На данашњи дан, 13. јануара 1378. године умро је у Скадру Ђурађ I Балшић, средњи син Балше I, оснивача династије Балшића. Најспособнији и најутицајнији међу браћом, владао је Зетом од 1362. године до 1378. године.
Смрћу Ђурађа I Балшића настала је криза у држави Балшића, јер је било отворено питање наследника. Заједно са браћом (Страцимиром и Балшом II) и оцем (Балшом I) проширио је власт своје породице на Скадар, предио између Скадарског језера и Јадранског мора и на град Бар.
Ђурађ I и Балшићи били су блиско повезани родбинским везама са краљем Вукашином, што је довело до њиховог удруживања у борби против Николе Алтомановића. Ђурађ I је почетком љета 1371. године примио у Скадру краља Вукашина и његовог сина Марка, који су дошли са својим снагама. Њихове припреме за напад ка Оногошту, прекинуле су вијести о упадима Османлија у област Вукашиновог брата, деспота Угљеше, због чега су се Мрњавчевићи повукли из Зете и упутили ка Серу.
После слома браће Мрњавчевића у Маричкој бици, 1371. године, Балшићи су упали у њихове земље и проширили своју власт на Пећ и Призрен, а послије Страцимирове смрти 1372. године, Ђурађ преузима вођство међу Балшићима. Он је власт своје породице проширио на залеђе Дубровника, Конавле, Требиње и Драчевицу. Преминуо је 1378. године, а власт над државом Балшића, преузео је његов брат, Балша II.
Обичај да патријарха бира државни сабор и владар прекршен је договором између кнеза Лазара и Ђурђа I Балшића, господара Зете и Пећи, да патријарха бира сам сабор архијереја и игумана. Крајем септембра 1375. године, састао се у Пећи, црквени сабор архијереја који је изабрао за патријарха једног правог испосника-пустињака, чувеног старца Јефрема. Тако је као трећи по реду патријарх 1375. године био изабран Јефрем.
- На данашњи дан, 13. јануара 1922. године умро је Павле Јуришић Штурм (њем. Паулус Стурм) српски, а касније и југословенски генерал. Павле Јуришић Штурм рођен је 1848. године у Герлицу у Пруској. Лужички Србин, католичке вjере најприје је био пруски официр, а по доласку у Србију постао је Србин православне вјере.
У српску војску примљен је као добровољац 1876. године. Убрзо је кренуо на фронт, лађом од Београда до Шапца, гдје се јавио генералу Ранку Алимпићу, команданту Дринског корпуса, једном од четири генерала које је тада имала Србија.
С обзиром да је Алимпић такође завршио пруску Ратну школу и службовао у пруској гарди, одмах је поставио Јуришића на дужност команданта Шабачко-посавско-тамнавског батаљона, а затим за команданта батаљона Првог добровољачког пука, који се истакао у одбрани Лешнице. У Српско-бугарском рату 1885. године, мајор Павле Јуришић је командовао Шестим пјешадијским пуком у саставу Дринске дивизије, да би 1897. године примио дужност помоћника команданта Дринске дивизије, а годину касније постао је командант. У Првом балканском рату 1912. године пуковник Јуришић се прославио са српском војском, претежно из Подриња, у борбама на Куманову и Алинцима. Ушао је у борбене редове првог дана битке и пук је кренуо као бујица. Дринска дивизија је разбила турску војску на Зебрњаку, а пуковник Јуришић је унапријеђен у чин генерала.
На почетку Првог свјетског рата Врховна команда поставила је Павла Јуришића Штурма за команданта Треће армије. Имао је задатак да организује борце у фронт да би зауставили Аустроугарску војску преко Дрине. Да са Дринском дивизијом првог и другог позива и одредима из Обреновца, Шапца, Лознице, Љубовије, штити бок Прве и Друге армије које су надирале према Церу. У бици на Дрини јединице Павла Јуришића Штурма одолијевале су више од два мјесеца петоструко јачем непријатељу. И у Колубарској бици држао је са Подринцима кључне тачке на положају. Тиме је омогућио војводи Живојину Мишићу да организује против офанзиву и зада тежак ударац непријатељској војсци. Јуришић је прешао преко Албаније и на Крфу учествовао у организацији српске војске и стварању Солунског фронта, на којем је био све до побједе 1918. године. Ратници су цијенили, поштовали и вољели свога команданта, генерала Штурма. Кроз приче о његовој војничкој способности и храбром држању у најтежим тренуцима, ушао је у сваку кућу у Подрињу. О њему је говорено на славама, свадбама и другим окупљањима народа Подриња.
Пензионисан је 1921. године, а два мјесеца касније, умро је у Београду. Сахрањен је на Новом гробљу, а Лозничани су му подигли спомен-бисту.
