Varsavski Geto

Љетопис, 19. април 2019

Име: Ljetopis 19.04.2019 (1943 ustanak Jevreja u Varsavi, 1975 Kmeri); Опис: Љетопис, 19. април Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 19. априла 1943. године почео је устанак Јевреја у Варшави који је, уз више хиљада жртава, угушен. Нацисти су током борби потпуно разорили и спалили Варшавски гето, а 58.000 људи послато је у њемачке концентрационе логоре.

Varsavski GetoВаршавски гето је формиран 1940. године као сабирни центар, и у њега су сабијени сви Јевреји из пољске пријестонице и околине. Мање од двије године касније Њемци су отпочели ликвидацију гета, слањем његових житеља у логоре смрти. Последњи међу њима су одлучили да нацистима загорчају живот. Јевреји у Варшавском гету у Пољској почели су храбру, самоубилачку борбу против њемачких оружаних снага које су планирале да их колективно депортују у концентрациони логор Треблинка.
Супротно закону вјероватноће, устаници предвођени Мордекајом Анелевичем, користећи се ограниченом количином оружја и муниције, пружали су отпор нацистима читавих 27 дана, прије него што су 16. маја поражени, и то тек након што су Њемци срушили гето у намјери да из њега истјерају све Јевреје.

Пољска је прије Другог свјетског рата била једна од земаља са највећом концентрацијом Јевреја у Европи и свијету. Након што су је Њемци окупирали суочили су се, из њихове перспективе, са великим проблемом. Што радити са свим тим Јеврејима? Због тога је на територији читаве окупиране и анектиране Пољске образовано мноштво гетоа, међу којима су свакако најпознатији Варшавски и Краковски. Варшавски је званично успостављен октобра 1940. године у сјеверној Варшави, на простору величине 3,3 квадратна километра: сви пријестонички Јевреји, без обзира гдје у граду у том тренутку живјели, морали су да се преселе у његове оквире. У том тренутку у граду живјело је око 375.000 припадника јеврејског народа, и чинили су близу трећине укупне популације. Сви они су морали да се натрпају у скучени простор гета, а да ствар буде још гора, нацисти су додатних 50.000 Јевреја из околних вароши такође усмјерили ка истом урбаном кавезу. Услови живота у гету су били катастрофални. Често се дешавало да неколико генерација више породица живи у једном стану; у просјеку, осам људи је живјело у једној соби. Храна је била достављана у малим количинама, а санитарни услови су због пренасељености били ужасни.

Све то је довело до смрти око 83.000 људи, од глади и заразних болести, у првих 18 мјесеци постојања гета, а кључни за преживљавање били су подземни тунели за кријумчарење. Током Холокауста, гетои су испрва замишљени као прихватни центри за Јевреје, мјеста у којима ће радити и умирати од болести и глади, а ван погледа остатка становништва. Али, када су нацисти почели да граде логоре смрти у Пољској и Украјини, у склопу свог “коначног рјешења јеврејског проблема”, ови гетои су мало-помало ликвидирани након што су Њемци депортовали њихово становништво ка Аушвицу, Треблинки, Мајданеку и другим, сада злогласним, мјестима.

Знајући да устанка нема без ватреног оружја, чинили су све да успоставе контакт са Домовинском армијом, пољским еквивалентом нашој Југословенској војсци у отаџбини; то им је пошло за руком тек у октобру, али су успјели тим путем да набаве само десет пиштоља и неколико граната, па су се окренули крађи од Њемаца и куповином на црном тржишту. Но, никада нијесу имали довољне количине оружја. Јединица СС-а задужена за Варшавски гето примила је наређење од Хајнриха Химлера да депортује у логоре 8.000 Јевреја из гета; вјерујући да је у питању коначна ликвидација овог насеља, његови житељи су се побунили: припадници разних покрета отпора отворено су нападали есесовце, скривали се у скровиштима, нијесу се појављивали на прозивкама, и тако даље. Изненађени јеврејским отпором у јануару, Њемци су одложили даље депортације на неколико мјесеци. Рајхсфирер Химлер је одлучио да коначна ликвидација гета и депортација његовог становништва почне 19. априла а операција је повјерена есесовском и полицијском генералу Јиргену Штропу.

