испунили само оно што смо били дужни чинити“, браћо и сестре. А зашто помињем ову гордост? Зато што је гордост, браћо и сестре, темељ и узрок свих наших падова, свих наших грехова. Горд човек не може да поднесе другога поред себе. А то значи да немаш љубави и немаш вере. Горд човек, он просто хоће да спусти Бога на земљу, а да се он попне на небо. Горд човек, рекох, не трпи другога поред себе, јер себе сматра највећим и најпаметнијим. Али, браћо и сестре, зато смо ми дужни да управо те дарове умножавамо, као што рекох, да се смиравамо, али и да благодаримо Богу. Јер нема човека без дара Божијег. Али је страшно када дарове Божије злоупотребимо, браћо и сестре, као и све у животу када злоупотребимо. И када злоупотребимо слободу, а нас је Бог створио слободнима, јер је управо човек највише сличан Богу по слободи. И он ту, са том својом слободом, има право и да верује у Бога и да не верује у Бога. Има право да верује у човека и да не верује у човека. То је његово право, његова слобода, боље речено. Али, каква ми је корист од слободе када сам је злоупотребио? Па кажем: „Ја сам моћан, ја сам богатији, ја сам снажнији од другога, па ћу да угњетавам другога.“ Па то није слобода. То је слобода која те заробљава. И то много више него што човек може и да замисли – да га слобода заробљава. Слобода без одговорности, браћо и сестре, није достојна ни Бога ни човека. Зато, браћо и сестре, не смемо да се лењимо за све оно што нам Бог даје. И зато треба Богу да заблагодаримо. Прво треба да благодаримо Богу, па тек онда да се молимо Богу. На пример, ево, да прво заблагодаримо што смо данас остали живи, је л’ тако? Неки нису.
Да заблагодаримо Богу што смо данас дошли овде да учествујемо у Светој Литургији, а не само да присуствујемо. Једно је присуствовати, а друго је учествовати, браћо и сестре. Присуствовати можемо на неком скупу или било где другде. Али учествовати на Литургији значи причестити се, значи сјединити се са Богом. А када се човек сједињује са Богом, када се причешћује, онда се причешћује ради чега? Ради опроштаја грехова и живота вечнога, браћо и сестре. Зато свети оци кажу: лек за бесмртност – Причешће. Зато и Господ каже: „Ко не једе моје тело и не пије моју крв, нема живота у себи.“ Има, неко ће казати: „Па неко се никада не причешћује, а ено га, живи.“ Какав је његов живот? То је живот празан, браћо и сестре. То је живот онога богаташа који је сав у страху да га неко не покраде, да му неко не одузме нешто. Зашто си стицао то богатство? Зашто стичемо то богатство на овоме свету, где, како каже Јеванђеље, мољац квари и рђа нагриза? Него треба да стичемо благо на небу. Мољац не може ни то наше злато, ако га имамо, да поједе, али може лопов да га украде. Е, то све значи и говори, браћо и сестре, да треба да стражимо над собом, над својим животом, да будемо будни, боље речено. Јер човек домаћин, како опет каже Јеванђеље, када је будан, он ће чувати своју кућу. Неће лопов смети да уђе. Али ако је заспао, ако је занемарио свој дар, као што често, на жалост, родитељи занемарују своју дужност, а ми свештеници занемарујемо своју дужност, браћо и сестре, онда је, браћо и сестре, пакао. Јер не вршимо оно за шта нас је Бог послао, за шта нас је Бог наменио.
А нас је Бог наменио за живот вечни, не за пролазност, него за вечност. Дакле, све нам ово опет говори да се, кажем, вратим мало на ове дарове Божије. А дарови Божији, браћо и сестре, представљају, како бих рекао, неисцрпне изливе Божанске благодати који обухватају све аспекте рода људскога. Имамо, браћо и сестре, ове природне дарове, то су ови земаљски које нам Бог даје, али и ове натприродне дарове. Верујем да овде народа има са села. Ја сам са села и поносим се што сам сељачко дете. Па шта ради сељак? Сељак сеје, труди се око семена које је посејао, залива га, али ако Бог не да, онда је људски труд ништа. А то не значи да човек не треба да се труди. Наш народ српски је лепо говорио: „Прегаоцу и Бог помаже.“ Потруди се, не смеш да ленствујеш, не смеш да будеш лењ, јер лењога човека, како свети оци кажу, Бог не воли. Мада Бог воли све – и грешнике и праведнике – али лењога, првенствено онога који је лењ за своје спасење, подстиче да се пробуди и потруди. А онај који се труди за своје спасење, он тиме помаже не само себи, него помаже и другима, браћо и сестре, даје пример и другима да се и они труде за своје спасење.
