Nirnberski Proces

Љетопис, 16. октобар 2019. године

Име: Ljetopis 16.10.2019 (1793 pogubljena kraljica Marija Antoaneta, 1946 zavrsen proces u Nirnbergu); Опис: Љетопис, 16. октобар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 16. октобра 1946. године завршен је главни Нирнбершки процес.

Nirnberski ProcesВинстон Черчил, револтиран понашањем, злочиначким поступцима и начином ратовања сила Осовине, предлагао је егзекуције по кратком поступку и посебном закону од чега је одустао под утицајем САД. Стаљин је дао још ригорознији предлог о неселективном стријељању педесет до сто хиљада њемачких официра. И сам Черчил се успротивио стријељању официра који нијесу имали учешћа у злочинима. Будуће суђење регулисано је Лондонским споразумом 1945. године. Списак будућих оптуженика ограничен је на веће ратне злочинце европских сила Осовине. Нирнбершки процес или Нирнбершко суђење је било суђење истакнутим члановима политичке, војне и економске елите нацистичке Њемачке.

Главно нирнбершко суђење трајало је од новембра 1945. године до  октобра 1946. године, а одвијало се у Нирнбершкој палати правде. Представници Совјетског Савеза су се залагали да суђења буду одржана у Берлину, што САД нијесу прихватиле јер су хтјеле да суђење буде у њиховој контролној зони. Нирнберг је био погодан и зато што је имао и једну од ријетких очуваних великих судница и велико затворско одјељење. Уз то био је познат као град нацистичких зборовања па је суђење нацистима баш у том граду имало значајну симболику. Свака од четири велике силе побједнице именовала је по једног судију, његову замјену и тужиоце.

Пред међународним војним трибуналом било је оптужено 24 лица и 6 организација. Француске судије предлагале су да се смртне казне извршавају стријељањем за осуђена војна лица како је то била пракса војних трибунал али су се совјетске судије успротивиле. Они су сматрали да су ова лица прекршила сва војна етичка правила и да нијесу достојна стрељачког вода тако да је утврђено да се смртна казна извршава вјешањем.

Октобра 1946. године објешене су главешине Трећег рајха које је Међународни суд у Нирнбергу осудио на смрт због ратних злочина у Другом свјетском рату, укључујући шефа њемачке дипломатије Јоахима фон Рибентропа и начелника штаба Врховне команде оружаних снага Њемачке фелдмаршала Вилхелма Кајтела. Рајхсмаршал Херман Геринг, такође осуђен на смрт, убио се у затворској ћелији.

 

  • На данашњи дан,16. октобра 1793. године погубљена је француска краљица Марија Антоанета, супруга Луја XVIII, кћерка аустријске царице Марије Терезије.

Marija AntoanetaБила је једна од најомраженијих личности Француске у вријеме избијања револуције у тој земљи 1789. године. Упамћена је по изјави: „Ако немају хлеба, нек једу колаче“, коју највјероватније никада није изрекла. У то вријеме у Паризу је владала велика несташица хлеба, па су тадашњи пекари правили све друго осим хлеба, тј. сиротињске колаче. С друге стране, већина историчара сматра да Марија Антоанета још увијек није ни стигла у Француску у вријеме тог дешавања, па није могла то ни да изговори. Претпоставља се да је Жан Жак Русо придодао њеној личности ту крилатицу која се савршено слагала са илустрацијом тадашњег јаза између апсолутистичке монархије и народне биједе. У сваком случају, двојака перцепција њеног живота и лика била је случај и у вријеме прије Француске револуције, али се исто тако провлачи и до данашњих дана.

Под оптужбом да је везама са бечким двором издала републику, послије монтираног судског процеса, погубљена је на гиљотини. Иако је одрастала за вријеме седмогодишњег рата, имала је лијепо и безбрижно дјетињство, окружена браћом и сестрама. Њена интересовања била су усмјерена на музику и плес, па је акценат на њено даље образовање стављен на манире и музику. Након рата, дужност четрнаестогодишње надвојводкиње била је да се уда за француског престолонаследника Луја XVI, како би се ојачао савез између Француске и Аустрије. Предата је Французима маја 1770. године на острву у сред реке Рајне. Иза себе је морала да остави све што ју је везивало за дом, осим пар људи из пратње. Само након једног дана пошто се упознала са петнаестогодишњим Лујем, одржано је раскошно вјенчање. Тугу због дјеце коју је изгубила и због несрећног брака, лијечила је забавама, коцкањем и гомилом нових раскошних хаљина. Поред свега тога Марија је била добра и брижна мајка.

Све гора финансијска ситуација у Француској приморала је краља да позове све племиће, како би расправљали о порезима и покушали да ријеше лошу финансијску ситуацију у држави. Марија Антоанета није присуствовала првим сједницама, па је због тога оптужена да занемарује значај скупштине. Било је то доба када се сваки лоше промишљен потез могао протумачити као издаја народа и монархије. Мржња народа због тога је постала већа, па су је свакодневно вријеђали по новинама и додијелили јој надимак Мадам Дефицит. Ипак поред раскошног живота и расипања новца у коме је уживала, краљица је често одржавала добротворне акције, поклањала храну, градила куће за сељаке. Иако су сви племићи напуштали Француску, бјежећи од револуције која је тек почела, Луј је сматрао да му његов народ неће наудити.

Свјесна да је краљ направио лош потез, она ипак одлучује да остане крај супруга. Марија Антоанета постаје најугроженија особа у земљи, али и најомраженија краљица у француској историји. Односи између Хабзбуршке Монархије и Француске постајали су све затегнутији. Француска је Хабзбурзима објавила рат. Веома брзо почело је суђење краљу, који је убијен на гиљотини. Након његове смрти, здравље јој се погоршало, а у априла исте године почиње њено суђење. У мају је одвајају од сина, који убрзо и умире. Иако је имала бројне шансе да побјегне и спаси се, одлучила је да се суочи са својом судбином. На дан погубљења ошишана је на кратко и обучена у једноставну бијелу хаљину.

На путу од затвора до трга Конкорд гдје ју је чекала гиљотина, возили су је у дрвеним колима док је народ радосно клицао. Живот последње господарице Версаја угашен је везаних руку, под сјечивом гиљотине. Њене последње ријечи, како се тврди, биле су Извините када је случајно нагазила џелата. Бурбонском рестаурацијом Луј XVIII  је дошао на власт и наредио да се тијела његовог старијег брата и Марије Антоанете ексхуминирају и да им се организује достојна сахрана. Тијела су по краљевој наредби смјештена у базилику Сен Дени, гдје почивају скоро сви француски краљеви.