- На данашњи дан, 17. марта 2004. године у ескалацији насиља косовских Албанаца над Србима за два дана убијено 30 људи, 900 повријеђено, међу којима и 65 војника КФОР-а, 4.000 Срба расељено, спаљено више од хиљаду српских кућа и уништени цркве и манастири, од којих многи из средњег вијека. НАТО, Савјет безбједности УН, ЕУ и цјелокупна јавност најоштрије осудили етничко чишћење на Космету. Услиједили масовни протести Срба.
Мартовски погром 2004. године означава погром српског цивилног становништва на Косову и Метохији марта 2004. године, који су организовали ОВК и албански терористи. Мартовском погрому 2004. године су претходила бројна убиства, отмице и уништавања имовине, у присуству међународних снага, које нису адекватно реаговале. Непосредан повод за реализацију погрома је било објављивање вијести о дављењу тројице албанских дјечака у реци Ибар, у селу Чабра, у српској општини Зубин Поток, за чију су смрт албански и свјетски медији најпре окривили Србе из суседног села Зупче.
Од 17. до 19. марта 2004. године протеран је велики број Срба и другог неалбанског становништва, спаљене су њихове куће и оскрнављени су српски културно-историјски споменици. Два дана отвореног напада на српско цивилно становништво на Косову и Метохији се састојао у масовном прогону Срба, најмасовнијем од 1999. године.
Процјењује се да је више од 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло 30 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повријеђено, уништено је 19 споменика културе прве категорије и 16 православних цркава које нису категорисане. Уништено је око 10.000 вриједних фресака, икона, путира и многих других црквених реликвија, као и књиге крштених, вјенчаних и умрлих, које свједоче о вјековном трајању Срба на Косову и Метохији. Око 935 српских, ромских и ашкалијских кућа је спаљено и уништено. Од Срба је етнички очишћено шест градова и девет села. Свим догађајима је присуствовала или је у њима учествовала Међународна мисија на Косову и Метохији, која се састојала од 20.000 припадника КФОР-а, 3.000 припадника УНМИК-а, 6.000 припадника ткз. косовске полиције и њихових челника. Мисија је показала да није била спремна или није жељела да осујети или спријечи нападе.
Челници међународне мисије на Косову и Метохији су након погрома, временом мијењали своје изјаве о начину настанка и узроцима истих. Погром су окарактерисали као „серију акција”, затим као „организовану акцију” и као „спонтану реакцију”. И поред осуда погрома, главни организатори су остали некажњени, узроци недовољно истражени, жртве и последице се игноришу, чак се и јавно оправдавају, а исељавање неалбанског живља са Косова и Метохије се наставља до данас.
Главни задатак Албанаца био је усмЈерен на уништење српске културне баштине, јер је било потребно да се уништи сваки траг историјског континуитета српског народа и државе на Косову.
Тај злочин задобио је чудовишне размјере због чињенице да су српска држава и српски народ и култура историјски присутније него на било којој другој тачки на свијету. Све што је опстајало упркос отоманском ропству опстајало је безмало хиљаду година, уништено је само за два дана у XXI вијеку, на тлу Европе. Ту баштину коју су уништавали Албанци, данас проглашавају за своју и траже чланство у Унеско-у.
- На данашњи дан, 17. марта 1956. године умрла је француска научница, нукеларни физичар и хемичар Ирена Кири, кћерка нобеловаца Пјера и Марије Кири. Са супругом Жаном Фредериком Жолио подијелила је Нобелову награду за хемију. Са српским физичарем Павлом Савићем открила је изотопе познатих елемената – бомбардовањем урана неутронима.
Ирена је у великој мери пратила стопе својих родитеља по питању образовања и каснијег рада. Студије је почела на Сорбони 1912. године, а докторира на тему алфа честица израчених из полонијума. Удаје се Фредерика Жолија који ће јој бити не само брачни већ и истраживачки партнер. Обоје су били веома заинтересовани за област нуклеарне физике, поготову за природну и још слабо истражену вјештачку радиоактивност. Ово је усмјерило истраживачки правац пара. За заједнички рад, 1935. године додијељена им је Нобелова награда „за синтезу нових радиоактивних елемената”. Након овог успјеха, објавила је и врло важан рад у вези са дејством неутрона на тешка језгра. На овом раду, који је објављен у Зборнику радова Француске академије наука потписан као коаутор, био јој је српски физикохемичар Павле Савић. Овај рад многи сматрају једном од важних прекретница у открићу нуклеарне фисије, јер је приликом извођења експерименталног дијела двојац истраживао вјештачке радиоелементе добијене излагањем уранијума спорим неутронима. Између осталог, њих двоје су успјешно добили али не и идентификовали изотоп лантана. Ирена Кири је била борац за права жена и члан Националног комитета Уније француских жена. Била је чланица Свјетског мировног вијећа, једне од најранијих мировних организација, затим многих научних организација а добила је и почасне докторате бројних универзитета. Проглашена је за официра Легије части. Ирена Кири преминула је 17. марта 1956. године у Паризу од последица прекомјерног излагања радијацији током истраживачког рада.
Павле Савић је био српски физичар и хемичар, који је свјетски реноме стекао када је са Иреном Кири у Паризу открио изотопе познатих елемената бомбардовањем атома урана спорим неутронима. То доводи Ота Хана и Фрица Штрасмана до открића нуклеарне фисије-цијепања урановог језгра. Са Иреном Жолио био је предложен за Нобелову награду, али је њу добио само Хан. Руководио је изградњом Нуклеарног института у Винчи и био директор Института. Био је дугогодишњи шеф Катедре за физичку хемију Природно-математичког факултета у Беоргаду, данас Факултета за физичку хемију. Од 1971. године до 1981. године је био предсједник Српске академије наука и умјетности.
