Prasko Proljece

Љетопис, 14. мај 2019

  • На данашњи дан, 14. мајa 1968. године комунистичка влада Чехословачке са Александром Дубчеком на челу прогласила је велике друштвене реформе – Прашко прољеће које су прекинуте уласком совјетских трупа у Праг августа исте године.

Prasko ProljeceТрупе држава Варшавског пакта, изузев Румуније, окупирале су Чехословачку. Око 200.000 војника заузело је све важне тачке у земљи, угушивши „Прашко прољеће“. Био је то покушај реформи у оквиру социјалистичког система који је предводио лидер чехословачке Комунистичке партије Александар Дубчек. Тада се појавио и принцип „ограниченог суверенитета“ источноевропских комунистичких земаља. „Прашко прољеће“ било је раздобље политичке либерализације у Чехословачкој које је почело  јануара 1968. године, а трајало до августа исте године када су чланице Варшавског пакта окупирале ову земљу.

Од средине шездесетих Чеси и Словаци су почели да показују све већу одбојност према постојећем режиму. Ове промјене су се испољавале у расположењу реформистичких елемената унутар саме Комунистичке партије који су успјели да изаберу Александра Дубчека за лидера странке. Дубчекове реформе политичких процеса, које је он називао „социјализмом с људским лицем“ нијесу представљале потпуно одбацивање старог режима, као што је то био случај у Мађарској 1956. године. Дубчекове промјене имале су широку подршку друштва, укључујући и радничку класу. Међутим, совјетске вође су ове реформе посматрале као пријетњу њиховој хегемонији над земљама Источног блока и сматрале их угрожавањем безбједности самог Совјетског Савеза. Чехословачка се налазила у средини одбрамбене линије Варшавског пакта и њен могући прелазак на страну непријатеља био је неприхватљив у вријеме хладног рата. С друге стране, значајна мањина у владајућој странци, нарочито на вишим управљачким нивоима, опирала се попуштању чврсте руке и активно је ковала завјеру са вођством Совјетског Савеза да би збацили реформисте. Ова група је са страхом гледала како су позиви на вишестраначке изборе и друге реформе одјекивали широм земље. Совјетска политика подржавања просовјетских комунистичких режима у сателитским земљама, чак и војном силом ако је потребно, постала је позната као Брежњевљева доктрина, названа тако по совјетском лидеру Леониду Брежњеву, који ју је први јавно обзнанио, иако је коришћена још од Стаљинових времена.  Совјетско руководство је прво покушало да заустави или ограничи промјене у Чехословачкој серијом преговора. Када су им покушаји пропали, почињу да припремају војну алтернативу. Демократске земље су само вербално осудиле инвазију – реалност нуклеарног сукоба у вријеме хладног рата значила је да западне земље ниjeсу у позицији да изазову совјетску војну силу у источној Европи. Занимљиво је да је лидер Комунистичке партије Румуније Николае Чаушеску, оштар противник совјетског утицаја који се сврстао на Дубчекову страну, одржао јавни говор у Букурешту на сам дан инвазије, осуђујући совјетску политику оштрим ријечима. То је учврстило независан румунски глас у каснијим годинама, нарочито због тога што је Чаушеску охрабривао Румуне да узму оружје у руке у случају сличне агресије на њихову земљу. Упад у Чехословачку изазвао је талас емиграције (процјењује се да је одмах емигрирало 70.000 људи, а укупно 300.000 становника, највише висококвалификованих људи). Западне земље дозволиле су овим људима да остану без икаквих потешкоћа.

 

  • На данашњи дан, 14. мајa 2000. године  Еритреја je саопштила да је више од 25.000 етиопијских војника убијено или рањено у сукобима, који трају већ двије године између сусједа на рогу Африке.

Etiopsko EritrejaВлада Етиопије саопштила да су њене трупе “прегазиле осам еритрејских дивизија и убиле око 1.000 војника”. Рат између Етиопије и Еритреје изгледа као да се опире рационалном објашњењу. Иако би државе требало да уживају потпуну независност од спољне контроле, нажалост, земље трећег свијета као оне у Африци нијесу слободне да воде своју политику независно. Оне то нијесу у стању због разних разлога, као што су међузависност, затим домаћа политичка па и економска ситуација, што све омогућава подстицаје споља. Однос између Етиопије и Еритреје варирао је од добрих пријатеља ка непријатељима. Квазидемократија у обије земље омогућила је политичким елитама да учврсте своју моћ помоћу националистичке и агресивне спољнополитичке реторике. Ово је примјер међународног сукоба који има корјене у домаћим политикама земаља у транзицији.

