- На данашњи дан, 16. фебруара 1933. године због страха од све чешћих њемачких пријетњи Југославија, Чехословачка и Румунија реорганизовале су одбрамбени савез Малу Антанту, која је добила Савјет састављен од министара иностраних послова.
Њемачка окупација Чехословачке у марту 1939. године практично је угасила савез, који је сарадњом Југославије и Румуније још неко вријеме животарио, али је сломом Југославије у Другом свјетском рату, послије напада нацистичке Њемачке у априлу 1941. године, дефинитивно престао да постоји. Интересантно, Француска се често посматра као позадинска сила која је стајала иза њеног формирања зато што је Француској због сигурности била потребна замјена за Руску империју на источним и јужним границама Њемачке, „санитарни кордон“ који ће да обуздава највећу германску државу. Званични Париз је са Малом Антантом потписао низ војних споразума. Мала Антанта је у међуратном периоду сматрана за „пету силу у Европи“, а формирана је прије свега са циљем да обузда Мађарску као и да спријечи потенцијалну хабзбуршку рестаурацију. Временом се савезништво продубило тако да се може сматрати својеврсном претходницом Европске уније. Своју прву и једину побједу остварила је 1921. године без испаљеног метка када се из Швајцарске у Мађарску вратио Карл IV од Угарске, старјешина свјеже распријестољене куће Хабзбург, последњи цар и краљ Аустроугарске монархије. Карл, који никад није абдицирао, у Будимпешти је положио право на угарски трон који је био де факто упражњен али де јуре вјероватно његов (Мађарска је и даље била званично краљевина).
Пошто није добио подршку ни регента, адмирала Миклоша Хортија, нити Мале Антанте, повукао се. Међутим, октобра исте године враћа се у Будимпешту и обнавља своје претензије. Овога пута, има подршку моћне струје у војсци. Мала Антанта под палицом Едварда Бенеша реагује хитро: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Чехословачка и Румунија почињу мобилизацију својих оружаних снага и њихова инвазија на Мађарску постаје питање тренутка. Европске силе такође неодобравају повратак Карла IV на пријесто Угарског Краљевства. Мађарска зато нема избора: њене снаге гуше отпор Карлових присталица и хапсе га. Након тога мађарска влада доноси одлуку којим поништава Карлова суверена права на пријесто. Карл је преминуо априла наредне године. Била је то велика побједа Мале Антанте, можда и једина. Ствари су почеле да иду лоше почетком 1936. године када Француска није реаговала у тренутку који ће се показати као пресудан за избијање Другог свјетског рата, када се Хитлер коцкао и ремилитаризовао Рајнску област кршећи Версајски споразум.
Овај чин је потпуно пореметио однос снага у Средњој Европи и сасјекао француску пријетњу могућом војном интервенцијом у случају вођења самосталне њемачке спољне политике, чиме је Хитлер практично добио одријешене руке. Мала Антанта је Бледским споразумом дозволила Мађарској да се поново наоружа, након чега се ова организација распала, прије свега онда када су велике силе Минхенским споразумом предале Хитлеру Судетску област у Чешкој. Неколико мјесеци касније окупирао је и остатак те државе.
- На данашњи дан 1452. године Стефаница-Стефан Црнојевић положио је у Котору заклетву Венецији на вјерност, примивши из руку которског кнеза војводску палицу и заставу.
Стефан Црнојевић, оснивач династије Црнојевића, главни је актер бројних дешавања на територији данашње Црне Горе средином XV вијека у којима је на простору Горње Зете израстала посебност Црне Горе. Споразум закључен у Врањини 1455. године између Стефана Црнојевића у име „зетског збора“ који су чинили представници 51 „дружине или општине“ и Зуана Боланија о прихватању млетачке власти без икакве принуде“ уз обавезу ратовања за Републику до Љеша и Задрима, докле се протезала млетачка власт, уз прихватање пореских обавеза какве су биле у вријеме Балшића и млетачку спремност да призна надлежности зетскога митрополита, говоре о првом узајамном и самосталном правном акту којим се изражава настављање државнотворне традиције из времена Балшића. Иако су тим споразумом регулисани односи између Млетачке републике и горњозетскога војводе и ратничких дружина, у реалности та млетачка заштита била је само номинална. Тим споразумом Стефан Црнојевић постао је господар Горње Зете тако да од њега почиње династичка лоза Црнојевића. Стефан Црнојевић суочавао се са проблемима за које најчешће није имао ни материјалне ни људске моћи.
Сналазећи се између сукобљених страна начином који га је учинио изузетно занимљивом личношћу, оставио је дубок траг у црногорској историји. Тај романтични витез, упорни градитељ и чувар зетске традиције, показао се као изузетно вјешт политичар и дипломата. Чини се да је у историографској процјени остао у сијенци својих следбеника, сина Ивана и унука Ђурђа Црнојевића. Од времена Балшића, кад су први Црнојевићи имали само мали посјед и неколико села у скадарском крају, до времена кад су постали господари ловћенскога краја и читавога сјевероисточног масива Горње Зете, њихова дјелатност препознаје се у често изнуђеним политичким обртима. Свакако највећи успјех Стефана Црнојевића је у томе што је успио да пробуди колективну свијест и повеже ратне дружине и катунске заједнице, територијализоване на подручју Горње Зете и на тај начин започео процес формирања државе.
Осамостаљењем простора Горње Зете отпочела је све чешћа и трајна примјена назива Црна Гора као територијално-политичке цјелине. Стефан Црнојевић оставио је своме наследнику заједницу која је већ била дубоко укоријењена у народну традицију.
И његов син, Иван, пролазио је кроз слична и тежа искушења.
