Ujedinjenje

Љетопис, 1. децембар 2018

Име: Ljetopis 01.12.2018 (1918 regent Aleksandar Karadjordjevic objavio proklamaciju o ujedinjenju SHS 1971 smijenjen dio hrvatskog rukovodstva KPJ); Опис: Љетопис, 1. децембар Тип: audio/mpeg
  • На данашни дан, 01. децембра 1918. године регент Александар Карађорђевић објавио је у Београду прокламацију о уједињењу Срба, Хрвата и Словенаца у истоимену краљевину.

UjedinjenjeНа дан 26. новембра 1918. године , одлукама Велике народне скупштине у Подгорици, краљевина Црна Гора је одлучила да се безусловно сједини са краљевином Србијом.

Србија и Црна Гора међународно признање независности добиле су, на Берлинском конгресу у јулу 1878. године, у вријеме када је на нашој планети укупно било мање од тридесет независних држава. Стицање независности било је резултат заједничких напора у ратовима с Турцима, гдје је, обновљена нада да ће се Босна спојити са Србијом, а Херцеговина са Црном Гором.

Старањем Аустро-Угарске, велике силе која је изашла као главни добитник из заплета изазваног Источном кризом, Црна Гора и Србија остале се, упркос почетним војним циљевима, географски раздвојене рашко-полимском облашћу, без жељеног територијалног споја све до Балканских ратова. Побједама балканске коалиције је, с изузетком малог појаса између Једрена и Цариграда, коначно била збрисана османска власт на европском тлу. Србији је, у остварењу историјске мисије запало да ослободи и присаједини сјеверну рашко-полимску област и Косово с призренским Подгором, а Црна Гора да ослободи полимски крај и Метохију с градовима Пећ и Ђаковица. Двије су се савезничке војске састале у Полимљу, свјесне значаја побједе која је отварала пут повратку дуго сањаном заједничком животу у једној државној заједници, као у доба Немањића и српских деспота Лазаревића и Бранковића.

Међусобне односе између народа у Србији и Црној Гори, веома срдачне и братске без остатка, повремено је нарушавала само и једино династичка суревњивост, као резултат борбе око првенства за уједињење Српства. Док су Свети Петар Цетињски и Карађорђе, затим Његош и кнез Милош Обреновић, а посебно кнез Александар Карађорђевић и Илија Гарашанин у братској сарадњи са Његошем чинили све да се српске снаге саберу око светога циља националног уједињења, није, у том раздобљу, било спора да ће, кад се сједињење спроведе, династија из Србије имати свјетовну власт, а цетињски владика духовну власт српскога патријарха на пећком трону. Наследник првога црногорскога књаза, Данила, књаз Никола био је, премда свјетовни владар, спреман да се одрекне првенства на српски престо у корист кнеза Михаила Обреновића.

Тек су односи с два последња Обреновића у књазу Николи пробудили жељу да се, као представник старије српске династије, сам стави на чело српског покрета и будуће уједињене српске државе. Династичко ривалство стално је тровало међудржавне односе, а страни посланици, прије свих аустријски, непрестано су настојали да, продубљивањем размирица, спријече образовање јединственог српског фронта који би се усредсредио на Босну и Херцеговину, на Стару Србију, на Војводину; књаз Никола је ипак, за владе краља Александра Обреновића, послије међусобног помирења, био у Београду дочекан као нови Обилић, уз помпу какву пријестоница Србије никада касније није приредила ни једној другог, ни домаћој ни страној, крунисаној глави.

Када је 1903. године, погибијом последњег краљевског пара из дома Обреновића у официрској завјери пријесто у Београду изненада остао упражњен трон Србије је припао Николином зету, кнезу Петру Карађорђевићу, унуку Вождовом, а престолонаслеђе Николином унуку од кћерке Зорке, Александру, рођеном на Цетињу – краљевићу којега су у Београду, због његових навика и карактерних особина, углавном и доживљавали као аутентичног Црногорца.

Сједињење двије српске краљевине – једне у Подунављу, а друге у Приморју – како их је назвао књаз Никола – било је, у форми реалне уније, предвиђено 1914. године, када су започети први преговори. Заједничка војна и политичка сарадња Србије и Црне Горе у Првом свјетском рату, све до заједничког слома крајем 1915. године и почетком 1916. године, показала је да снага српског оружја, упркос почетним неспоразумима, у сукобу с вишеструко надмоћним непријатељем, може да пружи задивљујуће резултате. Битке на Церу, Колубари и на Мојковцу, стале су у ред великих побједа у претходним столећима, на Мартинићима и Крусима, на Мишару и Иванковцу, на Грахову и Шуматовцу, све до битке на Куманову 1912. године, када је коначно, како се свуда сматрало, било “освећено Косово”.

