- На данашњи дан, 14. августа 1934. године у први нацистички концентрациони логор Дахау, код Минхена, стигли су први затвореници, противници режима Адолфа Хитлера.
Касније је, у Другом свјетском рату, у том логору убијено 70.000 заточеника из окупиране Европе. Нацисти су оптужили комунисте да желе да изазову грађански рат након пожара који је фебруара 1933. године унишио зграду Рајхстага. Дахау је био нацистички концентрациони логор, и први логор отворен у Њемачкој, на мјесту напуштене фабрике муниције код средњеовjековног града Дахауа, око 16 км сјевероисточно од Минхена у Баварској на југу Њемачке. Логор је био је први редовни концентрациони логор коју је основала коалициона влада национал-социјалиста и Њемачке националне народне странке(распуштена 1933. године). Хајнрих Химлер, шеф полиције у Минхену, је званично описао логор као „први концентрациони логор за политичке затворенике“. Дахау је служио као прототип и модел за остале нацистичке концентрационе логоре. Укупно је преко 200.000 затвореника било смјештено у Дахау. Вјерује се да је 25 000 затвореника умрло у главном логору и још око 10 000 у околним логорима. углавном од болести, неухрањености и самоубистава. Почетком 1945. године појавила се епидемија тифуса прије његове евакуације, од којег је умрло велики број слабијих затвореника. Уз много већи логор Аушвиц, Дахау је постао симбол нацистичких концентрационих логора. Дахау је други логор који су ослободиле британске и америчке снаге. Тако је постао једно од првих мјеста гдје је запад био свједок бруталности нациста. Уз хиљаде других југословенских логораша, у Дахау су били заточени многи угледни Срби. Међу њима су били најпознатији великодостојници Српске православне цркве Патријарх Гаврило и Епископ Николај Велимировић. Глумац, редитељ и књижевник Стево Жигон је двије године провео у овом логору гдје је и научио њемачки језик. Због знања језика и познавања менталитета, врло често је касније играо улоге циничних и хладних њемачких официра.
- На данашњи дан, 14. августа 1900. године снаге европских велесила, САД и Јапана заузеле су Пекинг чиме је окончан “Боксерски устанак” у Кини.
Циљ устанка био је протјеривање странаца из Кине и домаћих хришћана као експонената страних угњетача. Групе од по више стотина фанатика борилачких вјештина кретале су се у другој половини XIX вијека сјеверном Кином, уништавајући пред собом све што је подсјећало на хришћанство, било да су у питању предмети или људи. Апели других земаља наилазили су тек на номиналну сагласност кинеских власти, док су на терену злочини против мисионара, свештеника, али и кинеских хришћана постали свакодневни. Сву власт у земљи, неколико мјесеци раније, државним ударом и стављањем цара у кућни притвор, у својим рукама држала је царица Цикси, удовица бившег цара. Царица Цикси била је суочена са јако компликованом ситуацијом у својој царевини. На свим њеним границама стајале су колонијалне силе, вјечно жељне плијена, а унутрашња подјела међу становнишвом била је вишеструка. На сјеверу су на популарности добили магијско религијски покрети, који су промовисали екстремни национализам, физичко вјежбање, повратак корјенима. Заједнички назив био им је “Боксери”, јер су их тако описивали они ријетки који су успјели да се спасу њихових напада. Вјеровали су да им модерно оружје не може наудити, и да кључ отпора од напада споља лежи у древним борилачким вештинама. Док су се злодјела дешавала по периферији, вијести су спорије долазиле, али се то промијенило након што су се инциденти почели дешавати у Пекингу, гдје је и било смјештено највише странаца, међу њима много дипломата. Невољно, царица је допустила да у Представничку четврт, дио Пекинга јужно од Забрањеног града, у коме су се налазиле највеће амбасаде, умаршира око 450 страних војника. У граду је све шокирао поступак каријерног амбасадора Њемачке у Кини, Фон Кетлера. Он је, са још неколико њемачких војника, у Представничкој четврти ухапсио једног кинеског дјечака, чија је одјећа личила на ону коју су носили “Боксери”. Да ли је заиста и припадао покрету или не, никада се неће сазнати, јер је амбасадор на лицу мјеста убио дјечака. Док су остали странци у чуду стајали над нељудским поступком њемачког колеге, на зидине које су окруживале Представничку четврт сручило се на хиљаде “Боксера” жељних освете. Убрзо су се са “Боксерима” удружили и муслимански Гансу војници, али и други Кинези, који су свој гнијев искалили на кинеским хришћанима. Они су насељавали ободе Представничке четврти, те су били незаштићени артиљеријом која је чувала амбасаде. Све цркве у Пекингу су тих дана запаљење, и отпочела је опсада амбасада.
Неколико дана по отпочињању опсаде, о којој нијесу имали позитивно мишљење, војсковође са југа Кине у чуду су гледали поворку од око 2.000 претежно британских војника. Упад страних трупа на кинеску територију, царица је сматрала агресијом па је објавила рат. Њеним прогласом рат је објављен Сједињеним Америчким Државама, Русији, Британској империји, Њемачкој, Аустроугарској, Јапану, Француској и Италији. Практично, најјачим земљама свијета. Кинези би лако, у једног масивном и силовитом општем нападу својом бројчаном доминацијом, уништили све што се кретало у амбасадама… у року од једног дана, било је свједочење једног од људи заточених у амбасади.Након 5 дана напада, амерички амбасадор је успио да у контакту са кинеским представницима уговори примирје. Многи који су се, заробљени у амбасадама, преморени и изнемогли, питали зашто су Кинези пристали на примирје, убрзо су схватили да то може да значи само једно – помоћ је на путу. Страна војска, која је и трећи пут неометано прошла кроз јужни дио Кине, за неколико дана стигла је до Пекинга, остављајући за собом трагове злочина. Војска Алијансе имала је око 55.000 војника и 55 ратних бродова, док им се у Пекингу супротставило око 70.000 регуларних царских трупа и 50.000 до 100.000 “Боксера”.
Већ након два дана жестоких борби, британске јединице су успјеле да се докопају амбасада, и да се у њима улогоре. Убрзо су им се прикључили и остали припадници алијансе, те је од представничке четврти направљен огроман војни логор, који је било немогуће освојити.
Неколико дана касније, стигло је и појачање у виду њемачких трупа, и читав Пекинг био је под окупацијом која ће потрајати скоро годину дана. Услиједило је немилосрдно пљачкање и иживљавање над противником, у коме је сваки народ исказивао неке своје нечовјечне особине. За то вријеме, након што је Пекинг већински пао у руке странаца, царица је прерушена у сељанку, отишла у инспекцију терена. Склониште је нашла у неприступачним, планинским вијенцима, насељених муслиманима, који су јој били најоданији у борби против хришћана. Одатле је отпочела живахну дипломатску активност, која се свела на питање – шта је потребно урадити да би странци напустили Кину? Понуда коју је добила од Алијансе била је и изнад њених очекивања. Династија је без икаквих ограничења остала на пријестолу, а територија Кине остала је нетакнута. Додуше, краљица се “Боксерским протоколом”, како је назван документ којим је проглашен мир, обавезала да ће извршити смртне пресуде над десет главних вођа “Боксера”, који су окривљени за све злочине над хришћанима. Протокол је подразумијевао и исплаћивање ратне одштете, и то у року од 39 година. Већ тада се видјело да династија нема шансе да поживи ни упола толико. Десетак година касније, Кина ће први пут у својој историји одбацити монархијско уређење, и постати република.