Етиопија је држава Источне Африке, без излаза на море, која заузима највећи дио рога Африке. Граничи се са Суданом на западу, Еритрејом на сјеверу, Џибутијем, Сомалијом на истоку и Кенијом на југу. С друге стране, Еритреја, најмлађа афричка држава и једна од најмање познатих држава на афричком континенту, смјештена је уз обалу Црвеног мора. Еритреја се на истоку и сјевероистоку граничи са Црвеним морем по којем је и сама држава добила име. Наиме, име Еритреја вуче поријекло од римског назива за Црвено море. На сјеверу и сјеверозападу граничи се са Суданом, на југу са Етиопијом, а на југоистоку са Џибутијем.

Са одласком Италијана из Еритреје на чело Етиопије се вратио Хаиле Селасије. Цар Селасије је био заинтересован за Еритреју настојећи да у њој оствари свој утицај прије свега мијешајући се у црквене прилике. Британски отпор на мијешање Етиопије у послове Еритреје био је мек, па је Еритреја све више потпадала под утицај Етиопије. Након Другог свјетског рата мандат над Еритрејом преузеле су Уједињене нације. Етиопија је вршила снажан утицај на Уједињене нације да она добије мандат над Еритрејом. Уједињене нације донијеле су резолуцију према којој је требало оформити федерацију између Етиопије и Еритреје. Године 1952. резолуција је ступила на снагу, Етиопљани су замијенили Британце, а да се при томе ни једног тренутка није узела у обзир воља већине еритрејског народа. Граница Етиопије и Еритреје која је дуга око 1.000 км постављена је договорима и различитим уговорима између 1890 и 1908. године. Шта год био разлог, тешкоће су произашле из економских и политичких тачки гледишта. Знаци неспојивости започели су убрзо након неспоразума око одређених одредби споразума који се односи на трговину и инвестиције. Не могу се окривити ни једна од земаља за ометање спровођења споразума, јер је очигледно да је такав проблем услиједио због различитости у приступу економском и политичком развоју земље. Међутим, може се рећи да је до сукоба дошло због недостатка политичке воље или неспремности да се ради у најбољем интересу народа двије земље. Али и из економских разлога, који су настали око проблема опадања увоза и извоза. У политичком смислу, централна тачка сукоба поред демаркације границе била је и националност. Криза је кулминирала јула 1997.године, када су Етиопљани војно окупирали град Бадем и смијенили цивилну управу над градом упркос протестима по Еритреји. У ствари, проблеми око границе почињу већ 1991. године, одцијепљењем Еритреје. Еритрејци који су живјели у пограничним областима кажњавани су због кршења закона Етиопије, што није озбиљно схваћено од стране Асмаре, која је те инциденте игнорисала као каприц покрајинских органа. Године 1998. избио је сукоб између ове двије земље због неријешених граничних питања.  Рат је вођен на три главна фронта. Послије граничних сукоба дошло је до узајамног бомбардовања. Еритреја је бомбардовала Мекеле, главни град провинције Тигра, а у два наврата Етиопија је бомбардовала еритрејске војне исталације недалеко од Асмаре. Еритреја се и даље залагала за мирно рјешавање сукоба укључујући и међународно посредовање, али Етиопија је објавила да је тотални рат неизбјежан и наставила са војним акцијама. Обије земље, иако сиромашне, потрошиле су десетине милиона долара на набавку нове војне опреме. Фебруара 1999. године, Етиопија је у муњевитој офанзиви преузела Бадме, и наставила је да ниже војне побједе до априла 2000. године, када је повратила све положаје које је претходно држала, али и неке еритрејске територије. Обије земље су протјеривале појединце које су имали поријекло или држављанство супарничке стране. Вођене су екстензивне пропагандне кампање, док је Еритреја финансијски подржавала готово све побуњеничке покрете у Етиопији. Рат је био веома крвав, страдало је око 100.000 људи, највећим дијелом због рововске борбе и самоубилачких пјешадијских напада. Обије стране су на крају постигле договор о примирју. У децембру 2000. године потписан је мировни споразум у Алжиру. Међународна заједница подржала је мисију Уједињених нација у Етиопији и Еритреји у „Привременој зони безбједности“ . На овом подручју је остало релативно мирно током присуства ове мисије. Велика суша и глад која је захватила обије земље у периоду 2002/2003. године пријетиле су да ће поново довести до ескалације проблема, међутим до тога ипак није дошло.