- На данашњи дан, 10. децембра 1896. године умро је шведски хемичар, индустријалац, филантроп и проналазач Алфред Бернард Нобел, који је проналаском динамита 1867. године стекао огромно богатство. Желећи да се динамит користи само у мирнодопске сврхе, тестаментом је оставио фонд од 9,2 милиона долара за додјелу награда за ванредна достигнућа у физици, хемији, медицини, књижевности и залагању за мир. Прву Нобелову награду Краљевска шведска академија наука додијелила је 1901. године. Награду за мир додјељује Нобелов комитет у Ослу.
“Трговац смрћу је умро”, објавио је један француски лист априла 1888. године, спремно испраћајући шведског проналазача и произвођача оружја, који се “обогатио проналазећи начине да се што више људи убије брже него икада раније”.
Прилично грубе ријечи за некролог, нарочито када се има у виду да је субјекат био и те како жив. После ове вијести, која је дубоко погодила проналазача динамита, Алфред Нобел се зарекао да ће учинити све како би његово име заувијек било повезивано с највећим достигнућима човечанства, а не са потенцијалом уништења.
Алфред никада није стекао диплому, нити је студирао, али, осим што је упијао очева знања, путовао је по свијету, научио неколико језика и школовао се у Паризу, код хемичара свјетског гласа. Са 24 године добио је свој први патент, а до краја живота одобрено му је више од 350.
Највећи продор је остварио када је успјешно искористио разорну моћ нитроглицерина, између осталог и да би произвео динамит. Његов најпознатији изум омогућио је прављење канала, тунела и других инфракструктурних пројеката.
Нобел не само да је изумио производе које је продавао, већ је такође управљао њиховом производњом и маркетингом. Био је и плодоносан писац и вјечити нежења.
Његова посвећеност послу се исплатила. На крају је контролисао више од 90 лабораторија и фабрика у више од 20 држава свијета и највећи дио времена проводио је путујући од једне до друге. Због тога га је француски писац Виктор Иго назвао најбогатијим европским вагабундом. Запослени су, међутим, обожавали свог шефа, који је радницима фабрика обезбиједио бесплатно лијечење и здравствену његу.
Осим што је био веома дарежљив, Нобел је био познат и по томе што никада није био задовољан. Једном приликом је рекао: “Имам двије предности у односу на конкуренте: стицање новца и похвале ме остављају потпуно хладним.”
Међутим, није био нимало хладнокрван када су га прогласили мртвим и трговцем смрћу. Новинари су погријешили, јер је заправо преминуо његов старији брат Лудвиг. Та непријатна грешка је, међутим, пружила Нобелу јединствену прилику да прочита свој некролог.
“Био је дубоко погођен и никада није могао да заборави на то”. Постао је толико “опсједнут својом постхумном репутацијом” да се није смирио док није “створио нешто због чега ниједан будући аутор некролога неће моћи да га оптужи и клевеће”.
Надахнути изумитељ сио је за писаћи сто у шведско-норвешком клубу у Паризу и, без помоћи адвоката, саставио документ на четири стране који ће постати један од најзначајнијих тестамената. У њему је 31 милион шведских круна (данас око 250 милиона долара), највећи дио своје имовине, завјештао науци. Желио је да се новац уложи, а приходи од уложених средстава поклоне “у облику награда онима који су током протекле године дали највећи допринос човјечанству”. Четворицу чланова клуба замолио је да буду свједоци потписивања документа, који се данас чува у сефу у Фондацији “Нобел” у Стокхолму.
Када је стварно умро његова родбина је била шокирана и разочарана тестаментом, али и шведска краљевска породица, којој се није допадало што је установио вриједну награду доступну свима, а не само Швеђанима. Међутим, продуктивни проналазач, одлучан и иновативан до самог краја, отишао је тихо и у складу са својим жељама: име Алфред Нобел данас се не повезује са смрћу и разарањем, већ с напретком, миром и најбољим људским достигнућима.
- На данашњи дан, 10. децембра 2006. године у 92. години умро је чилеански диктатор Аугусто Пиноче. Пиноче је у крвавом пучу 1973. године збацио с власти демократски изабраног предсједника Салвадора Аљендеа и владао земљом 17 година. Пиночеовом смрћу изневјерена је нада бројних жртава његовог режима да ће за злочине бити изведен пред лице правде.
Под изговором да је Чиле био под великим утицајем комуниста, Пиноче је, уз подршку САД-а и других јужноамеричких војних влада, спровео низ безбједносних операција у којима је убијено око 3.000 осумњичених противника и љевичара а око 30.000 је мучено.
1973. године, у нади да ће се одупријети највећој економској катастрофи у историји Чилеа, Аљенде и његова влада покушали су да се извуку из стагнације, али је резултат била хиперинфлација, потпуна економска парализа, што је изазвало велико незадовољство народа. У таквим условима председник Аљенде, вјерујући да је лојалан официр, прогласио је Пиночеа командантом армије. Међутим, Пиноче је за мање од мјесец дана извео државни удар, уз војну помоћ која му је дошла из САД-а.
Истога дана, приликом одбране предсједничке палате, Салвадор Аљенде извршава самоубиство, а 72 његова најближа сарадника су заробљени и стријељани. Затим је формирана војна хунта, односно влада састављена од одабраних људи који су командовали вођењем државног удара, са Аугустом Пиночеом на челу. Хунта је прогласила ванредно стање и распустила парламент. У првим мјесецима Пиночеове власти затвори и логори су толико били пуни да су се у ту сврху користили и спортски стадиони, бродови и војни комплекси. Сматра се да је по њиховим налозима ухапшено 130.000 Чилеанаца и страних држављана, од којих су многи мучени и убијени.
По окончању Пиночеове диктатуре нова влада је формирала Националну комисију за истину и помирење, чији је главни посао био да утврди кршење људских права за вријеме Пиночеовог режима. Утврђена је кривица Пиночеовог режима за смрт 3.197 лица и утврдила имена 600 припадника оружаних снага који су учествовали у кршењу права.
Пиноче је оптужен за осамнаест киднаповања, педесет седам смакнућа, за мучење, илегалну сахрану и злочиначко удруживање. Врховни суд Чилеа је у јулу 2002. године потврдио да бивши диктатор неће изаћи пред суд због лошег здравља.
Дана 3. децембра 2006. године Пиноче је доживио срчани удар од чијих последица је преминуо 10. децембра у војној болници у Сантјагу.