СС је ушао у Варшавски гето око 3 часа ујутру, 19. априла, али пошто су претходно најавили да је намјера да се изврши његова ликвидација, народ се повукао у бункере а устаници су заузели борбене положаје. Њемци су очекивали отпор, али не и оно што су доживјели. Током прва три дана нацисти нијесу успјели да ухвате ниједног устаника, имали су пристојне губитке, а нијесу успјели да пронађу ни много цивилних житеља гета. Штроп је зато одлучио да промијени тактику: рушиће једну по једну зграду, од блока до блока, не би ли Јевреје истјерао из скровишта. Уз гето који је горио у све већој мери Јевреји су полако престајали са општим и снажним отпором, али су се многе мање групе упорно скривале и бориле против Њемаца; цивили су покушавали да остану у бункерима, али су их истјеривали ватра и дим. Ако свеједно не би изашли, нацисти су бацали бојне отрове и гранате у бункере. Углавном, ово је био први и највећи акт отпора током читавог Холокауста. 2013. године Музеј историје пољских Јевреја отворен је на мјесту бившег Варшавског гета, а преко пута њега налази се Споменик херојима гета који је постављен 1948. године на мјесту на којем је устанак почео. Такође постоји и Јеврејско гробље у Варшави, које се налази унутар бившег гета, и које такође служи као подсјетник на прошлост.

 

  • На данашњи дан, 19. априла 1975. године покрет Црвених Кмера овладао је цијелом Камбоџом. Током страховладе, окончане вијетнамском окупацијом крајем 1978. године, Црвени Кмери су ликвидирали од милион до два милиона сународника.

Crveni KmeriЦрвени Кмери су били владајућа политичка партија Камбоџе — којој је промијенила име у Демократска Кампућија- од 1975. до 1979. године, чији је главни оснивач и вођа био Пол Пот, који је био лидер партије од 1963. до 1981. године. Црвене Кмере неки историчари називају „ најкрвавијом и најмрачнијом дјецом комунизма”, прво због ужасних злочина и геноцида, који су починили над сопственим народом Кмерима, што је коштало око 2 милиона невиних људи и њихових живота. За вријеме свог режима опустошили су пријестоницу Пном Пен, која је била напуштен град духова за вријеме њихове владавине и комунистичког режима, људе су иселили на Поља смрти у унутрашњости земље на логоре смрти, гдје су Кмери били мучени, убијани и умрали од глади. Уништавали су храмове из доба Кмерског царства Ангкор, демолирали, спаљивали куће и зграде у Пном Пену. Пол Пот је годинама уназад прије 1975. године имао план у селу на сјеверу Камбоџе, да скупи што већи број младих чак и малољетних и необразованих сељака, којима је држао предавања како морају да спроведу револуцију и да ће њихов тренутак доћи. Последице тога су биле језиве и морбидне, а последице након 1979. године су тек биле видљиве, када су стране организације и новинске агенције са новинарима, фотографи, криминолози, стране телевизије затекле ужасне, застрашујуће призоре који се не могу видјети ни на хорор филму. Црвени Кмери су највише остали упамћени због смрти како се процењује око 1,5 милиона људи (процјене варирају од 850.000 до 3 милиона) током њихове владавине. Разлози смрти су били смакнућа, умирање од глади и прислини рад. Под окриљем вође Пола Пота, Црвени Кмери су увели радикални облик аграрног комунизма у коме је цјелокупно становништво било присиљено да ради на колективним фармама или у сличним пројектима прислиног рада. Сматра се да су читаве генерације младих људи и њихови животи уништени и нестали, укључујући и некадашњи чланови у партији Црвених Кмера, који су и сами били убијани, уколико нијесу слушали наређена да убију, неки су били послати у озлоглашени затвор С 21, јер би били проглашени за уљезе и издајице и били би мучени и убијени. Идеологија Црвених Кмера је еволуирала временом. У раним данима, то је била ортодоксна комунистичка партија која се угледала на вијетнамске комунисте. Постала је више стаљинистичка и антиинтелектуално настројена када су се групе студената које су студирале у Француској вратиле у Камбоџу. Студенти, укључујући каснијег вођу партије, Пола Пота, су били под јаким утицајем Комунистичке партије Француске.

Вође Црвених Кмера су приватно гајиле врло негативне емоције према ономе шта су видјели као арогантан став Вијетнамаца, и ријешиле су да успоставе облик комунизма различит од вијетнамског модела. Након четири године владавине, режим Црвених Кмера је уклоњен са власти 1979. године након инвазије од стране Социјалистичке Републике Вијетнам. Покрет је опстао до деведесетих као покрет отпора. Оперисао је у западној Камбоџи из база у Тајланду. 1996. године, након мировног споразума, њихов вођа Пол Пот је званично распустио организацију. Некадашњи чланови Црвених Кмера данас живе повученим животом, уклопили су се у данашње друштво Камбоџе, многи су промијенили имена и лична документа због велике кривице и срамоте као и због велике и сурове осуде од стране друштва и свијета. У изјавама и анонимним интервјуима су тврдили да су им мозгови били испрани, да су морали да ураде изврше наређење да убију или ликвидирају, ако не би то исто урадили, били би убијани, што значи да су се чланови партије Црвених Кмера убијали међу собом. Пол Пот је умро 1998. године, не суочивши се са судом.