Nikola Tesla U Beogradu

Љетопис, 2. јун 2019

Име: Ljetopis 02.06.2019 (1942 Dionisije Mikovic, 1892 Nikola Tesla u BG); Опис: Љетопис, 2. јун Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 2. јуна 1892. године наш научник Никола Тесла допутовао из САД-а у посјету Београду, гдје му је на жељезничкој станици приређен величанствен дочек.

Nikola Tesla U BeograduСа министром просвјете примљен је у аудијенцију код краља Александра Обреновића. Посјетио је и Народни музеј и Велику школу, гдје је о свом раду говорио студентима и професорима, а са српским физичарем Ђорђем Станојевићем је разговарао о започетој градњи прве електричне централе у Београду. Професор Велике школе и ректор Београдског универзитета Ђорђе Станојевић позвао је Теслу у Београд, а пет-шест година касније на нашим просторима су саграђене прве хидроцентрале које су радиле на његовим патентима, попут Нијагаре.

Ако је међу 13 патената уграђених у централу на чувеним водопадима девет било Теслиних, не само оних везаних за наизменичну струју, већ и пренос електричне енергије на даљину, јасно је колики је допринос Тесле био у свему томе.

Боравећи у Београду Тесла је на предавањима и у различитим сусретима занесено говорио о свом раду, а резултат је било пет-шест електрана, подизаних од 1901. године, при чему оне попут централе на Ђетињи, код Ужица, првјенца наше електрификације, потом она код Гамзиграда и данас раде. Европа се у то доба гасификовала, а Београд је заслугом Тесле засвијетлио.

„Ја осјећам много више но што могу да кажем. Стога Вас молим да јачину мојих осјећања не мјерите по слабости мојих ријечи. Истргнут сам из послова да амо дођем и још не могу да се ослободим мисли и идеја, које ме ево и овдје прате. У мени има нешто, што може бити и обмана, као што чешће бива код младих, одушевљених људи, али ако будем сретан да остварим бар неке од мојих идеала – то ће бити доброчинство за цијело човјечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми та: да је то дјело једног Србима. Живјело Српство!” Ово је изговорио Никола Тесла, када је изашао из вагона брзог воза на београдској жељезничкој станици, пред више хиљада раздраганих сународника.

Тесла је послије веома успјешних предавања по највећим европским градовима и послије смрти и сахране мајке и своје краће болести отишао у Будимпешту. У главном граду Мађарске га је чекао позив града Београда, Велике школе и Српског инжењерског друштва да дође у, прву, посјету српској пријестоници и да одржи предавање великошколској омладини.Тесла је овај позив радо прихватио. Угледни гост је одсио у хотелу „Империјал”. У хотелској књизи приспјелих гостију скромно је уписао: Никола Тесла, електротехничар из Пеште. Тесла је био одушевљен пријемом, па је између осталог рекао: „Али господо, немојте мислити да сам ја, отишавши са свог огњишта, заборавио на свој род и племе, не, ја сам остао Србин и тамо далеко преко дебелога мора, услед испитивања, којима се бавим.” На гала вечери, организованој у његову част, били су присутни сви виђенији Срби и Београђани, њих око стотину.

Вече је достигло врхунац када је устао љекар и пјесник, тада већ поприлично стар, Јован Јовановић Змај. Он је поздравио милог госта пјесмом „Поздрав Николи Тесли прије доласка му у Београд”, коју је сам изрецитовао. Ганут до суза Тесла му је, још док је Змај читао пјесму, пришао и пољубио руку.

 

  • На данашњи дан, 2. јуна 1942. године умро је Дионисије Миковић, свештеник, писац и покретач часописа током народног препорода на Приморју, рођен 1861. године у Паштровићима.

Dionisije MikovicЧитав живот, који је окончао у манастиру Дуљеву код Будве, посветио је, прво као игуман, а потом као архимандрит, чувању манастира Бања код Рисна. Због патриотског дјеловања био је у немилости код аустријских власти и осуђиван на робију. Трпио је прогон и од италијанског окупатора, који га је присилио да напусти Рисан. Издао је неколико богословских и историјских књига, сакупљао народно стваралаштво и сарађивао у часописима. Иако је кратко боравио међу Бокељима, дао је драгоцјени допринос интелектуалној борби Бокеља за њихову културну и политичку самосталност. Дионисије Миковић је био сарадник најзначајнијих оновремених књижевних часописа: „Јавора“, „Гласа истине“, „Гласа Црногорца“, „Српског листа“, „Луче“, „Просвјете“, „Босанско-херцеговачког источника“, „Дубровника“ и „Босанске виле“. Дубоко родољубље и патриотизам игуман Дионисије је исказао кроз књижевни и публицистички рад. Аутор његовог животописа у „Босанској вили“ Богдан Р. Милановић, забиљежио је и следеће: „Цио његов живот и није ништа друго, него само дворба и угодба високијем идеалима: Српству и православљу“. У личности игумана Дионисија Миковића његови савременици најчешће су истицали честитост, скромност и самопрегоран, напоран рад који му је слабио крхко здравље. „Силан дуг дугујем роду и цркви, па ваља да допринесем и ја бар камичак, на онај олтар јединства српског, основани у сваком племенитом и родољубном српском срцу; и да по дужности послужим својим скромним силама Богу и народу!“ – одговарао је игуман Дионисије пријатељима, забринутим за његово здравље. Објављујући његов животопис на насловној страни „Босанске виле’’, Никола Т. Кашиковић га је уврстио у знамените Србе и уписао његово име у „Вилин’’ поменик, потомцима за незаборав. Дионисије Миковић се први пут јавио у „Босанској вили“ 1887. године, и то као сакупљач. У броју 20. од 16. октобра објављена је народна песма Ђевојка бор садила „Из непечатане збирке српскијех народнијех пјесама Дионисија Миковића“. У напомени уз пјесму записивач је прибиљежио: „Ова се пјесма пјева у српској Боки Которској. Обично је пјевају женске: по двије и двије. У „Босанској вили“ од 1888. до 1904. године објављено је и тринаест оригиналних радова Дионисија Миковића: поетских, прозних, етнографских, књижевно-критичких и културно-историјских. Његов најобимнији рад штампан у Кашиковићевом часопису свакако је студија о манастиру Режевићи. Ова својеврсна монографија манастира Режевићи излазила је у десет наставака 1899. године, од другог до последњег броја тог годишта „Виле“. Дионисије Миковић је прецизно цитирао писана документа која доказују да је манастир Режевић настао на мјесту светоуспенског храма који је подигао Стефан Првовјенчани. Етнографски прилог о свадбарским обичајима у Паштровићима под називом Паштровска свадба, који је аутор посветио паштровској омладини, „Босанска вила’’ је објављивала у једанаест наставака 1891. године. У првом чланку, некој врсти предговора, Миковић апелује на уједињење раскомаданог Српства, чување и његовање српске традиције и обичаја: „На нашим обичајима могу ни оправдано завидити далеко срећнији и напреднији народи. Они су нам праотачки аманет“.