Херојски отпор, у одсуству спољне помоћи, завршио се окупацијом Србије, падом Ловћена, и “албанског голготом” србијанске војске.

Уједињење је спроведено, после побједоносног продора савезничких снага, у чијем су саставу, као војници у србијанским трупама, били и многобројни црногорски добровољци, од бивших војника краља Николе до добровољаца из Јужне и Сјеверне Америке. У Црној Гори је на таласу општег одушевљења, кренуо политички покрет за уједињење са Србијом.

Огромна већина народа у Црној Гори је, преко својих угледних изабраника, с много аутентичног ентузијазма, 26. новембра 1918. године изгласала безусловно сједињење са Србијом. Присталице краља Николе, уз финансијску помоћ италијанских официра, покушали су, безуспјешно, да оружјем оспоре ново стање и краља Николу врате на пријесто.

Уједињене у Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. године Краљевина Југославија), образовано под скиптром краљевског дома Карађорђевића, Србија и Црна Гора нашле су се, први пут послије доба деспота Ђурђа Бранковића, у заједничкој, слободној држави. Снови предака били су остварени.

 

  • На данашни дан, 01. децембра 1971. године у Карађорђеву, на сједници Предсједништва Савеза комуниста Југославије, смијењен дио руководства Савеза комуниста Хрватске, носилаца политике тзв. масовног покрета. Услиједиле чистке у политичким и привредним врховима у Србији, Словенији и Македонији, чиме је спријечен покушај политичких и привредних реформи у СФРЈ.

Maspok

Маспок (Масовни покрет) или Хрватско прољеће је био масовни националистички и сецесионистички покрет 1971. године у Хрватској.

Овај покрет је захтијевао искључење употребе српског језика у Хрватској, и декларисао је Хрватску као националну државу Хрвата и Хрватску као наставак и наследницу средњовјековне хрватске краљевине. Уживао је подршку великог дијела хрватских комуниста, политичког врха републике Хрватске и усташке емиграције на Западу.

Матица хрватска је у новембру 1971. године публиковала списак маспокових захтјева: да се Хрватска дефинише као држава хрватског народа, да Хрватска има представништво у Уједињеним нацијама, да се оснује хрватска национална банка и уведе хрватски новац, да је хрватски језик језик командовања у ЈНА, да хрватски регрути служе војску само у Хрватској. Подршку Маспоку је пружио и Загребачки универзитет чији су студенти били најгласнији у тој подршци.

Јосип Броз је угушио Маспок, али је заузврат, учинио велики уступак хрватском национализму. Дозволио је промјену назива језика у Хрватској и 1974. године је конфедерализовао уставом СФРЈ и дао републикама право вета на измјене устава. Устав из 1974. године је изазвао велико незадовољство српског народа.

Да би умирио хрватске националисте, Броз се окомио на српску интелигенцију која је указивала на подређен положај српског народа у Југославији. Питања које су постављали Добрица Ћосић и Михаило Ђурић – зашто је дата аутономија Албанцима на Косову, зашто Срби у Хрватској немају аутономију, зашто је Војводина аутономна и поред тога што су Срби већинско становништво у Војводини су довели до политичког анатемисања и судског прогона. Професор Ђурић је, поводом Маспокове ескалације хрватскога национализна и сецесионизма, упозорио да је тадашња ситуација у Југославији неповољна за Србију не само због тога што је Србија немилосрдно и неправедно била оптуживана због централизма и унитаризма у прошлости, него и због тога што јој је забрањено да поставља питање одговорности оних који су починили геноцид над српским народом. Он је такође упозорио да границе СР Србије нијесу националне нити историјске границе српског народа. Судски процес и пресуда професору Михаилу Ђурићу је била дио политике равнотеже Брозовог режима у вријеме када је Маспок кулминирао у Хрватској и када су многи Маспоковци били позатварани.

Броз је, како би умирио хрватске националисте, завио њихове захтјеве у нацрт југословенског устава из 1974. године. Тај је устав парализовао федералну власт и пренио административни дио федералне власти на југословенске републике. Језик којим је писан устав је био недовољно прецизан и јасан а сам је устав био резултат компромиса између различитих националистичких група југословенских република и покрајина. Тиме је сам устав постао основа сецесионизма.