Miroslavljevo Jevandjelje

Љетопис, 17. јун 2019

Име: Ljetopis 17.06.2019 (1190 Miroslavljevo jevandjelje, 1843 Maori); Опис: Љетопис, 17. јун Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 17. јуна 1190. године последњи пут се као кнез помиње Мирослав, хумски кнез, коме је написано Мирослављево јеванђеље, најстарији познати споменик писан књижевним језиком и најстарији илуминирани рукопис средњевјековне Зете.

Miroslavljevo JevandjeljeМирослављево јеванђеље чувено је због љепоте писма и раскошног украса, има 296 иницијала и минијатура који показују западни, романски утицај, пренесен из Италије у скрипторије на зетском приморју и у Мирослављево Захумље. Мирослављево јеванђеље је кодекс, односно рукописна књига. То је најзначајнији ћирилички споменик српске и јужнословенске, односно српско-словенске писмености из XII вијека, написан за потребе цркве Светог Петра у Бијелом Пољу, задужбине кнеза Мирослава, брата Стефана Немање. У јуну 2005. године, Мирослављево јеванђеље је уписано у списак Памћење свијета, о чему је Народни музеј у Београду добио сертификат Унеска. Мирослављево јеванђеље данас се чува у Народном музеју у Београду док се 166. лист ове књиге налази у Руској националној библиотеци у Санкт Петербургу. Откада је пренијето из Хиландара у Београд 1896. године, Мирослављево јеванђеље је са државом Србијом и српским народом преживљавало све бурне историјске догађаје XX вијека, у правом смислу тих ријечи. Мирослављево јеванђеље показује развијен систем књижног украса, заснован на западњачкој и византијској традицији. Стил минијатура у основи је романички, а садржи и византијске утицаје. У њему су заступљени иницијали карактеристични за романичку минијатуру, често поријеклом из острвске и пре-каролиншке умјетности, као и једноставнији иницијали византијског поријекла. Ово дијело заправо представља једно од најважнијих свједочанстава о тадашњим умјетничким утицајима Запада на Исток и обратно.Мирослављево јеванђеље писано је на старословенском језику, српске редакције и рашке ортографије. По правопису представља први и једини примјерак зетско-хумске школе. Доказ је развијене писарске, односно калиграфске традиције у Захумљу. Представља споменик који свједочи о поријеклу укупне ћириличке писмености. Запис на последњем, 181. листу Јеванђеља говори да га је поручио хумски кнез Мирослав, брат великог жупана Стефана Немање. Мирослављево јеванђеље је, вјероватно, било намијењено његовој задужбини-епископској цркви Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, а претпоставља се да је тамо могло бити исписано и илустровано. Одговор на питање ко је писао Мирослављево јеванђеље још није општеприхваћен. На крају текста налази се запис који гласи: „ја писах алилујаре Глигорије”, а испод овога слиједи и чувени запис: „Ја грешни Глигорије дијак недостојан да се назовем дијаком заставих ово Јеванђеље златом кнезу великославному Мирославу сину Завидину а мене господине не заборави грешнога но ме сачувај себи…” На свом седам и по вјекова дугом путу до Београда Мирослављево јеванђеље је прешло више од 15 хиљада километара. Захваљујући овом вишевјековном путешествију, као нијеми свједок српске историје, избјегло је судбину многих других украдених и спаљених књига. Не зна се када је тачно јеванђеље пренијето из манастира Светог Петра у манастир Хиландар. Претпоставља се да се то десило у XVII вијеку, заједно са манастирским повељама.  Краљ Александар Обреновић је 1896. године посјетио Хиландар. Том приликом он је, желећи да отплати дугове манастира и тако га врати под српски суверенитет, богато даривао манастир, који је био у веома тешкој материјалној ситуацији, а Хиландарци су му, заузврат, поклонили своје највриједније реликвије: Мирослављево јеванђеље и Оснивачку повељу манастира Хиландара, коју је издао Стефан Немања (повеља је у међувремену изгубљена). У Мајском преврату краља Александра и његову супругу Драгу убила је група официра завјереника. Те ноћи из дворског сефа нестало је Мирослављево јеванђеље и наредних 11 година није се знало гдје се оно налазило. Уочи објаве рата Србији, 1914. године, главни дио Трезора Народне банке Србије, у коме се налазио државни новац и златне резерве, евакуисан је из Београда у Крушевац. У међувремену је краљевски библиотекар из Тополе, пакујући књиге и документацију краља Петра за евакуацију, у једном од сандука пронашао Мирослављево јеванђеље и знајући о каквој се реликвији ради, предао га регенту Александру. Мирослављево јеванђеље је, са осталим драгоцјеностима, пренијето је у Крушевац и запаковано као велика драгоцјеност. Тако је Државна благајна, а са њом и Мирослављево јеванђеље, пратила кретање српске владе од Крушевца до Ниша, Краљева и Рашке, а потом је 1915. године слиједила повлачење српске војске, преко Пећи, Подгорице, Скадра и Светог Јована Медовског до Крфа. Јеванђеље се неко вријеме налазило на Крфу, у сефу Државне благајне, а потом се са владом безбједно вратила у Београд. Између два свјетска рата Мирослављево јеванђеље је остало у посједу породице Карађорђевић. Тако је у бомбардовању, 6. априла 1941. године, рукопис избјегао судбину више стотина средњовјековних повеља, рукописних књига и инкунабула, скоро 50 хиљада комплета часописа и новина и око 350 хиљада књига, које су изгореле у, до темеља сравњеној, згради Народне библиотеке.

