- На данашњи дан, 11. децембра 1864. године рођена је књегиња Зорка, прво дијете краља Николе и краљице Милене.
На крштењу, на Савиндан добила је име Љубица, кум је био кнез Михаило Обреновић. Ради успостављања добросусједских односа Србије и Црне горе и остварења народног јединства, да Љубица-Зорка како се кнегиња назва на крштењу-буде симбол љубави и зоре новог времена. Своје детињство, проводи на Цетињу до 11 године, гдје су је учили цетињски учитељи и Швајцаркиња, госпођа Најком. Кнегињу Зорку су послали у Русију да у Смољнском Институту (гдје су се васпитавале дјевојке из најугледнијих породица руске аристократије) настави своје школовање. По завршетку школовања враћа се на Цетиње. Почетком 1883.године на Цетиње долази кнез Петар Карађорђевић. Запросио је младу и лијепу Зорку.
Долазак Петра Карађорђевћа на Цетиње и његова вјеридба с књегињом Зорком Петровић-Његош није била по вољи противницима ових двију династија али је зато тај чин с радошћу прихватио српски народ у Црној Гори и Србији и ван њихових граница, који је у крвном сродству гледао потврду за будућу заједницу. У Цетињском манастиру је обављено вјенчање. Свадбено весеље, као и претходна вјеридба, приређена је по народној традицији, с многобројним гостима. Кнез Петар и књегиња Зорка отпутовали су за Париз, на свадбени пут. По повратку с пута, кнежевски пар се настанио на Цетињу. Ту у цетињском миру подизали су дјецу . Књегиња Зорка је Петру I Карађорђевићу родила петоро дјеце:
Јелену, рођена 1884. године. Била је супруга великог кнеза Ивана Константиновича – која је са дјецом 1917. године срећно избјегла судбину царске породице захваљујући својој храбрости и сналажљивости као и помоћи посланика Србије у Петрограду Мирослава Спалајковића, док је њен супруг као најближи рођак царске породице Романов стријељан. Умрла 1962. године.
Милену, умрла као дијете 1887. године.
Ђорђа, рођен 1887. године а који је једини живио и умро у отаџбини, у Србији. 1909. године одустао од свог права на краљевство у корист свог млађег брата Александра. Умро је 1972. године.
Александра, рођен 1888. године, назван Витешки краљ Александар Ујединитељ. Био је други краљ Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а касније и Краљевине Југославије. Група завјереника га је убила у Марсељу, 1934. године.
Андрију, рођен и умро 1890. године.
Карађорђевићи су живјели на Цетињу а онда је цетињска резиденција постајала све тјеснија. Карађорђевићи су одлучили да саграде нову на барској обали. Названа је Тополица, по Петровом родном мјесту Топола у Србији и иста се налази на барској риви. На два висока јарбола, у угловима дворишта, вијориле су се заставе Црне Горе и Србије. Главна преокупација књегиње Зорке за живота била је да њен супруг постане краљ Србије, те је стално била трудна у намјери да претенденту на српски пријесто остави што више потомака. Умрла је 1890. године, убрзо послије порођаја и рођења последњег сина Андрије, који је такође преминуо неколико дана послије своје мајке. Сахрањена је на Цетињу али када је изграђен Опленац, задужбина краља Петра I, пренијета је тамо.
Иако је кратко живјела књегиња Зорка је оставила велики траг у историји као спона Србије и Црне Горе и као мајка југословенског краља Александра Карађорђевића. Тринаест година послије њене смрти, њен отац, књаз Никола , честитао је 1903. године своме зету Петру Карађорђевићу долазак на пријесто Србије овом депешом: ”Наше једномишљење и крвна веза која нас спаја јемство је Српству за вјечито и нераздјељиво братство Србије и Црне Горе. То ће братство остати на вијекове свијетло, свето, непомућено и спасавајуће за наш народ. За то се братство за пријестолом Вишњега моле душе наших српских мученика; томе братству и слози српској бдиће и анђеоска душа моје Зорке, твоје супруге, чија крв и љубав везаће навијек твоје и моје синове”.
- На данашњи дан, 11. децембра 1282. године умро је цар Михаило VIII , оснивач последње византијске династије Палеолога и обновитељ царства након 57 година латинске окупације.
Премјестио је пријестоницу из Никеје у Цариград, који је ослободио 1261. године. Византијско царство или Источно римско царство је историјски термин који се користи како би се описало хеленизовано Римско царство из доба позне антике и средњег вијека. Пријестоница Византије била је у Константинопољу и византијски цареви су владали царством као директни наследници римских царева. Византинци су сматрали себе Ромејима и говорили су грчки језик који је био доминатан у Источном Медитерану још из доба хеленизма. Византија је током Средњег вијека развила сопствену културу која се заснивала на наслеђу класичне антике, хришћанске религије и грчког језика.
Током њене хиљадугогодишње историје Византија је доживјела бројне успоне и падове. Византијско царство се данас сматра једном од најважнијих цивилизација у историји. Хришћанска религија, римска политичка идеја и грчка цивилизација се сматрају стубовима Византијске цивилизације. Византија је дала велики допринос модерном свијету у пољима дипломатије, архитектуре, књижевности, умјетности и посебан допринос је дала у чувању класичне књижевности. Четврти крсташки рат трајао је од 1202. године до 1204. године и покренут је да би се освојио Египат. Крсташи су се окренули против Византије и 1204. године је дошло до освајања и пљачкања Цариграда, што представља највеће пљачкање у средњем вијеку, као и масакрирање домаћег становништва. Основана је крсташка држава на тлу Византије, тзв. Латинско царство. Оно је обухватало данашњу Грчку и европску Турску, као мали дио Мале Азије преко пута Цариграда. Обезглављена и немоћна пријестоница Византијског царства суочила се са крсташким пљачкањем и разарањем, које се сматра за једно од најстрашнијих које су задесиле неки град. Током четири дана колико је трајало, по некима, дивљање крсташа градом, током кога је већи дио народа преживио мучења, масакрирања и силовања којима су биле изложене све особе без обзира на године или пол. Крсташи су уништили већи број цркава, дворова, манастира и скулптура(међу њима су биле и скулптуре које су израдили антички мајстори Фидија и Праксител) и опљачкали добар дио икона, реликвија и скулптура које су се чувале у граду.
Откако је свијета, ни у једном граду не би задобијен толики плијен, описивао је Жофроа де Вилерден, крсташ и један од освајача Цариграда. Чак и Сарацени су милосрдни и благи у поређењу са овим људима који носе на раменима Христов крст, пише Никита Хонијат, византијски хроничар, који се спасио из Цариграда потплативши млетачког трговца. Након пада Цариграда у руке крсташа остаци Византије на челу са Теодором I Ласкарисом оснивају у Малој Азији државу са центром у Никеји као законитог наследника Византијског царства. Владари Никејског царства су себе проглашавали за наследнике византијских царева. Михајло Палеолог, византијски велможa 1259. године долази на власт а двије године касније ослобађа Цариград и обнавља Византију. Овај догађај представља крај Никејског царства и почетак обновљене Византије и владавине њене последње династије Палеолога која је владала Царством до његовог краја 1453. године када је последњи византијски цар Константин Драгаш погинуо бранећи Цариград од Турака.
