Jovan Cvijic

Љетопис, 12. октобар 2019. године

Име: Ljetopis 12.10.2019 (1865 Jovan Cvijic, 1873 Nadezda Petrovic); Опис: Љетопис, 12. октобар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 12. октобра1865. године рођен је српски географ Јован Цвијић, оснивач антропогеографије и геоморфологије у Србији и Српског географског друштва, професор и ректор Универзитета у Београду, предсједник Српске краљевске академије, почасни доктор париске Сорбоне и Карловог универзитета у Прагу.

Jovan CvijicВеома су значајни његови радови о миграцијама југословенских народа, о морфологији и хидрографији динарског крша и других крашких предјела, тектоници и глацијацији планина Балканског полуострва, студије о Јадранском приморју, балканским котлинама и пољима, Шумадији и Панонском базену. Одиграо је изузетну улогу као савјетник српских државника на мировним преговорима у Паризу послије Првог свјетског рата. Јован Цвијић се родио у Лозници, основну школу и почетак гимназије је завршио у родној Лозници, да би школовање наставио кратко у Шапцу, а потом у Београду. Завршава гимназију и уписује се на студије географије у тадашњу Велику школу. Током студија је био веома активан и у извођењу екскурзија а своје прво научно дјело „Прилог географској терминологији нашој“ издаје на трећој години студија у часопису „Просвјетни гласник“. На Великој школи је дипломирао 1888. године и тада почиње своја системска путовања по Србији. Исте године почиње да предаје географију у Другој мушкој реалној гимназији у Београду. Следеће године одлази у Беч као стипендиста Министарства да се дошколује и спреми докторску дисертацију. Наставља да организује бројне екскурзије, како у земљи тако и у иностранству. Докторску дисертацију је одбранио 1892. године. Почетком идуће године одбранио је свој докторат и у Бечу, постао званично доктор наука и почео да предаје на Великој школи Научну географију и Етнографију. Те године је основан Географски завод. Јован Цвијић покреће часопис Преглед географије. Члан српске краљевске академије наука Цвијић постаје 1895. године. У годинама које долазе Цвијић наставља да вриједно ради, издаје велики број значајних научних публикација, књига, постаје редовни професор физичке географије Чешког универзитета у Прагу, организује бројне семинаре и безбројне екскурзије… Када је 1905. године Велика школа прерасла у Универзитет Цвијић постаје редовни професор. За ректора је биран два пута. Основао је 1910. године Српско географско друштво, прво такве врсте на Балкану. Цвијић је био истакнути научник у цијелом свијету. Гостовао је као предавач у Бечу, Лондону, Паризу, Малти, Марсељу, Прагу, Америци, Швајцарској, Сорбони…Био је носилац многобројних почасних доктората најпознатијих свјетских универзитета. Био је уважаван од стране највећих научника тога доба од којих су му многи били пријатељи. Увијек је настојао да представи Србију у најљепшем свијетлу. Његова истраживања су се базирала на непосредном контакту са природом, како је волио сам да каже „учио је географију ногама“. Поред нашироко познатих научних достигнућа непроцјенљив допринос је Цвијић дао у дипломатским активностима. Био је члан многих делегација које су имале важне дипломатске мисије укључујући неке које су одлучивале о постављању граница широм Балканског полуострва и Европе. Увијек се трудио да подјеле буду научно и географски оправдане, занемарујући ситне политичке мотиве. Јако је тешко издвојити само нека дјела која је Цвијић створио током своје каријере. Може се рећи да је свако од њих било генијално и иновативно за своје вријеме. Цвијићев фантастични научни опус чинила су монументална дјела попут: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Геоморфологија 1 и 2, Глацијација балканских планина, Карст и човјек, Општа антропогеографија, Језерска пластика Шумадије.

 

  • На данашњи дан, 12.октобра 1873. рођена је Надежда Петровић, српски сликар,  професор Академије ликовних умјетности у Београду и саоснивач „Кола српских сестара“.

Nadezda PetrovicСликарство је студирала у Минхену и Паризу, а њена дјела носе снажан, оригиналан израз и изванредно богатство боја. Сачувано је око 200 њених дјела, а поједине слике су равне радовима врхунских европских мајстора тог времена. У Србији свог доба она се најснажније везала за модерну умјетност и антиципирала њен даљи развој. Надежда Петровић је дубље сликарско школовање започела у Првој српској цртачкој школи Кирила Кутлика у којој је предавао и њен ујак Светозар Зорић и код породичног пријатеља Ђорђа Крстића, али већ 1898. године наставља да учи сликарство у Минхену, у школи Антона Ажбеа, а касније код Јулијуса Екстера. Прву, нажалост и једину самосталну изложбу, Надежда Петровић организује у просторијама Велике школе у Београду 1900. године. Иако јој је донекле признала таленат, тадашња критика је била немилосрдна у погледу њених „новотарија”, али и у погледу узора на импресионистичке слике. Послије боравка на Академији код професора Екстера кога је сматрала генијалним, Надежда се у Београд враћа у бурно вријеме српске историје, у освит пуча против краља Александра и краљице Драге. По једном извору, управо се и сама Надежда вратила у то вријеме кући да помогне породици, јер је њен отац Мита Петровић изненада пензионисан указом краља Александра Обреновића, који је био бијесан што је Мита, познавалац српске историје, одбио да напише биографију краљице Драге у којој би наводно доказао њено племићко поријекло. У исто вријеме, Надежда је политички активна, она реагује на промјене у друштву, на Илинденски устанак у Крушеву, ратоборно позивајући да се устаницима пошаље оружје из Србије. Покушава да организује културну јавност, а затим уз помоћ Бранислава Нушића оснива и Коло српских сестара. Као секретар Друштва, Надежда креће у војну мисију српске владе у посјету згариштима на југу, све до Кичева. Послије бурног периода друштвеног ангажмана, одлази у Париз, гдје борави у атељеу Ивана Мештровића. То је период упознавања са авангардним умјетничким токовима, са умјетницима попут Матиса и Пикаса. Надежда упознаје и Родена, а славни вајар у њеном атељеу одабира радове које ће представити на Јесењем салону. Под утиском свега виђеног и њено сликарство се мијења, а њена дјела показују пуну сликарску зрелост. Последње године Надежда Петровић провела је као добровољна болничарка, прво у Балканским ратовима, када није хтјела да остане у санитету, већ је изричито захтијевала да је пошаљу на сам фронт у импровизовану болницу. И у тренуцима док су куршуми фијукали око главе, док је гледала смрти у очи и неуморно превијала рањенике, успијевала је Надежда да помало и слика. Када се завршио Други балкански рат, Надежда је на кратко са сестром отишла у Венецију да се „нагледа љепоте”.

Чим је букнуо Велики рат, Надежда је, поново на сопствени захтјев, регрутована за болничарку. Није пристала на предлог Врховне команде да буде члан Црвеног крста у Швајцарској, него се одмах јавила на дужност у пољској болници Дунавске дивизије. У јеку борби, док је у болници владала епидемија пјегавог тифуса, Надежда Петровић, и сама исцрпљена, последњом снагом сликала је шаторе ваљевске болнице, све док заразна болест није и њу оборила. Боловала је седам дана а  умрла 3. априла 1915. године.