Протојереј Предраг Катанић: „Али ту смо и да наше ово је наше време, наша страст да се ми повратимо достојним. Имамо ми разне битке. Није само битка када узмемо мач или пушку у руку, него мач када треба да сачувамо некога поред себе или да сачувамо своје душе. И то је велика битка, то је највећа битка: да сачувамо своје душе и да будемо достојни, дођемо у рајску насеље царство Божије. Нема веће и узвишеније битке од те“.
У суботу 25. јула 2026. године, на празник Светих мученика Прокла и Иларија и на Спомен Иконе Пресвете Богородице Тројеручице, у древном немањићком храму из 13. вијека, храму Светих Врачева, исцелитеља и бесребреника Козме и Дамјана у селу Слатина у Бјелопавлићима, служена је света литургија и парастос погинулим војсковођама и јунацима Мартинићке битке, поводом обиљежавања прославе 230 година од ове славне битке, коју је предводио Свети Петар Цетињски Чудотоврац.
У цркви Светих Врачева, на Слатини, на празник Свете великомученице Ефимије, 11. јула 1796. године, по старом календару, прије двеста тридесет година, Свету Архијерејску литургију, служио је тадашњи Митрополит црногорски и брдски и Господар Црне Горе Свети Петар Цетињски Чудотворац и причестио војску пред чувену Мартинићку битку.
Литургију је поводом јубилеја и сјећања на светопетровско и народно јуначко сабрање, служио надлежни парох, протојереј Предраг Катанић, парох јеленачко-подоострошки и ждребаонички.
За пјевницом су појали чланови вјеронауке при парохији јеленачко-подострошкој, предвођени попадијом Иваном Катанић и чланови Братства православне омладине „Свети Арсеније“ из Даниловграда.
Литургијском сабрању присуствовали су вјерници из парохије јеленачко-подострошке, даниловградске и потомци славних јунака Мартинићке битке.
Вјерни су приступили Светој тајни причешћа, угледајући се на хришћанку традицију и своје славне јуначке претке, који су се пред једну од одлучујучих битака причестили на светој литургији, коју је служио Свети Петар Цетињски.
После причешћа протојереј Предраг Катанић одслужио је парастос и помен свим упокојеним и пострадалим јунацима и ратницима славен мартинићке битке.
Потом се сабраном верном народу обратио пастирском бесједом, између осталог рекавши: „На здраве спасење ова данашња света служба, драга браћо и сестре, и потомци славних јунака велике Мартинићке битке, да буде наздраве спасење овај свети дан.
Ево у овај свети дан, помоли смо се Богу за здравље и напредак свих нас, а поготово ево сада при крају Божије службе, када смо се помолили за покој душа свих војника који су пострадали у Мартинићкој битци, иако сва њихова имена не знамо. Али оно што је наша дужност јесте да их не заборавимо.
Иако не знамо имена, само кажемо: „Помени, Господе, све војнике који су пострадали у разним биткама и разним ратовима, ко зна где су све своје кости оставили на свим странама наше свете и напаћене земље“, али као што рекох, не смемо их никад заборавити.
Зато и из претходних битака и ратова све које знамо запишимо, оставимо неки писани траг да неко од наших може да подигне неко спомен-обележје, да им знамо имена. Као што сам и овде помињао и све оне које нема ко да помене. Они су у најгорем положају, њих се сем Бога, ето нико не сећа. А ко зна какви су све они подвигжници и подвиге изнијели и каква су јунаштва све имали – што мушкарци, што војници, што жене, што војсковође.
Колико таквих незнаних имамо из рода нашега? То је велико, велико мноштво. Зато ми треба да се молимо, не треба само да знамо до свог ђеда, него да знамо и по десетак-петнаест колена уназад и да поменимо све своје упокојене и да их не заборавимо, и да се молимо за њих, и ако треба гроб да очистимо, и ако треба да покосимо гробље и око туђих гробова. Ту смо да учинимо макар неко добро дело за своју душу и за душе својих предака.
