- На данашњи дан, 17. септембра 1834. године на Његошев позив, Црну Гору је први пут посјетио Вук Стефановић Караџић.
Боравећи у Црној Гори, Вук је прикупљао фолклорну, језичку, лексичку и историјску грађу. Кад је срочио и потписао свој тестамент Петар II Петровић Његош је, поред осталог, написао и ово: „Хвала ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио…” У сјећањима и записима Његошевих савременика, међутим, није остало превише сигурних и јасних података о његовом лику, стасу и облику. У свим описима доминирају тврдње да је „пустињак цетињски” био веома висок и изузетне љепоте, а у народу је до данас сачувано поређење за мушку љепоту: „Лијеп и стасит к`о владика Раде…” Томе су свакако у знатној мјери допринијели управо записи и описи Његошевих савременика, оних са којима се сријетао по европским метрополама или су му долазили у посјету на Цетиње. Тако је Вук Караџић, након првог сусрета са Његошем у Бечу у писму Лукијану Мушицком поред осталог написао и ово: „Нема му још пуни двадесет година а већи је и љепши него икакав гранатир у Бечу!” Додао је уз то да је млади црногорски владика „можда највиши и најљепши човјек у Црној Гори…” „Тако ми онога, чисто се бијах уплашио” – записао је Јован Суботић, познати српски књижевник и политичар, доктор филозофије и права, који је тих дана у Бечу такође срио и упознао Његоша. „Толико висока човјека нијесам био до тога дана никад видио. А при том сви удови тијела у најљепшем размјеру, па глава и лице заиста аполонски… Нијесам му се могао доста надивити. А не само ја, него му се висини и љепоти дивио и сав Беч, а у Бечу се доиста виђа којеоткуд много лијепих људи у сваком погледу…” Његоша је те 1833. године у Бечу, у дому Вука Караџића, упознао и Имбре Игњатијевић–Ткалац, један од најпознатијих јужнословенских публициста онога времена, који је оставио писани траг и о том сусрету: „Свакако је био најљепши човјек којег сам у свом животу видио: дивовски стас са најсавршенијом складношћу удова, са класичним лијепим лицем, са озбиљним а ипак благим изразом… Његошева ванредна мушка љепота привукла је највећу пажњу на двору у Петрограду, Бечу и Напуљу…” „Умјетник би изабрао управитеља Црне Горе као образац за слику Херкулову, а филозоф за путовођу у своме животу” – записао је руски инжињер Коваљевски, који је 1838. године боравио на Цетињу, а сер Хајнрих Лејард, истакнути енглески археолог и политичар (познат, иначе, по мржњи према Словенима), који је Црну Гору посјетио наредне, 1839. године и са Његошем играо билијар, каже да му је црногорски владика изгледао као највиши човек којег је икада видио и мисли да је био висок „седам и по стопа” (више од 228 сантиметара). Готово на свим познатим Његошевим портретима, а углавном су га сликали из лијевог полупрофила, јасно је и уочљиво наглашен један ожиљак који је имао изнад лијевог ока. Павле Ровински тврди да је та повреда настала у дјетињству кад је Његош пао са коња. Врхунац дивљења Његошу, његовој физичкој љепоти и духовној величини, представља, ипак оно што је о њему записао Љуба Ненадовић:
„И кад на овом свијету нестане бријегова и људи, мени се чини још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Владика…”
- На данашњи дан, 17. септембра 1385. године у бици код Берата између снага Балше II и турске војске, погинуо је Балша II, син Ђурђа Балшића. Након тога власт у Зети преузео је Ђурађ II Страцимировић Балшић а пријестоница му је била у Улцињу.
Да би ојачао углед своје власти и лакше се одупро надирању Турака на Балкан, Ђурађ је ступио у тјешње везе са кнезом Лазаром и оженио се њиховом кћерком, Јеленом. Балшићи су повремено, мање или више, признавали власт цара Уроша и краља Вукашина, слиједећи њихову политику, али најчешће иступајући потпуно самостално. Послије Вукашинове погибије и Урошеве смрти више ништа није Балшићима стајало на путу да постану легитимни носиоци врховне власти у областима којима су и до тада господарили. Балшићи шире своју државу заузимањем Призрена. Ђурађ I Балшић заузима бивше посједе Николе Алтомановића – Драчевицу, Требиње и Конавле и на тај начин постаје сусјед Дубровнику, са којим склапа мир и пријатељство. Власт над овим подручјем донијела је Балшићима право на светодмитровски доходак. Светодмитровски доходак је био данак који су Дубровчани давали ономе ко је владао, односно посједовао Требиње. Ђурађ I дошао је у Дубровник 1373. године и својом повељом и заклетвом потврдио је сва права која су Дубровчани имали у српским земљама за вријеме претходних владара. Гарантовао им је слободу кретања и трговања и то да ће царине бити као у Душаново доба. Балшићи су успјели да за релативно кратко вријеме знатно прошире своје посједе. Они су се протезали од Дубровника до Призрена. Власт Балшића над Требињем, Конавлима и Драчевицом донијела им је непријатељство са босанским баном Твртком који је сматрао да ова територија припада њему након пораза Николе Алтомановића. Када умире Ђурађ I Балшић, Призрен је запосјео Вук Бранковић, господар Косовске области. На зетски пријесто дошао је Балша II, који одмах настоји да среди унутрашње прилике у земљи. Балша II Балшић из Скадра, у повељи Дубровчанима између осталога пише: „…молитвама и мољењима светих мојих прародитеља Симеона Немање, првога мироточца српскога и светитеља Саве“. По освајању Драча Балша II титулисао се као дука драчки. Међутим то је трајало веома кратко вријеме. Његови јужни посједи били су озбиљно угрожени од стране надолазећих Османлија. Они су имали отворене путеве ка западу и нијесу пропуштали прилику да опљачкају богате и дотад недирнуте крајеве. Да би заштитио своје посједе у Албанији, Балша II запутио се са војском на југ своје земље. До сукоба са османском војском долази код Берата, зетске снаге биле су поражене, а живот је изгубио и сам Балша II.
