- На данашњи дан, 22. априла 1945. година око 600 преживјелих заточеника у злогласном усташком логору “Јасеновац” покушало у очајничком јуришу на стражаре да се докопа слободе, али је у томе успјело само 60 њих.
У тој највећој “фабрици смрти” на Балкану у Другом свјетском рату, од љета 1941. године до 30. априла 1945. године, усташе су убиле најмање 700.000 Срба, Јевреја и Рома. Званично, највећи концентрациони логор на територији НДХ формиран је августа 1941. године, у околини истоименог градића. Усташе су га уништиле у априлу 1945. године. Био је стратиште за Србе, Јевреје, Роме, али и за комунисте, као и њихове помагаче. Његово постојање наводи се у бројним анализама фашистичких злочина и дефинитивно ће остати упамћен као примјер бестијалности и погубности фашистичке политике.
Нема сумње да је Јасеновац био највећи логор на подручју Балкана. Документација показује да је логор био огромних димензија, односно да је био у питању читав комплекс, састављен из пет мањих логора, који је имао и крематоријум. Јасеновац премашује сваки од 70 концентрационих логора колико их је постојало на подручју Југославије.
Број страдалих у Јасеновцу креће се и до 700.000 људи, а готово 90 одсто страдалих били су неспорно Срби. Фрапантно звуче извештаји њемачких генерала, у којима се помиње да је број жртава православне вјере у Јасеновцу мјери стотинама хиљада живота. Логор Јасеновац био је први систематски изграђивани логорски комплекс на територији НДХ, једини који је непрекидно дјеловао све до краја њеног постојања. Осмислио га је његов први управник Вјекослав Макс Лубурић, који је по оснивању НДХ био усташки добровољац. Од краја Другог свјетског рата, Лубурић је побјегао из Хрватске. У емиграцији је основао терористичку организацију. Да је фашистичка политика подразумијевала и геноцид према Србима доказује и доношење расних закона из 1941. године, који су се, осим на Јевреје и Роме, односили и на Србе. Ови закони, које је потписао Анте Павелић и који су били познати и као Нирнбершки закони, донесени су одмах у првим мјесецима након формирања НДХ. Њима је легализовано хапшење Срба, Јевреја и Рома, који су третирани као нижа раса, што потврђује фашистички карактер НДХ.
Јавност у Хрватској и званична Хрватска често логор у Јасеновцу жели да представи као радни а не логор смрти. Ипак, државна комисија Југославије утврдила је још 1946. године да је логор био злочиначки, те да је у њему страдало између 500.000 и 600.000 људи. Јосип Броз никада није био у Јасеновцу, он је потискивао истину о логору. Ипак, прва истина о Јасеновцу јесте утврђена за вријеме СФРЈ.
- На данашњи дан, 22. априла 1915. године први пут у историји ратовања на фронту су употријебљени бојни отрови. У Белгији, Њемци су хлором отровали француске војнике.
Хашком конвенцијом из 1899. године строго је забрањена употреба отрова у ратне сврхе. Међутим, већ на почетку Великог рата тај договор је прекршен. Количине су биле мале, а надражљивост слаба. Први смртоносни напад изведен је код белгијског града Ипра. Тада је хлором отровано око 15.000 француских војника од којих је пет хиљада умрло.
Војници који се налазе у рововима морају да дишу. Удишу хлор који улази у плућа, плућа почињу да се пуне течношћу, почињу да пуцају крвни судови. Прије свега, капилари и плућа се пуне и крвљу. То доводи до гушења и код великих концентрација и до смрти. На фронту дугачком шест километара, 22. априла 1915. године, Њемци су пустили 170 тона отрова. Војници су били у шоку, а као заштиту су користили вунене чарапе натопљене урином. Урин и чарапа, која је протеинског састава, заједно имају позитивнији ефекат. Сабира се ефекат позитивног дејства неутрализације хлора.
Убрзо су се појавиле и гас маске. Усавршио их је њемачки научник јеврејског поријекла Фриц Хабер, који је заслужан и за развој хемијског оружја. Његова супруга се убила када је схватила да је управо он одговоран за велику пошаст код Ипра. Хабер је добио и Нобелову награду, а апсурд је што су баш од Хаберовог гаса у концентрационом логору страдали његови рођаци. Град Ипар поново улази у историју хемијског ратовања 1917. године, када се први пут корист бојни отров пликавац, који ће касније добити назив иперит.
Основа је стварање великих пликова, була и опекотина ка кожи, а најчешће и на слузокожи очију са оштећењем. Сумпорасти иперит, Садам Хусеин је употријебио против иранске војске и становништва у иранско-ирачком рату. Процјењује се да је у Првом свјетском рату употребљено више од 50 хиљада тона бојних отрова, хлора, фозгена, пликавца. Око 1,2 милиона војника било је затровано, а више од 85.000 је умрло од последица тровања.