Њемци су одмах по уласку у Београд почели да трагају за Мирослављевим јеванђељем и другим вриједним реликвијама. Међутим, Двор је још 1940. године предао Јеванђеље Народној банци Србије на чување. Почетком рата оно је склоњено у филијалу у Ужицу. У страху од Њемаца рукопис је предат игуману оближњег манастира Рача који га је закопао у олтару. Манастир Рача је неколико пута пљачкан и паљен, али Мирослављево јеванђеље није ни пронађено, ни оштећено. Плашећи се да неко ипак не украде Мирослављево јеванђеље, игуман га је вратио у ужичку филијалу Народне банке. Управник филијале га је 1943. године кроз окупирану Србију у тајности пренио до Београда, гдје је склоњено у згради Народне банке Србије. По једној причи, Мирослављево јеванђеље је било стављено у трезор који су Њемци већ претресли и опљачкали, а по другој, било је сакривено међу рачуноводствене папире који им нијесу били интересантни.

 

На данашњи дан, 17. јуна 1843. године почела је побуна домородаца Маора против Британаца на Новом Зеланду.

MaoriМаори су аутохтони полинежански народ, који је у неколико таласа, слиједећи звијезде кануима, насељавао Нови Зеланд, у периоду између 1250. и 1300. године. Своју домовину они називају Аотеароа, што значи “земља дугог бијелог облака”. Ријеч „Маори“ није етноним у правом смислу, и на маорском језику означава нешто „природно“ или „оне који се разликују од богова или духова“.

Приликом доласка првих Европљана, на Новом Зеланду живјело је око 250.000 Маора. Због болести и ратова њихов број се до 1896. године смањио на 42.000, а затим је поново почео да се повећава. Око 96% Маора живи на Сјеверном острву. Маори су 1840. године уступили суверенитет Новог Зеланда Британцима, у замјену за заштиту њихове земље од Француске, која је жељела да их колонизује. Долазак Европљана на Нови Зеланд, значајно је утицао на њихов начин живота. Осцилације, од почетног пријатељског односа па до напетости изазваних територијалним сукобима, епидемијама болести, друштвеним превратима, уздрмале су маорски народ.

До почетка XX вијека, поновно су се уздигли и данас су активни на свим подручјима – од културе, политике па до спорта. Маорски језик се сада учи у школама, као и пјесме и традиционални занати. За разлику од већине домородачких култура, Маори никада нијесу били освојени, нити поробљени. Један од разлога за то је и њихова невјероватна вјештина у праћењу трагова, као и беспријекорно познавање територије коју насељавају. Маорске вође су били наследници поглавица или религиозних поглавара. Народ се водио великом породичном оданошћу и религиозним убјеђењима и традицијом. Маори су вјеровали да је сва природа жива и да има магичне моћи. Без писаног језика своју традицију су преносили кроз пјесме, приче и разне умотворине. Сав друштвени живот се одигравао на централном тргу села, испред главне и посебно изрезбарене куће за састајање. Маори су живјели од риболова, узгоја слатког кромпира и другог поврћа. Сакупљање такође чини знатан дио њихове економије, а најважнији су шкољкаши, бобице и корјење. Оруђе се израђивало од камена и дрвета. Били су познати по дрворезбарској вјештини; већина употребних предмета и објеката (куће, кануи, маске..) била је богато украшена сложеним мотивима. Резбарија која је у једном племену или породици ношена кроз више генерација, чува духове свих тих људи и њена снага тиме постаје немјерљива. Једна од најважнијих и најсветијих маорских умјетности јесте вајарски рад. Скулптуре се праве како од дрвета, тако и од жада и китове кости. Маорски вајари се тренирају од малена и постају уважене личности у свом друштву. Женама није дозвољено чак ни да гледају мушкарце док раде скулптуре, а ни да саме учествују. Најчешћа тема вајарских радова јесте људско тијело односно посебно света људска глава.

Ријеч је о народу који дубоко вјерује да наша историја, породица, преци као и земља из које долазимо, говоре све о нама, о ономе што смо данас. Супротно од увријеженог мишљења, вјерују да је прошлост увијек испред нас, а будућност невидљива и иза нас. Прошлост нас формира и чини таквима какви јесмо. Маори су познати по тетоважама – Та Моко. Мушкарци су их имали по цијелом тијелу, жене углавном на бради и око уста, и из њих се могла ишчитати цијела животна прича, порука, племенска припадност, социјални статус. Тетоважама су се жене уљепшавале и прикривале боре. Маорски језик говори око 130.000 људи на Новом Зеланду, углавном на сјеверном делу Сјеверног острва. Иако је култура Маора значајно промијењена услед модернизације и више од 150 година британског утицаја, извјесна знања и вјештине су ипак очувани, све до данашњих дана.