Slobodan Milosevic

Љетопис, 2. октобар 2019. године

Име: Ljetopis 02.10.2019 (1870, Rim, 2000 Slobodan Milosevic); Опис: Љетопис, 2. октобар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 2. октобра 2000. године током постизборне кризе у Југославији Слободан Милошевић се путем државне телевизије обратио нацији…

Slobodan MilosevicПоштовани грађани, пред други круг избора желим да вас на овај начин упознам са својим виђењем изборних и политичких прилика у нашој земљи, посебно у Србији. Као што и сами знате пуну деценију трају напори да се цијело Балканско полуострво стави под контролу неких западних сила. Велики дио тога посла је обављен успостављањем марионетских влада у неким земљама, претварањем тих земаља у земље ограниченог суверенитета или лишене сваког суверенитета. Због нашег отпора таквој судбини за нашу земљу, ми смо били изложени свим притисцима којима у савременом свијету људи могу бити изложени. Број и интензитет тих притисака умножавао се како је вријеме пролазило. Своје искуство у другој половини двадесетог вијека које велике силе имају у рушењу влада, изазивању немира, подстицању грађанских ратова, компромитовању и ликвидирању бораца за националну слободу, довођења држава и народа на руб сиромаштва – све је то примењено на нашу земљу и наш народ. Догађаји који су организовани за наше изборе су, такође, део те организоване хајке на земљу и народ, зато што су наша земља и народ баријера успостављању потпуне доминације на Балканском полуострву. Успостављањем власти коју подржава, односно коју инсталира заједница земаља окупљених у НАТО алијанси, Југославија би неизбјежно постала земља чија би се територија брзо распарчала. У склопу те политике за распарчавање Југославије Косово и Метохија би била прва жртва. Његов садашњи статус би се прогласио за легалан и дефинитиван. То је први дио Србије са којим би се она морала да опрости, не изражавајући, при том, чак ни наду да ће јој тај дио њене земље једном моћи да буде враћен. Територија која би преостала да носи име Србије била би окупирана од стране међународних, америчких или неких трећих војних снага које би ту територију третирале као војни полигон и као власништво којим се располаже у складу са интересима силе чија се војска на њој налази. Слику тог располагања и последице тога располагања, гледали смо већ деценијама, а нарочито у овој деценији у многим земљама широм свијета, нажалост последњих година и у Европи, на примјер на Косову и Метохији, Републици Српској, Македонији, у нашем непосредном окружењу. Српски народ би снашла судбина Курда, са перспективом да буду истријебљени брже јер их је мање од Курда и јер би им кретање било ограничено на мањи простор него што је онај на коме се Курди већ деценијама налазе. Што се Црне Горе тиче њена судбина би била препуштена мафији чија би правила игре грађани требало добро да знају. Свака недисциплина, а поготово свако противљење интересима мафије ставља вас на листу за одстријел која искључује право на свако помиловање. Нови власници државне територије некадашње Југославије као и окупатори преостале српске територије вршили би, по природи ствари, терор над становништвом, чију су територију окупирали. Марионетска власт, дакле, гарантује насиље, могући дугогодишњи рат, све само не мир. Један од битних задатака марионетске власти у свакој земљи, па и у нашој, ако бисмо је имали, јесте губљење идентитета.Земље којима се командује споља, релативно се брзо растају са својом историјом, са својом прошлошћу, са својом традицијом, са својим националним симболима, са својим навикама, често и са сопственим књижевним језиком. Невидљива на први поглед, али веома ефикасна и немилосрдна селекција националног идентитета свела би га на нешто националних јела, понеку пјесму и коло, имена националних хероја надјенута прехрамбеним производима и козметичким средствима. Губљење националног идентитета је највећи пораз једне нације, а то се не може избјећи у савременом облику колонизације. Осим тога, тај нови облик колонизације искључује, већ по својој природи, сваки услов за изражавање мишљења, испољавање воље, а поготово искључује могућност за стваралаштво било које врсте. Неслободне земље укидају право грађана који у њима живе да слободно изразе своје мишљење, јер би се то мишљење, прије свега, сукобило са неслободом. Отуда је тортура над мишљењем најдоследнији и најнеопходнији облик тортуре у земљи која је изгубила слободу. А о испољавању воље, разумије се, тек о томе нема ни говора. Манифестовање воље је допуштено само у виду фарсе, испољавају га само скутоноше страних газда. А њихова симулација слободне воље служи као покриће окупатору да је успоставио демократију у чије име је и запосио територију туђе земље. Мој мотив да изразим своје мишљење на овај начин није уопште личне природе. Два пута сам биран за предсједника Србије и једном за предсједника Југославије. Ваљда би свакоме послије ових десет година требало да буде јасно да они не нападају Србију због Милошевића, него нападају Милошевића због Србије.

 

  • На данашњи дан, 2. октобра 1870. године Рим је проглашен за пријестоницу уједињене Италије.

RimРим је главни град Италије и регије Лацио, такође највећи и најбројнији град у Италији и четврти највећи град у Европској унији. Рим се налази на западу централног дијела Апенинског полуострва, на мјесту где се ријека Анијен улива у Тибар. Према легенди, град је основан 753. прије Христа, те самим тим има историју дугу готово два и по миленијума, што га послије Атине ставља на друго мјесто најстаријих европских пријестоница. Био је пријестоница великих свјетских сила античког доба, Римског краљевства, Римске републике и Римског царства. Од I вијека постао је центар хришћанског свијета, а од VIII вијека подручје новостворене Папске државе. Када је дошло до уједињења апенинских држава у Краљевину Италију, Рим је постао њена пријестоница. Године 1946. проглашена је Република Италија, и Рим је, на неки начин, постао једна од најмлађих европских пријестоница. Данас се на подручју Рима налази Ватикан — најмања држава на свијету, те се Рим често наводи као пријестоница двије државе. Сматра се да је почетак свих путева био “ Златни миљоказ“, који се налазио у близини Сатурновог храма на форуму у Старом Риму, и да су све раздаљине у империји рачунате у односу на њега, али за ову претпоставку још увијек не постоје докази.“ Златни миљоказ “ је вјероватно био мермерни стуб висок 3,7 м и пречника 1,15 м , кога је подигао император Октавијан Август. Сматрало се да сви путеви почињу од тог мјеста и све раздаљине у империји рачунате су у односу на њега. Они су били важан извор информације о удаљености од мјеста до мјеста . Римски путеви који су остали у употреби до модерног доба су углавном постали регионални путеви означени бројевима, али су њихова античка имена још увијек у употреби.То су имена: Аурелија, Касија, Фламинија, Саларија, Трибуртина,Казалина, Апија. Путеви Римске империје повезивали су удаљене провинције са главним градом. Они су спајали густе шуме Галије са грчким градовима и ријеку Еуфрат са каналом Ламанш. Прије свега они су омогућили да практично сваки дио државе буде доступан легијама преко којих је Рим ширио свој утицај. Од тих главних поплочаних путева, одвајали су се бројни мањи путеви по римским провинцијама.