Kozara

Љетопис, 18. јул 2019

Име: Ljetopis 18.07.2019 Kozara,Pozar u Rimu; Опис: Љетопис, 18. јул Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 18. јула 1942. године Њемци су, уз помоћ усташа и домобрана након више од мјесец дана борби, побиједили партизанске снаге на планини Козара, у сјеверозападној Босни.

KozaraПаљена су села, а око 50.000 људи одведено је у логоре. Козара је, услијед свога положаја у односу на савску, унску и врбаску комуникацијску линију, као и у односу на важан рудник Љубија, била област од великог значаја за окупациону управу. Стога су предузете бројне офанзивне операције против партизана на Козари. Међу њима се, како по жестини борби, тако и по значајном страдању цивилног становништва, истиче операција Западна Босна, вођена у јуну и јулу 1942. године. Током прољећа 1942. године партизански покрет у западној Босни је знатно ојачао. То је довело до ослобођења Приједора и Љубије маја 1942. године.  Њемци, уз помоћ усташа и домобрана, отпочеле су концентричан напад на партизане из свих околних гарнизона. Након опкољавања, формирале су широке запречне појасе око Козаре и кренуле у систематско потискивање и исцрпљивање бранилаца. Одбрана, у почетку успјешна, је након десетак дана непрекидних борби почела слабити услед губитака, замора и нестанка муниције. Довођењем појачања, притисак на опкољене снаге је појачаван, што је довело до кризе одбране. Суочени са немогућношћу даљег одолијевања, партизани су се одлучили за пробој из обруча. Пробој кроз вишеструке утврђене линије обруча одиграо се у југозападном дијелу Козаре. Кроз све линије обруча пробио се знатан дио партизана и један дио збјега (око 10.000 цивила). Интервенцијом оклопних дјелова Њемци су у зору затворили брешу, поново успоставили обруч, и већ следећег дана кренули у прочешљавање Козаре. Остатак одреда и цивили који су остали у обручу покушавао је да се спаси кријући се у планини. Већ првог дана ликвидирана је партизанска болница и побијено око 300 рањеника. Током наредне двије недјеље снаге Њемаца и усташа систематски су прочешљавале Козару и Поткозарје. Карактеристика ове операције је посебно бруталан поступак према цивилном становништву. Један број ухваћених становника ликвидиран је на лицу мјеста, док је већина транспортована у логоре. Била је очигледна намјера да се подручје потпуно испразни од становништва. Током операције преко 68.000 становника (око половина) депортована је у логоре. Укупан број цивилних жртава на Козари и Поткозарју износи око 35.000 људи, од чега је највећи дио страдао управо у овој операцији и током интернације у логоре која је слиједила. Крвави пут дјеце са Козаре водио је у концентрационе логоре Стару Градишку и Јасеновац. У самом Јасеновцу читав простор логора тих је дана био испуњен женама и дјецом са Козаре.  Анте Павелић и Андрија Артуковић доносе одлуку да се оснују три засебна логора за дјецу са Козаре. Један од њих смјештен је у Горњој Ријеци код Крижеваца у којој је у раздобљу од јула до септембра од тифуса умрло преко 200 дјеце с Козаре. Дјечјим логором у Јастребарском руководиле су часне сестре конгрегације Св. Винко Паулски и сматра се да је кроз ту институцију прошло око 3330 дјеце, а према хроници самостана, али и свједочењу чувара гробља у Јастребарском, у том раздобљу сахрањено је 768 дјеце са Козаре. Најзлогласнији логор дјеце у НДХ ипак је био онај у Сиску. Сматра се да су вршене егзекуције дјеце са Козаре затрованим ињекцијама. Усташе су тај логор звали „логор у пеленама“ јер су дјеца углавном била предшколског доба.

 

  • На данашњи дан, 18. јула 64. године двије трећине Рима изгорјело је у пожару. Цар Нерон оптужио је хришћане да су подметнули пожар и прогнао их из Рима.

