- На данашњи дан, 21. јуна 1633. године Галилео Галилеј је био присиљен од стране инквизиције да се одрекне својих ставова, како би избјегао ломачу као Ђордано Бруно тридесетак година раније.
Теолошки савјетници инквизиције осудили су га 1616. године због тога што је заступао нову астрономију (залагао се за Коперников хелиоцентрични систем), и тада му је забрањено да заступа, предаје и брани осуђено учење. Галилеј је прочитао своје порицање и, на задовољство суда, био осуђен на утамничење. Допуштено му је да се врати у своју вилу у Фиренци и тамо остане под условом да живи у строгој изолацији, што је он и учинио и последњих осам година свог живота провео у сталном научном раду и експериментисању. Од Галилејевих научних открића најзначајнија су: изохронизам клатна, хидростатичка вага, пропорционални компас и термометар. Конструисао је први астрономски дурбин-телескоп, и њиме је видио планине на Мјесецу, Млијечни пут као огромни скуп звијезда, Јупитерове сателите, Венерине мијене и Сунчеве пјеге.Само неколико мјесеци прије него што је ослијепио, Галилеј је описао дневну либрацију Мјесеца. Када је ослијепио, развио је теорију о употреби клатна у сату. Методолошки гледано, Галилеј је повезао емпиријска и формална разматрања, и математику учинио примјенљивом на проблеме са којима се сусретао. Комбинација експеримента и прорачуна давала је резултате који су могли да потврђују или обарају теорије. Галилеј је повукао разлику између примарних и секундарних својстава. Објективност мјерљивог и субјективност немјерљивог, које је Галилеј моћно оживио, остали су стандардни и практично необориви појмови. Још током свог школовања, Галилеј се није слагао са многим аспектима Аристотелове филозофије и његовог схватања простора. Аристотел, старогрчки филозоф, сматрао је да се до формулација свих законитости које описују природу може доћи само размишљањем, те да никакве практичне провјере нијесу потребне. Галилеј је први човек који је, након више вјекова, не само посумњао да Аристотел није у праву, већ је могао то и да докаже. Тако је Галилеј био први човјек Новог вијека који се користио методом експеримента. По завршетку експеримента јавља се потреба обраде резултата мјерења, а тако и оцјена величине случајних грешака. Галилеј је закључио да су случајне грешке приликом инструменталних мјерења неизбјежне, а да се притом чешће јављају мање, рјеђе веће грешке и указује на симетричну расподјелу грешака. Тиме је зачео теорију вјероватноће. Такође, Галилеј је у физику увео и математичко представљање величина у облику формули. Аристотел је тврдио да тијела падају на тло брзином пропорционалном њиховој маси. Галилеј је доказао да то није тачно. Галилеј је спуштао два тијела истих димензија, а различите масе, низ стрму раван. Резултати су били поражавајући по Аристотелово учење. Галилеј је поставио и једначине хоризонталног и косог хица, као и слободног пада. Први је, експериментално, израчунао интезитет убрзања силе теже. Када је чуо за примитивне дурбине који су са сјевера стигли у Венецију Галилеј је дошао на идеју како да направи много моћније инструменте. Успио је да направи дурбин са увећањем од 10 пута, помоћу овог дурбина било је могуће видјети бродове који су били удаљени два сата пловидбе. Поред тога Галилеј се сјетио да тај дурбин може да окрене према небу, и тако је настао први телескоп. Помоћу овог примитивног телескопа успио је да открије Јупитерове сателите. Откриће ових сателита у њему је пробудило идеју да се не мора баш све окретати око Земље. Схватио је да је Коперник био у праву, а то је могао и да докаже. Због ове своје идеје Галилеј је дошао у сукоб са црквом и инквизицијом. Био је приморан да се јавно одрекне свог учења и тако је себе спасао судбине Ђордана Бруна и спаљивања на ломачи. Сачувао је живот али није сачувао слободу, остатак свог живота провео је у затвору. Последњих 11 година живота је провео је у кућном притвору. У то доба потпуно изолован од спољашњег свијета написао је и своју последњу књигу, када је имао 72 године, коју је назвао “Нова физика”. Умро је као затвореник у сопственој кући. Постоји легенда да је на самрти рекао чувену реченицу: “ Ипак се окреће!” иако се раније одрекао свих својих идеја о хелиоцентричном систему. Ова тврдња никада није доказана, али оно што је неоспориво, јесте његов допринос науци и друштву који је ударио јаке темеље за даља открића. Тачно 350 година касније, 1992.године Ватикан се јавно извинио због начина на који је поступано са Галилејем.