Ја волим да кажем, ми, кад се упокојимо не стајемо само пред лице Божије, него и пред лица својих светих предака. И онда нас ни они неће препознати и они ће нас одгурнути од себе ако смо били лоши, ако смо чинили нешто што не треба, ако се њих нисмо сетили.
Колико пута сам чуо на овој парохији да неко тражи или очев или ђедов гроб. Не дође на гробље по 30 година, а није написано или нема споменика и онда тражи гроб, и онда тражи од мене да му ја знам где му је отац сахрањен пре 30 или 35 година или где му је ђед сахрањен. Али то не могу ја све знати. Хвала Богу, велика је парохија, има доста и гробаља, не могу баш све знати. Али, оне које сам сахранио ја лично, за ових 20 година свештеничке и пастирске службе, знам где су сахрањени колико сам ја ту, а ови што су раније, то стварно ето нисам био ту, ал зато сви морамо памтити.
Што више запамтимо, то боље, јер може ето неко доћи да кад-тад потражи своје па да ми запамтимо. Тако имам ја једно искуство где је једна један човек из моје фамилије, нисмо знали где је био сахрањен. И пошто је појединачна гробница, сахрањује се у земљи, крст онај дрвени што се стављао приликом сахране, он је због броја година пропао. Нико није запамтио од фамилије где је гроб. Само један човек је знао и запамтио, који је био на сахрани. А он већ човек беше подмаклих година, и ја и мајка и отац, узмемо га под руку, одведемо на гробље и он покаже место где је тај човек сахрањен из наше фамилије иако није имао ни надгробни споменик.
И онда он је нама то показао и после два месеца се упокојио. И ето, због два месеца изгубили би, да кажем, ми се огрешили о своје сроднике који су сахрањени пре 70 и 80 година.
Али ту смо и ми призвани и позвани да наше време оплеменимо, освештамо, ово је наше време, у којима треба да будемо достојни својих предака и јунака славне Мартинићке битке. Имамо ми разне битке. Није само битка када узмемо мач или пушку у руку, него мач када треба да сачувамо некога поред себе или да сачувамо своје душе. И то је велика битка, то је највећа битка: да сачувамо своје душе и да будемо достојни, да дођемо у рајско насеље у Царство Божије. Нема веће и узвишеније битке од те драга браћо и сестре.
А оно што су нас стари научили, јесте да живимо као слободни људи, а често нас исто ти грехови које имамо и слабости које имамо зарабљавају и оковају у ланце. Али те ланце можемо скинути, можемо макнути и својим трудом и Божијом помоћи. Јер Христос Господ је дошао и оплотио се и био међу нама, да нас научи како треба да живимо, како треба да радимо, али је и страдао и васкрсао. И ми доста пута страдамо у овом животу. Надамо се и на васкрсење, када ће нас Господ познати као достојне и као своје пријатеље, да би ушли у Царство Небеско и рајско насеље и као достојни потомци наших светих предака.
Нека је покој душе свим војницима који су пострадали и у Мартинићкој битци, и свим биткама и ратовима који су били на овој територији и све битке које су водили, које је водио наш народ, и све оне које нема ко да помене, нека их помене Господ Бог у Царству своме, а нама нека подари мир, здравље, благослов и да будемо достојни да и ми уђемо у Царство Божије. Амин, Боже дај. Још једном да буде наздраве спасење и вама и свима вашим. Амин“, поручио је у својој бесједи протојереј предраг Катанић.
После литургијског сабрања и парастоса јунацима славне Мартинићке битке, уприличено је послужење које су припремили попадија Ивана Катанић и парохијанка Светлана Бурзановић, а присутни су наставили заједничарење спомињући славне дане и мегдане и предања која су се од времена Светог Петра Цетињског до данас сачували у Бјелопавлићима.
Александар Вујовић
