На данашњи дан, 18. јуна 1974. године умро је Георгиј Жуков, совјетски војсковођа, маршал Совјетског Савеза и министар одбране Совјетског Савеза од 1955. до 1957. године.
Родивши се у обичној сељачкој породици, он је прешао дуг и славан пут од коњичког официра до замјеника Врховног команданта у вријеме Великог отаџбинског рата. Западни војни историчари стављају Жукова у исти ред са Александром Великим и Наполеоном, сматрајући да је Жуков промијенио ток историје. Од самог дjетињства Жуков је навикао на тежак и упоран рад. Године 1915. Жуков је донио одлуку да оде на фронт – у току је био Први свјетски рат. Прошавши обуку, Жуков је положио испит за чин официра. Већ тада, он је био одличан коњаник, владао је оружјем и методиком припреме војника. Од августа 1918. године Жуков је служио у Црвеној армији и учествовао у Грађанском рату. Без обзира на то што Жуков није стекао високо војно образовање, иза себе је имао мноштво завршених војних крусева. Академско образовање Жуков је замијенио искуством Првог свјетског рата и Грађанског рата, службом на разним дужностима у Црвеној армији. Коначно, у јулу 1939. године био је именован за команданта Прве групе армија совјетске војске у Монголији. Управо тада, први пут је дошао до изражаја таленат војсковође Георгија Жукова. Жуков се испољио као прави иноватор у области војне вјештине. То се показало још у вријеме совјетско-јапанског конфликта на ријеци Халхин-Гол уочи Великог отаџбинског рата, и посебно упечатљиво за вријеме Великог Отаџбинског рата. Жуков се испољио толико упечатљиво, да је то чак Стаљин признавао, незванично му додијеливши титулу спасиоца Москве. Стаљинградска битка, Курска битка, битка за Бjелорусију свугдје се Жуков показао изузетно способан. Почетком Великог отаџбинског рата, он је нагло напредовао у служби. 23. јуна 1941. године био је именован за члана Штаба врховне команде. А већ у августу постао је први замјеник народног комесара одбране СССР и замјеник Врховног команданта Стаљина. Жукову су увијек давали најтеже дионице, гдје је прије свега била потребна снага воље и чврстина карактера. Управо под његовим руководством Црвена Армија је разбила непобједиви Вермахт код Москве. Није узалуд до саме смрти Жуков говорио: Када ме питају што сам највише запамтио из прошлог рата, увијек одговарам: Битку за Москву. Рат се од блицкрига претворио у дуготрајни сукоб у којем је Њемачка у даљој перспективи губила. Зато је заустављање Вермахта код Москве огромна заслуга Жукова. Ипак, она се тиме не ограничава. Године 1974. маршал Совјетског Савеза Георгиј Жуков је преминуо и сахрањен је на Црвеном тргу испод зидина Кремља. Иза себе оставио је мемоаре „Сјећања и размишљања и вјечито сјећање на велику побједу“.
На данашњи дан 18. јуна 2006. године на референдуму у Каталонији је изгласан нови статут о аутономији те покрајине. Новим статутом тој се најбогатијој регији Шпаније дају већа овлашћења у оквиру државе, што је подржала и шпанска централна влада.
Каталонија је једна од 17 аутономних заједница Шпаније. Њено подручје углавном одговара историјској територији Кнежевине Каталоније. Аутономна заједница Каталонија има површину од 32.091 км², а званичан број становника је око 7,5 милиона. Претежно становништво су Каталонци који говоре каталонским језиком. Каталонија је званично призната као историјска нација у Каталонском аутономном статуту усвојеном 1979. године, у складу са уставом Шпаније из 1978. године. Назив Каталонија почео се употребљавати у XI вијеку. Постоји неколико претпоставки како је дати назив изведен: По првој претпоставци Каталонија је добила назив према ријечи за замак — кастла, па би према томе Каталонија била „Земља замака“. По другој претпоставци је дати назив добијен од ријечи Готија („Земља Гота“), која је постепено прешла у данашњи. Барселона је позната као главни град Каталоније, а Мадрид као главни град Шпаније. Иако је Каталонија дио шпанске нације, постоје значајне разлике између ове двије културе. Каталонска култура, упркос томе што је мање позната од шпанске, има велику историју, као и своју јединствену традицију и кухињу. Језичке разлике између већег дијела Шпаније и Каталоније су углавном примјетне у Каталонији изван Барселоне. У оквиру града Барселоне, већина људи може да говори оба језика, шпански и каталонски. Каталонски је језик романске групе, као и шпански, али није подскуп самог шпанског. Заправо, каталонски као језик је ближи француском и италијанском него шпанском или португалском. У Каталонији, изван Барселоне, каталонски је главни језик који се говори на дневној бази. Док у Барселони, посјетиоци могу чути оба језика који се говоре стално, у различитим ситуацијама. Управа Каталоније и Барселоне се спроводи на каталонском, док се већина фирми ослања на мјешавину оба језика; у зависности да ли се њихове услуга тичу остатка Шпаније или само локалне клијентеле. Такође постоје суптилне разлике између гастрономија Шпаније и Каталоније. Каталонска храна се разликује од мадридске због утицаја француске кухиње и близине океана. Једна од главних разлика Шпаније и Каталоније је културна перцепције двије групе. Каталонци су увијек сматрани као вриједни, пословно оријентисани и фокусирани на успјех. Док се Шпанци често сматрају генерално опуштенијим. Ово се чак може примијетити у два национална догађаја који истичу културу регија. Борба са биковима је још увек цијењена у већем дијелу Шпаније, а Каталонци више воле заједнички труд потребан да се направе куле од људи. Национални симбол Каталоније је магарац. Њихова интерпретација бика као симбола Шпаније. Поријекло сеже од расе магараца из Каталоније. Има много тумачења шта заправо грб представља. Неки кажу да представља каталонски дух напорног рада, док други кажу да је његова сврха пародија шпанског бика.