- На данашњи дан, 21. јуна 1945. јапанске снаге на острву Окинава, које је служило као последња одбрана Јапана у Другом свјетском рату, предале су се америчким трупама.
У прољеће 1945. године рат у Европи је скоро био завршен. На Пацифику је била слична ситуација уз једну огромну разлику, Јапанци су имали другачији начин размишљања од Њемаца. До тог тренутка Јапан никада није изгубио рат, нити је непријатељски војник крочио на тло Јапана. Пораз у њиховом начину ратовања, једноставно, није предвиђен. Предаја је сматрана највећом срамотом за једног војника, па су због тога пружали отпор до последњег метка, а у крајњој немоћи би извршили самоубиство. Умријети за Јапан, умријети за цара, кога су сматрали божанством, била је највећа част за Јапанца васпитаваног од малих ногу у једном строго милитантном друштву. Једна по једна враћане су територије које је Јапан заузео од почетка рата. Напокон, дошао је ред и на територију самог Јапана. Острво Окинава се сматрало дијелом Јапана иако је доста удаљено од четири острва која чине ову земљу и нема пуно сличности и веза са матицом. Јапанска команда није имала никаквих илузија да га може одбранити али јој је било потребно више времена да што боље припреми одбрану главних четири острва. Послали су преко сто хиљада војника да до последњег човјека бране Окинаву. Највећи бојни брод на свијету, „Јамато“ је кренуо у самоубилачку мисију да се усидри уз обалу и са својих девет моћних топова калибра 46 цм помаже пјешадију на копну. Ову грдосију од 72 000 тона потопили су амерички авиони прије него што је стигао до Окинаве. А ионако је имао горива само за пут у једном правцу, а не за назад … Уз све ово, Јапанци су ријешили и да жртвују највећи број својих пилота до тада, у нападима камиказа. То је била највећа поморско – копнено – ваздушна битка у историји. Због великог интезитета паљбе из свих калибара, названа је „Челични тајфун“. Чак 1600 савезничких бродова свих врста чинило је флоту која је кренула у освајање овог острва. За три мјесеца битке Јапанци су је напали са око 1900 камиказа који су потопили 34 брода и још преко 350 оштетили, међу којима и многе велике бродове. Послије до тада невиђене артиљеријске припреме са мора и из ваздуха, амерички војници су се искрцали на сјеверни дио острва и за двадесет дана га релативно лако заузели. Пакао је настао када су почели са освајањем јужног дијела острва, гдје су многе пећине и тунели пружали одличну заштиту јапанским војницима, ријешеним да што скупље продају своју кожу. Сваки педаљ овог брдовитог дијела острва постао је смртоносна клопка за Американце. Упркос апсолутној доминацији у техници, нападач је трпио стравичне губитке. На крају, од последица бомбардовања прашуме Окинаве су претворене у спаљене пустиње. Скоро све куће на острву су срушене. Око 150 000 цивила је погинуло. Осим 110 000 погинулих јапанских војника, преко 7500 њих се предало, што је огроман број кад се узме у обзир доктрина апсолутне забране заробљавања. Фанатичност којом су већ побијеђени Јапанци бранили Окинаву била је знак што Американце чека ако се искрцају на главни дио непријатељске територије. Ту спремност на жртвовање Американци нијесу могли да схвате али су били свјесни колико ће их коштати инвазија на Јапан. Због тога су се опредијелили за „јефтинију варијанту“ – атомску бомбу. Послије битке, острво пада под америчку управу све до 1972. године када Јапан враћа суверенитет над Окинавом. Међутим, и даље више од трећине острва, и то његовог најљепшег дијела, чине америчке базе. До сада је било небројено демонстрација и захтјева да Американци напусте острво. Њихови војници не одговарају јапанским властима већ искључиво својим, што резултира њиховим бахатим понашањем и неријетким случајевима силовања. Нетрпељивост Окинављана према Американцима је огромна и отворена.