Pozar U RimuТај је догађај представљао највећу катастрофу у историји града и за последицу имао  је нестанак многих велелепних грађевина и вриједних историјских артефаката; као непосредну политичку последицу је имао слабљење ауторитета цара Нерона а дугорочно је имао значајан утицај на развој хришћанства. Према подацима античких аутора, пожар је избио у трговачкој четврти, гдје је његово брзо ширење потпомогао љетњи вјетар, као и чињеница да је Рим тада још увек великим дијелом био сачињен од дрвених грађевина, саграђених неплански и груписаних у уске уличице. Брзина и размјера пожара су изазвали свеопшту панику па није било ни организованог покушаја да се он угаси. Индивидуалне покушаје гашења су спријечавале банде насилника, од које су неке чак и бацале бакље на још нетакнуте зграде и тврдиле да дјелују по наређењима. Када је пожар избио, Нерон се налазио у Анцијуму. Схвативши размјере катастрофе, пожурио је назад у град и почео је хитно дјеловати како би што је могуће више ублажио последице пожара по своје поданике. Отворио је властите палате како би се у њима смјестиле избјеглице, те је из властитих средстава почео дијелити храну и финансијску помоћ. У сваком случају, пожар је заустављен тек након шест дана, када се између спаљених зграда створило довољно отвореног простора да спријечи његово нагло ширење. Међу погођеним подручјима се нашао и елитни кварт гдје је страдала палата цара Нерона. Убрзо након гашења тога великог пожара, избило је неколико мањих, који нијесу узроковали велике људске жртве, али су зато уништили популарне паркове и храмове у непогођеним дјеловима града. Један од њих је започео на имању омраженог команданта Преторијанске гарде, што је већ тада међу Римљанима створило клицу за разне теорије завјере и гласине о томе да је пожар подметнут.

Да ли би владар, макар био и чудак попут римског императора Нерона, могао да подметне ватру у сопственој пријестоници? Узрок који је довео до разорне стихије која је прогутала Рим никада није у потпуности објашњен. Још од античког доба, узрок пожара обавијен је велом мистерије. Претпоставља се да је пожар избио сам од себе, због непланске и лоше изградње. Ширење града није се одвијало према неком утврђеном плану, па се Рим проширио на седам брежуљака и постао пренасељен. Током периода Републике незапамћена препродаја некретнина и високе закупнине додатно су погоршавале овај проблем. Стога уопште не изненађује што су у Риму редовно избијали пожари. Ватра се брзо ширила и захватала куће, обично вишеспратнице саграђене веома близу једна другој дуж уских улица. У домаћинствима се кувало над једноставним, често отвореним огњиштима, а храна се гријала помоћу посуда пуних угљевља, због чега је такође пријетила опасност од пожара. Многе куће наслањале су се на храмове, чије су кровове подупирале дебеле дрвене греде. На идеју да је Нерон подметнуо пожар у Риму дошле су многе личности тог доба. Императорова љубав према позоришту подстакла је гласине да је хтио да напише пјесму о Троји у пламену. Император је, међутим, одбацио све оптужбе и кривицу свалио на хришћане. Хришћане је било лако оптужити за пожар. Њихова заједница била је малобројна и сиромашна, а Римљани су их уз то сматрали и странцима. Градом су кружили описи њихове религије, која је била забрањена па су обреде вршили у тајности. Пожар је послужио Нерону као идеална прилика да отпочне са свеопштим прогоном хришћана у нади да ће тако сузбити незадовољство у народу и привољети га на своју страну. Многи хришћани бачени су у тамницу или су умирали у најстрашнијим мукама. Питање кривице никада неће бити ријешено. Истина је да је сам Нерон изгубио много у разорном пожару, баш као и грађани који су остали без кућа и посједа, а симбол царске моћи, Послије Неронове смрти  римски императори почели су савјесније да примјењују систем планирања града како би смањили опасност од великог пожара.