Kneginja Milica

Љетопис, 11. новембар 2019

Име: Ljetopis 11.11.2019 (1405 Knjeginja Milica, 1878 Stefan Mitrov Ljubisa, 1331 Stefan Decanski); Опис: Љетопис, 11. новембар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 11. новембра 1405. године  умрла је српска кнегиња Милица, жена кнеза Лазара Хребељановића.

Kneginja MilicaПослије Косовске битке склопила је мир са Турцима и управљала Србијом у име малољетног сина Стефана. Касније се замонашила и подигла манастир Љубостиња, гдје је сахрањена као монахиња Јевгенија. Врлине, дјела и заслуге, као и доброчинства бројним манастирима и црквама књегиње Милице Хребељановић оставиле су дубок траг у епском памћењу српског народа. Заједно са супругом, кнезом Лазаром, српски народ их је заувек „крунисао“, а њихови ликови живе у бројним епским пјесмама које су дуго преношене с кољена на кољено.

У српској историји имала је значајну улогу у страшном времену после боја на Косову 1389. године, гдје је и кнез Лазар изгубио живот, након чега је водила државне послове. Милица Хребељановић, потомак Немањиног најстаријег сина Вукана, у браку са кнезом Лазаром Хребељановићем је имала осморо дјеце, пет кћери Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, и три сина Стефана, Вукана и Добривоја, који је умро у најранијем детињству. Послије Косовске битке и велике трагедије српског народа, кнегиња Милица, иако јој је нуђено да са дјецом оде у Дубровник, бира тежи пут – остаје у Србији, опустошеној од погибија и харања које су чинили Турци у свом осветничком походу.

До пунољетства сина, кнеза Стефана Лазаревића кнегиња Милица је управљала Србијом опрезно и мудро. Мудрошћу и дипломатијом, кнегињи Милици успијева да пренесе мошти кнеза Лазара из цркве Светог Вазнесења у Приштини у манастир Раваницу, кнежеву задужбину. Од султана Бајазита је издејствовала пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд. Да би одбранила свог сина, Стефана Лазаревића, који је као вазал султана Бајазита био оптужен за невјерство, кнегиња Милица са Јефимијом, удовицом деспота Угљеше креће у дипломатску мисију код султана. Стефан Лазаревић је преузео власт у Србији, која је била у вазалном односу према Турској, али је у свему осталом задржала атрибуте државности. По преузимању његове пуне власти књегиња Милица се повлачи у манастир, добивши монашко име Јевгенија. Али, и док је као монахиња Јевгенија служила Богу кнегиња Милица је задржала запажено мјесто у врху власти.

Поред бављења политиком, оставила је траг у књижевности написавши Молитву матере и Удовству мојему зеник. Књегиња Милица Хребељановић, потом монахиња Јевгенија заједно са својом дружбеницом Јефимијом је провела последње године живота у својој задужбини манастиру Љубостињи, гдје је умрла 11. новембра 1405. године.

 

  • На данашњи дан, 11. новембра 1878. године умро је Стефан Митров Љубиша, често називан „Његошем у прози“.

Stefan Mitrov LjubišaСтефан Митров Љубиша је рођен у Будви. Родитељи су му били родом из Паштровића. У његовим приповјеткама, од којих су најпознатије „Кањош Мацедоновић“ и „Причање Вука Дојчевића“ стапају се епска легенда и реализам. Као политичар борио се против италијанског утицаја у Далмацији. Када је објавио етнографски спис о Паштровићима, а након објављивања прве приповјетке постао је један од најистакнутијих приповједача. Дјетињство, као и највећи дио свог живота провео је у Будви. У то вријеме Будва је била мала варошица, претежно насељена поморцима, рибарима, ситним трговцима и занатлијама. Исто као и у свим приморским градовима издвајала су се два слоја грађанства, један према другом непријатељски настројени:

-градска аристократија, која је била у мањини, али богата и са привилегијама и

-зависни сиромашни грађани, рибари, занатлије и сл. који су сачињавали велику већину и тај слој се стално попуњавао становништвом из околних села или даљих мјеста из залеђа. Као бококоторски представник у Далматинском сабору и члан вијећа у Бечу, Љубиша се трудио да придобије што више ситних практичних користи за свој завичај и побољша економски положај Боке. У исто вријеме трудио се да код својих саплеменика и у читавом крају развије разумијевање за једну ширу националну заједницу и помогне борбу против туђинштине. У приповјеткама је захваћен веома дуг период историје црногорских племена од XV до почетка XIX вијека. По распаду зетске државе, црногорска племена, брдска и приморска, нашла су се у процјепу између Турског царства и Млетачке републике. Формално под влашћу обије и у сталној борби једне против друге. Против Турака је вођена хајдучка борба, која је временом постајала организована, а против Млетака је вођена притајена борба, против економског и војног искоришћавања. Племена су у таквој ситуацији остајала изолована, посебно она брдска, гдје је долазило до регенерације племенског живота. Љубиша се пишући своје приповјетке, руководио жељом да се очува „неколико знаменитих догађаја своје отаџбине“ и да се узгред опише „начин живљења, разговори, па најзад и врлине и пороци његових земљака“ и да се то све преда наредним генерацијама, онако како је „чуо и упамтио од старијих људи,“ јер се „свагдан те ствари преображују и гину, што је год шири дотицај са свијетом и поплавица туђинства.“