Дакле, браћо и сестре, ми не видимо, најчешће не видимо све дарове које од Бога примамо. Не видимо их нашим чулима, не видимо нашим телесним очима, нашим телесним слухом не можемо све да спознамо. Али зато треба мало да порадимо и на отварању духовних очију, а духовне очи много више виде него телесне. А знамо какав је дар Божији то што нам је Бог дао очи да видимо лица једни других, да видимо творевину Божију коју је Бог створио, па да се и на томе поучавамо и у томе учимо, браћо и сестре. Кажем, ми не видимо много те дарове, али ми можемо да их, како црквеним језиком кажемо, кушамо, да их пробамо, да их додирујемо и да их гледамо, али не догледамо до краја. Нисмо у стању да до краја видимо све оно што нам Бог даје. Ако не можемо да видимо, треба да живимо и да се трудимо да живимо јеванђелским животом. А када живимо јеванђелским животом, онда се нама отварају видици, браћо и сестре, и тако ми сагледавамо дарове Божије. Зато не смемо да их занемаримо. А, на пример, куд ћеш већи дар, брате и сестро, од дара живота? А јесмо ли ми сањали да себи дамо живот? Та нисмо сањали. Нису нам га дали ни родитељи сами од себе, него по благодати Божијој, по дару Божијем. А нама је дат живот, браћо и сестре, и треба да га сматрамо најдрагоценијим. Зато нам живот није дат да га прокоцкамо, да тако кажем. Није нам живот дат да га преспавамо, него, браћо и сестре, да управо светлимо својим животом. И зато се у Јеванђељу каже: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да људи виде ваша добра дела и да прославе Оца вашег који је на небесима.“ Дела, браћо и сестре, дела су та којима се или спасавамо или се осуђујемо. Дела су та која иду испред нас и која ће ићи када пођемо на онај свет, али су исто та дела која остају овде иза нас. И ако оставимо добро дело иза нас, онда ће се вековима говорити: „То је син тога доброга оца.“ А ако није био добар отац, онда неће да спомену име, него кажу: „Онај.“ А човек је икона Божија, човек је слика Божија, човек је прилика Божија. И зато, браћо и сестре, да се данас замолимо Богу да нам Бог помогне да очувамо и да умножавамо своје дарове, ове Божије дарове, како би нас Бог преко њих препознао. Нека сте срећни, нека сте Богом благословени.
Нека нам ова данашња Света Литургија буде, браћо и сестре, на живот, и на здравље, и на спасење, и на благослов. Зато сваки онај од верних који долази на Литургију, он узима благослов Литургије, благослов Цркве, и тај благослов преноси на своје домаће у кући. А без благослова човек не сме да живи, не може да живи. То значи: нисам данас био на Литургији, нисам данас добио благослов. А благослов, браћо и сестре, то није никаква формалност. Када кажемо: „Благослови“, и обраћамо се свештенику: „Благослови“, то значи: „Дај ми не твој благослов, него Божији благослов који си ти задобио када си рукоположен и постао свештеник.“ О томе треба да размишљамо. А Бог је милост и Бог је љубав. Нека да Бог да се љубав шири у домовима нашим, у народу нашем, у Цркви нашој, да се љубав шири у целоме свету.Видите, браћо и сестре, све је више мржње него љубави у свету. Данас човек, данашњи народ се не бори за мир него за рат. Немају мира у себи, ако имаш добро у себи, добро делиш, али ако имаш зло у себи и зло шириш. Да нам Господ помогне да нас сачува од искушења.
Бог вас благословио!”
На крају саме Свете Литургије, Митропилит Јован је одликовао архијерејском граматом признања велике добротворе овога храма:
– Душана Белошевића из Београда
– Владимира Мандића из Београда
– Марка Николића из Београда
Хришћанску повељу Његовом Високопреосвештенству митрополиту Јовану уручио је секретар Хришћанске Академије научника и уметности – манастир Острог; професор Цетињске богословије мр Александар Вујовић.
Након Свете Литургије парох чибутковачки протојереј ставрофор Жељко Ивковић уприличио је трпезу љубави за све сабране.
Марко Лазовић, вероучитељ
