- На данашњи дан, 18. маја 1941. године њемачки бојни брод “Бизмарк” кренуо је у пратњи тешке крстарице Принц Еуген, на своју прву и последњу мисију.
Њемачки бојни брод “Бизмарк” један је од најпознатијих ратних бродова Другог свјетског рата, најбољи у својој класи. Добио је име по немачком канцелару, Оту фон Бизмарку. Постао је познат након Битке за Дански тјеснац, када је, пошто је потопио заставни брод и понос Британске краљевске морнарице, бојни крсташ “ХМС Худ”, Черчил издао сада већ чувену наредбу: „Потопите Бизмарк!”. Лов Британаца трајао је три дана, након чега је Британска краљевска ратна морнарица удруженим снагама са неколико бродова једва успјела да потопи “Бизмарк”.
26. мај 1941. је за Британце био срећан дан. Ујутро, један авион типа “Каталина”, који је летио преко Атлантика из своје базе у Сјеверној Ирској случајно је уочио “Бизмарка” и обавијестио адмиралитет о његовом положају. Од тог момента позиција њемачког брода била је позната Британцима, иако је за напад тешким јединицама, а ван домета њемачких авиона било потребно да се непријатељ прилично успори. Након заласка сунца те вечери, и у тешким временским приликама, авиони “Сордфиш” са носача авиона “Арк Ројал” кренули су у напад. У последњем нападу погодак једног торпеда у потпуности је онеспособио “Бизмарково” кормило. То га је учинило неспособним за маневрисање, што је значило да је могао да путује једино у широком луку, управо у смјеру два бојна брода који су га нападала са запада. Највећи и најмоћнији бојни брод на мору за само пар секунди био је онеспособљен. Након узалудних покушаја да поправи кормило, “Бизмаркова” посада јавља морнаричком главном штабу о својој немогућој позицији. Током те ноћи, “Бизмарк” је, попут глиненог голуба, био циљ непрестаних напада торпеда са разарача “. Ниједна страна није забиљежила погодак али је та тактика допринијела паду морала и умору њемачке посаде. У рану зору британски бродови отворили су ватру. Оштећени “Бизмарк” је одмах узвратио, али је његова немогућност да маневршише знатно је умањила његову ватрену моћ. Такође, његова спорост учинила га је лаком метом, те је убрзо погођен више пута. Једна британска салва уништила је предњи контролни торањ, усмртивши већину виших официра. На “Бизмарковом” јарболу се до последњег тренутка вијорила застава њемачке ратне морнарице. Гориво и муниција на британским бродовима били су при крају, што указује на чињенице колико је тешко било једном бојном броду да потопи сличну јединицу у равноправном сукобу. Мада је “Бизмарково” надграђе било комплетно уништено, оклопни појас још увијек није био пробијен. Тада заповједник наређује минирање и напуштање брода, како би спријечио да га непријетељ зароби. “Бизмарк” нестаје у таласима Атлантика тог јутра, заједно са преко 2.200 њемачких морнара. Не знајући судбину брода, команда њемачке ратне морнарице наставила је да шаље сигнале још неколико сати, све док “Ројтерс” није извијестио да је “Бизмарк” потопљен.
На данашњи дан, 18. маја 1797. године рођен је саксонски краљ Фридрих Август II, прва крунисана глава која је посјетила Црну Гору. Био је гост Његошев и као љубитељ флоре биљежио биљке које је ту први пут видио, направио је и Његошев портрет.
Саксонски је краљ то путовање с пратњом предузео маја 1838. године а у Трсту му се придружио познати ботаничар Бјазолето, који је објавио о томе књигу. Аустријске власти покушавале су да одврате краља од посјете Црној Гори, али је до ње ипак дошло. Краљ је
добио из Котора као пратњу 30 људи, команданта которске тврђаве, иначе сликара акварелисту, Теодора Карачаја, који је о томе путу оставио ликовну документацију, и капетана Орешковића, који је често слао опширне обавјештајне реферате о Његошу и Црној Гори, преносећи, можда и несвјесно, оно што је Његош желио да буде пренесено. Владика је у краљеву пратњу укључио и 30 својих људи. Његош је имао тада свега двадесет пет година. Дочекао је краља у црногорској народној ношњи и цивилизовано су се поздравили и поразговарали. Како се види из новинских извјештаја, реферата капетана Орешковића и књиге Б. Бјазолета, цијела посјета протекла је у сасвим пријатељском тону. Иако је био крај маја, газило се по снијегу, али је краљ као планинар по Саксонији и Аустрији, издржао
напоре пута. Успут је тражио ријетке биљке, а на Цетињу га је чекао европски ручак са шампањцем и десертом. За разлику од ношње у којој га је дочекао, Владика се за вечером појавио у одежди митрополита да тако демонстрира обије своје функције. Орешковић пише:
“Његово Величанство се необично обрадовало и Његова Преузвишеност није се могла довољно надивити импозантној фигури Владичиној у његовој лијепој одежди”. Даље извјештава: “Рано ујутро извољело је Његово Величанство да нацрта Цетињски манастир и више других објеката, у истом предјелу проучавало је разне биљке, разгледало је штампарију, сенатску дворану и станове сенатора; посматрало је и неколико Црногораца како се такмиче у скакању и трчању и пошто је по други пут доручковало, кренуло је у 12 сати натраг за Будву. Прије поласка су пуцали топови искрај Манастира све док је Њ. В умакло иза брегова и док није могло више да чује топовску јеку.” Он примјећује да је тај први боравак једнога странога краља на Цетињу учинио јак утисак на Црногорце и да је тиме и Владичин углед међу њима јако порастао, па су зборили: “Како је наш Владика ипак велики господин, штавише се и краљ пред њим клања”. За саксонским краљем похрлили су из цијеле Европе писци, инжењери, војна лица да упознају Црну Гору. Др Бјазолето, који је пратио краља, написао је да је Његош “велики човјек, добро развијен, величанственог изгледа, љубазан и углађен, образован, упућен и у пјесништво”
